1. Начин на који је руски министар одбране Сергеј Шојгу започео смотру учесника Параде на Црвеном тргу говори све о Русији Владимира Путина. Прекрстио се.[i] Русија поносно слави Победу извојевану под заставом званично атеистичког Совјетског Савеза, оплемењујући је и давајући јој пуни садржај знамењем под којим је Русија и постала оно што јесте, што је руски председник и истакао у свом обраћању Федералној скупштини 4.12.2014.[ii] Уосталом, позната је улога иконе Богородице Казанске у спасавању опседнутих Лењинграда, Москве, Стаљинграда, као и многа друга чуда која су се десила Богородичиним заступништвом. Зато је Стаљин 1947. године и приредио величанствени дочек за Митрополита Илију из Антиохијске Патријаршије, којем се у зиму 1941. јавила Богородица за заповешћу за целу Русију, коју је он пренео представницима РПЦ и совјетском руководству, у писмима која се и данас чувају у архивима.[iii]
  2. Владимир Путин наставља да деидеологизује руски 20. век и тако га враћа самој Русији. Приликом посете Ангеле Меркел Москви 10. маја, руски председник је на конференцији за штампу бранио пакт Молотов-Рибентроп, на чисто прагматичној основи. „Када је СССР схватио да је остављен да се сам суочи са Хитлеровом Немачком, предузео је кораке у циљу избегавања непосредног судара, и тако је потписан пакт Молотов-Рибентроп“, изјавио је Путин у одговору на новинарско питање о томе да ли се слаже с тиме што се руски министар културе похвално изразио о Пакту, додавши: „У том смислу делим мишљење нашег министра културе, да је тај пакт био важан за осигуравање безбедности СССР-а“, и да је склопљен тек пошто су „бројни покушаји креирања антифашистичког блока у Европи пропали“.[iv]

Пре него што неки скоче и оптуже Путина за „неокомунизам“ и сличне химере, довољно је само подсетити да је он још у јуну 2012. пред Саветом Федерације дословце рекао да је Русија изгубила Први светски рат „због националне издаје бољшевичке владе која је закључила сепаратни мир са Немачком“, али и додао следеће: „Али, бољшевици су своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата и то је истина“.[v]

2а) Како сад, у „путиновском кључу“, изгледа потписивање Тројног пакта од стране владе Цветковић-Мачек 25. марта 1941? Ако је моћни Совјетски Савез био приморан да склапа пакт са Хитлером ради куповине времена, и да не би био остављен да се сам суочава са тадашњом најјачом светском војном силом, да ли је оправдано и даље идеолошки сатанизовати сличну одлуку руководства нестабилне и практично опкољене Краљевине Југославије, и то у време када су СССР и нацистичка Немачка још увек биле формално у миру и савезништву?

2б) Како, у истом кључу, изгледа српско понашање, дух и већинско расположење од 27. марта, и после тога? Не улазећи сада у оцене самог пуча и пучиста, који на крају нису урадили ништа осим што су навукли Хитлеров гнев и априлску катастрофу, а затим одлетели у иностранство – Срби су били први народ у поробљеној Европи који је био спреман да гине чак и у немогућим условима, што се може видети из одушевљења које је владало на улицама тог дана. Као што су били први који су у поробљеној Европи, средином маја 1941, дигли устанак, под тадашњим пуковником Драгољубом Михаиловићем, и први који су у окупираној Европи заробили немачке војнике, приликом ослобађања Лознице 31.8.1941. Ми смо, са свим нашим манама, ипак нешто посебно, и то никад не треба да заборавимо.

  1. Јавна „антифашистичка“ сцена у Србији је дубоко антисрпска. Скандал који је, у режији СУБНОР-а, приређен на свечаној прослави Дана победе у Сава центру једноставно се не може игнорисати, ни заборавити. Зденко Дупланчић, Далматинац који се изјашњава као Хрват, је пред државним званичницима, дипломатским кором и националним аудиторијумом, усред Београда, примитивно вређао српске (а не и само српске) официре и хероје који су први дигли устанак против Хитлера, тврдњом да „четнички покрет“ (по обичају, назив „Југословенска војска у отаџбини“ се и не помиње) „није ни водио борбу против окупатора“.[vi] Довољно је времена прошло, довољно је историјских чињеница утврђено и откривено чак и пре распада СФРЈ (нпр. у Ђуретићевој књизи „Савезници и југословенска ратна драма“, као и бројним емигрантским, али и страним издањима) – да се више нико не може вадити на „необавештеност“. Једноставно, даље јавно инсистирање на „квислиншкој“ природи Михаиловићеве војске је директна провокација, свесно пласирана неистина и дискредитација српског народа, и покушај одржавања унутарсрпског идеолошког раздора. Руководство СУБНОР-а је ту у истом строју са Женама у црном, Соњом Бисерко, Бранком Прпом, Весном Пусић, Јелком Кацином и сличним „луменима“ и присталицама НАТО-интеграција, о чему је било речи у ранијем тексту.[vii] То се, њиховим речником, назива – колаборационизам.

