„Анализираћемо озбиљно, данима и недељама ћемо радити на Трамповом говору, као и на говорима неких других, да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике у наредном периоду“, рекао је Александар Вучић после слушања говора америчког председника пред Генералном скупштином УН.

То је добро, наравно, и потребно. Али хајде да видимо шта се може приметити већ сад, „на прву лопту“.

Трамп није ни једном речју поменуо Русију у негативном контексту. Бар не директно. И за то је већ попио мноштво критика од стране „либералних“ интервенциониста преко Твитера. То је добро.

Није ни Кину директно поменуо у негативном контексту. И то је добро.

Поменуо је обе велике силе индиректно у негативном контексту само у једној реченици, рекавши да „морамо да одбацимо претње суверенитету од Украјине до Јужног кинеског мора“. Умели су амерички председници и много оштрије од тога.

С друге стране, поменуо је обе земље у позитивном контексту кад им се захвалио – заједно са другим земљама чланицама Савета безбедности УН – што су гласале за најновији пакет санкција против Северне Кореје. Уз напомену да „морамо учинити много више“. Дакле, условна захвалност.

Могло би се, стога, рећи да Трамп није ишао на заоштравање са друге две водеће светске силе, већ их је, бар реторички, позвао на сарадњу. Све у свему, за стандарде на које су нас навикли Трампови претходници, није лоше.

Задржао је оштру реторику према Северној Кореји, Ирану, Венецуели и Куби. То није ништа ново. Што, наравно, не значи да је добро. Да ли је оставио трачак наде да се ту нешто може променити на боље?

Што се тиче Северне Кореје и његовог омиљеног негативца, (најновијег) „хитлера“ америчког спољнополитичког естаблишмента, Ким Џонг Уна, порука је следећа: „Време је да Северна Кореја схвати да је денуклеаризација њена једина прихватљива будућност.“ Дакле, уз претње уништењем у случају севернокорејског напада на САД или њихове савезнике (што је скоро немогуће замислити, осим у случају врло тешке провокације), понуђена је бар некаква визија. Оно што је лоше, није показана спремност да се праве уступци са америчке стране – нпр. у облику спремности да се започну директни преговори о (коначном) потписивању мировног споразума – нити да се прихвати руско-кинеска иницијатива за „дупло замрзавање“ – односно, севернокорејски мораторијум на ракетни и нуклеарне пробе у замену за обуставу редовних огромних и провокативних америчко-јужнокорејских војних вежби. Ако тога не буде, онда се само могу очекивати нови амерички притисци, првенствено на Кину, али и на Русију, да саме „обуздају“ Кима, што је непродуктиван пут. Вероватно и свесно изабран као инструмент за изнуђивање уступака од њих, што би ствар чинило још опаснијом, или бар додатно дестабилизирајућом.

Венецуела је прошла горе од Кимове Кореје. Ту се Трамп највише приближио позиву на промену режима, иако је то нешто чему се декларативно противи. Наиме, позвао је на „пуну рестаурацију демократије и политичких слобода у Венецуели“, и жестоко прозвао њену власт за „ауторитаризам“ и практиковање „истинског“ социјализма и комунизма, што је већ реторика која подсећа на Трамповог идола, Роналда Регана. Међутим, Реганова реторика је била примерена добу Хладног рата и могла се бар делимично бранити са идеолошког становишта. С обзиром на светско искуство са необузданим глобалистичким капитализмом од пада Берлинског зида, подела на „добре“ капиталистичке и „зле“ комунистичке земље није више ни приближно убедљива. Стога је Трампова реторика у овом случају корак назад у правцу класичног северноамеричког интервенционизма у Централној и Јужној Америци.

Сличне су поруке биле и када је реч о Куби, која је по Трампу под влашћу „кормупираног и дестабилизирајућег режима“, који је, као и онај у Венецуели, „истински“ комунистички/социјалистички. Обећао је да неће дићи санкције против те земље све док не спроведе „темељне реформе“. А зна се шта то значи у жаргону америчког спољнополитичког естаблишмента. Поготово што је Трамп додао да је, уз све уважавање принципа немешања, „поштовање суверенитета такође и позив на акцију. Сви људи заслужују владу која се брине о њиховој безбедности, њиховим интересима и њиховој добробити, укључујући и њиховом просперитету“. Ово Трампово „али“ носи у себи злокобну клицу „хуманитарног интервенционизма“ његових претходника, по моделу R2P, односно „одговорности за заштиту“ – јер ко је тај чији ће суд о ваљаности власти неке земље бити меродаван? На срећу, то је био Трампов најконкретнији излет у те већ одавно загађене воде, али га ипак треба запамтити, јер, као што је већ постало јасно, далеко смо од тога да је Трамп тај који води главну реч у америчкој спољној политици.

Ипак је Трампова најжешћа реторика била резервисана за Иран. Рекао је да се ради о „убилачком режиму“ чије нафтно богатство не само да „финансира Хезболах и друге терористе који убијају недужне муслимане и нападају своје мирољубиве (!) арапске и израелске суседе“, већ и „подупире диктатуру Башара ел Асада, потпирује грађански рат у Јемену и поткопава мир на целом Блиском истоку“ (као да је Иран, а не САД, изазвао рат у Сирији). Још злокобније, поново је доведен у питање нуклеарни споразум са том земљом, за који је Трамп рекао да је „један од најгорих и најједностранијих“ које су САД икад склопиле, и да то „није последња реч“ коју је о томе изговорио. Очекивано, посебну похвалу за свој говор Трамп је добио од израелског премијера Нетанјахуа.

Све јасно. Израел је више пута поновио да му је неприхватљив пораст иранског утицаја у суседној Сирији и региону уопште, а опште је познато да је израелски лоби најмоћнији лоби према америчкој „дубокој држави“, тако да овде не треба трошити пуно речи о двоструким стандардима и одсуству било какве критике на рачун најагресивнијих светских извозника тероризма, заливских држава предвођених Саудијском Арабијом, која је чак и индиректно похваљена што је пролетос била домаћин самита – коме је присуствовао сам Трамп (уз незаборавну слику њега и саудијског и египатског лидера окупљених око „чаробне“ светлеће кугле) – на којем је изражена плебисцитарна подршка борби против тероризма.

У контексту Блиског истока, оштре речи су упућене и на рачун сиријског председника Башара ел Асада и његовог „злочиначког режима“, и поново изговорене још увек недоказане оптужбе за употребу хемијског наоружања, чиме је Трамп поново покушао да оправда бомбардовање сиријске авио базе које је наредио почетком априла. Но, реторика на страну, оно што је добро је да Трамп није изговорио речи да „Асад мора да оде“, већ је говорио о „настојању ка деескалацији сиријског сукоба и политичком решењу које поштује вољу сиријског народа“, што ионако у глобалу одсликава реални развој ситуације на терену. Трампова неокон амбасадорка у УН, Ники Хејли, засигурно није била задовољна, што је такође добро, али не значи да те речи нећемо поново чути из њених уста, нити да неће бити покушаја нових америчких провокација, с обзиром да је Трамп један од последњих преосталих „трамписта“ у Белој кући, а и он се сам поприлично „лелуја“.

У контексту сиријске кризе, Трамп је истакао и важност бриге за избеглице и њихов што скорији повратак кући, као и помоћи земљама у окружењу да се о њима у међувремену брину, искористивши прилику да се поново негативно изјасни о непожељности „неконтролисаних миграција“, што је био један од главних стубова његове предизборне кампање.