3а) Последњи доказ да јавне „антифашисте“ у Србији (овде увек ваља правити разлику између њих и оних који су то из убеђења, али који немају приступ медијима, а ни државној каси) уопште не занима прави (наци)фашизам је чињеница да се ни једна од тих славних организација, укључујући и СУБНОР, није огласила протестом на одлуку Владе Србије да Ивица Дачић присуствује, „паради“ у Кијеву 8. маја, поводом новоуспостављеног украјинског празника „Дана сећања и помирења“, којим се борци против Хитлера изједначавају са присталицама Степана Бандере. Срећом по Србију, Дачић није отпутовао, јер је цела срамотна представа спуштена на нижи ниво, због никаквог одзива од стране званичника других држава. Где су били ти силни „антифашисти“ у Србији, да протестују против Дачићевог најављеног одласка у Кијев и одавања почасти бандеристима? Што Дупланчић није искористио јединствену прилику која му се у Сава центру пружила, да покаже свој „антифашизам“ на делу, и бар критикује Владу за ту срамну и кукавичку одлуку? Што он или руководство СУБНОР-а не критикују НАТО-интеграције? Одговор је јасан: зато што, осим што воле да буду близу власти, нереформисаним титоистима најљући непријатељи нису нацифашисти (што су, уосталом, тзв. мартовски преговори из 1943, и разна пактирања са усташама и доказали) – већ носиоци српске традиције и државности. Њима, још из доба Коминтерне, смета СРБИЈА.

  1. На Дан победе је, терористичким нападом на Куманово, Србији више него јасно дато до знања да се налази у суштински истом положају у ком се налазила – не пре 70, већ пре 74 године. Овог пута је главни протагониста НАТО, чије водеће државе распарчавају екс-ЈУ простор (са очима чврсто упереним ка истоку) на начин запањујуће сличан ономе који су примењивале силе Осовине. Но, нису ствари рашчишћене ни пре 70 година, кад је овде, како се тврди, побеђен „фашизам“. Речи Јосипа Броза са Оснивачког конгреса Комунистичке партије Србије, 1945, у својству секретара СК КПЈ и врховног команданта војске, одзвањају и данас: „Недавно сам примио делегацију са Косова и Метохије и упитао их како је код њих… Ја им разложим нашу политику: ‘Ми знамо да сте ви пошли у њемачку војску, да сте се борили против нас, али то не значи да ми сада позивамо вас на одговорност. Ми знамо да сте били заведени, да нисте сви кољачи и зликовци, да вас је 90% било заведено…“[viii]

Судећи по млаким реакцијама данашњих утемељивача „новог поретка“ на терористички напад на Куманово и отворена пропагирања тзв. Велике Албаније, биће да су и ови данашњи „терористи“ – „заведени“.

[i] www.youtube.com/watch?v=AulYHLB2M3Y

[ii] www.pravoslavie.ru/srpska/75649.htm

[iii] www.svetigora.com/node/6256

[iv] news.yahoo.com/putin-defends-notorious-nazi-soviet-pact-174156837.html

[v] www.fakti.org/rossiya/putin-rusija-je-izgubila-prvi-svetski-rat-zbog-nacionalne-izdaje-boljsevika

[vi] www.danas.rs/danasrs/ukratko/rehablitacija_cetnika_sramota.83.html?news_id=92887

[vii] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/zasto-i-kome-najvise-smeta-mihailoviceva-rehabilitacija/

[viii] Милош Мишовић, Ко је тражио Републику: Косово 1945-1985, ГРО „Просвета,“ Београд 1987

20 гласовa