Ипак, Трамп је највећи акценат у свом говору ставио на примарност суверенитета: „Увек ћу стављати Америку на прво место, као што и сви ви треба да ставите своје земље на прво место… Ми не желимо да намећемо свој стил живота на било кога, већ да га пустимо да служи као светао пример за све.“ Дакле, уз отворено давање првенства америчким интересима, Трамп је још једном, као и у својој предизборној кампањи, понудио визију „принципијелног реализма“ вођеног „резултатима а не идеологијом“, и сарадње суверених држава око циљева око којих могу да се договоре. То је, ако ништа друго, поштенији приступ од „глобалног хуманизма“ Обаме и Клинтонових. (На пример, фраза „људска права“ је искоришћена само једном, у контексту „згражавања“ што у УН Савету за људска права седе озбиљни кршиоци истих – не помињући, притом, незгодну чињеницу да су саме САД подржале чланство Саудијске Арабије, што је иронија коју не треба посебно коментарисати. Но, то је опет боље од циничне злоупотребе овог појма од стране претходних администрација.)

Наравно, то не значи да САД и даље неће испољавати своју пословичну агресивност, али бар значи да ће она бити много огољенија, и правдана националним државним резоном, што много шире отвара врата и другим државама да слично поступају и рационализују своје поступке. То је ионако ближе Трамповом омиљеном терену трговине један-на-један и минималне везаности за мултилатералне уговоре и/или обавезе. После две и по деценије лажног вашингтонског морализма, ма колико и овакав пут био поплочан ризицима, он ипак нуди могућности чистијих рачуна. Уз то, уз све Трампове уступке вашингтонској „мочвари“ и његово очигледно ослањање на војску као своју главну потпору, чини се да су његови инстинкти много ближи тражењу успешних „дилова“ било кроз преговоре или театралну реторику, чак и по цену дизања глобалних напетости, него започињању нових ратова. Али то је он – а он, као што је већ написано, ни приближно не контролише амерички државни апарат и његову војну машинерију.

Дакле, од и у име Трампа се и у будућности може „очекивати неочекивано“. Трампов основни инстинкт је „у се и у своје кљусе“, што је најближе нечему што би се могло назвати идеологијом, пројектованом и на лично и на колективно деловање. Ту дакле, има и каубојштине, али и поштовања, макар и невољног, према достојним противницима или конкурентима. С друге стране, Трамп је такође подложан спољним утицајима, што због навика и тежњи из његових пословних дана, где је научио да бира људе по способностима а не идеологијама, што због чињенице да, као човек изван политике, није имао скоро никакву сопствену политичку базу у странци или бирократији, тако да је ослоњен на припаднике управо оне „мочваре“ коју би, кад би могао, хтео да „исуши“. То се и види у његовом досадашњем спољнополитичком ангажману – када оствари лични контакт са лидерима попут Сија или Путина, лопта се спушта и „даје се шанса миру“ и дијалогу, али је такође спреман да усвоји постулате и резоновања глобалиста из дубоке државе ако га убеде да је то у „националном интересу“ Америке, или ако процени да треба да им да уступке на једном, спољнополитичком плану како би себи обезбедио већи маневарски простор на унутрашњем. Све ове контрадикције су донекле биле осликане и у његовом говору пред Генералном скупштином УН.

Да ли је његов говор у глобалу позитиван или негативан за Србију? Хајде да кажемо да нуди више могућности него што би нам понудио иједан говор Хилари Клинтон или Барака Обаме. Наравно, ако би били у стању да их искористимо. Нуде нам се могућности да јасније саопштимо и аргументујемо своје националне интересе, и да отворено инсистирамо на томе да Трампова Америка више не подржава зло „радикалног исламског тероризма“ – које је, после паузе од неколико месеци, Трамп, на радост својих најтврђих присталица, поново јасно именовао – и његових носилаца на нашим просторима, првенствено на Косову и Метохији (где се он подржава и на рачун нашег суверенитета) и у Босни и Херцеговини.

Колико је садашња Србија, којом се још увек влада по постулатима клинтонистичко-сорошевског глобализма, уопште спремна и способна да правилно процени и искористи потенцијалне прилике, али и замке које јој се нуде – процењиваће се у неким другим текстовима.

 

 

58 гласовa