Неко је бацио камен на „Кућу људских права“ у Београду[1]. Пошто је Политика претходно писала о 35 милиона долара које су САД упумпале на рачуне проамеричких НВО у Србији, Кућа људских права је за бачени камен одговорност свалила на Политику[2]. Пошто сам и ја на ФСК цитирао шта су примаоци америчких грантова писали о Србији и Србима[3] – што је пренела и Политика – онда сам некако и ја, према писању Пешчаника[4], постао саодговоран за бачени камен.

Аутор Пешчаника, наиме, тврди да је „слобода говора могућа и има смисла искључиво под сигурним кровом ефикасно заштићених људских права. Док год се ломе прозори на Кући људских права, склањање иза права на истину и слободу говора остају само изговори за насиље“.

Прва реченица у овом наводу је тачна, али из ње не следи истинитост друге реченице. „Кућа људских права“ није симбол људских права. Она је симбол америчког империјализма, који људскоправашком идеологијом, а уз помоћ компардорске интелигенције, учествује у колонизацији (или у „мекој окупацији“) српског друштва.

Људска права су универзална категорија – она важе за све чланове друштва. Међутим, људскоправашки идеолози могу се препознати по томе што људска права примењују селективно – она важе само за особе и за организације које су део њихових (колонијалних) структура. Људска права, тако, не важе за „домороце“ или за националистичке шејпшифтере[5] – на пример, за професоре универзитета који неће да буду део компрадорске интелигенције, због чега су добили етикету „националисти“ и због чега су оптужени да се на предавањима претварају у етнонационалистичке рептиле.

Рецимо, „Хелсиншки одбор за људска права“ направио је, својевремено, списак таквих професора Универзитета у Београду[6]. „Није тешко замислити како изгледају предавања и вежбе које држе ови професори“, каже се у тој, својеврсној потерници Хелсиншког одбора, „као ни обавезно знање које студенти морају да покажу да би код њих положили испит. (…) Много опаснији и озбиљнији проблем представљају њихови уџбеници, као и остала литература на коју упућују студенте“ (103).

Због тога је Хелсиншки одбор предложио да се из јавности одстране „националистички“ професори, да се строго контролише шта они причају на предавањима и вежбама, да се провере универзитетски уџбеници, да се неподобни цензуришу и надоместе уџбеницима, на пример, из Хрватске или с Косова: „Препоручује се (…) цензура уџбеника који се покажу неадекватним у смислу писања историје из визуре оправдања српских злочина, али не на начин њиховог одстрањивања, већ њиховом критиком. Испитна литература на тај начин мора укључити и радове аутора из региона“ (75).

Замислимо да је нека проруска НВО за људска права у САД-у направила списак америчких професора, за које тврди да су „амерички националисти“ и да је затражила да се њихова предавања контролишу, а да се њихови уџбеници „цензуришу“. Шта би, рецимо, амерички либерали на то рекли?  Да ли би тој НВО честитали на „храброј борби за људска права“, или би је можда исмејали као неког ко не разуме ни елементарне поставке концепције академских слобода, као ни елементарне поставке концепције аутономије универзитета?

Такође, замислимо да је нека НВО у Србији, која се, наводно, бави заступањем људских права, направила списак другосрбијанаца који примају плате у нашим државним установама и да се на том списку нашао и наш аутор из Пешчаника (иначе запослен у Народној библиотеци Србије). Такође замислите да је у том „извештају“ препоручено да се лицима са списка онемогући јавно наступање, да се контролише шта причају током радног времена, те да се њихови радови „цензуришу“. Шта би о таквој НВО мислио наш аутор с Пешчаника – да је тај НВО истински борац за људска права, укључујући и право на слободу мишљења?

Но, да се не правимо наивни. У „Кући људских права“ бивши градоначелник Београда дао је просторије (без конкурса) само одабраним НВО – првенствено оним које заступају идеологију Вашингтона и Брисела[7]. Многе, далеко старије и корисније НВО у Београду, немају просторије, на пример Српско социолошко друштво (ССД) – национална асоцијација социолога у Србији. ССД је основан још 1954. године и издавач је часописа Социолошки преглед, чији је први број изашао још 1938. године. ССД, међутим, нема своје просторије, већ деценијама „гостује“ у Институту друштвених наука или у Институту за социолошка истраживања. Али, ето, ССД није промотер „пожељне“ идеологије, већ аутентична организација грађанског друштва. Зато је „Хелсиншки одбор за људска права“ од градског естаблишмента добио луксузне просторије на коришћење, а Српско социолошко друштво већ деценијама не може да добије баш никакве.

Да је аутор Пешчаника, рецимо, осудио недавно хапшење универзитетског наставника Андреја Фајгеља због поста на јутјубу у ком је критиковао НАТО и српског премијера[8], или да је осудио полицијско одузимање Фајгељевог рачунара као наводног „средства којим  је извршено кривично дело“ – што је универзитетском професору основно средство за рад (то би било исто као да земљораднику, због неког прекршаја, одузмете његове алатке и машине), Пешчаников аутор би се тако можда и квалификовао да може нешто да пише о кршењу људских права НВО у Србији – укључујући и разбијање стакла у Милоша Великог бр. 4.

Али, као што сам рекао, „људска права“ у неоимперијалној матрици нису за свакога. Када је, својевремено, на вратима стана Николе Милошевића било исписано црним ауто-лаком „идиот“, то је за Б92 био повод за тему на форуму под називом „Рука им се позлатила“[9]. Када, међутим, због наведеног „извештаја“ Хелсиншког одбора, НВО Покрет 1389. остави макету кукастог крста испред њихових просторија, то је „вандалски напад од стране насилничке групе“ и „промоција идеје мржње, дискриминације, расизма и свих других облика нетолеранције и мржње“[10].

Наравно да камен у прозор „Куће људских права“ није решење. Престоница истински суверене земље повукла би одлуку да петоколонашким НВО без конкурса додели просторије. Доделила би их НВО који су аутентични представници грађанског друштва.

Када се то догоди, знаћемо да се људска права истински поштују. И да је Србија истински постала земља слободе и једнакоправности.

[1]  У њојој су следеће НВО: Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права и Центар за практичну политику (http://kucaljudskihprava.rs/o-nama/)

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=01&dd=22&nav_category=16&nav_id=1088018

[3] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sad-i-finansiranje-antisrpstva/

[4] http://pescanik.net/smokvin-list-slobode-govora/

[5] https://www.youtube.com/watch?v=4apWOUNOx64

[6] http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/izvestaj2007.pdf, стр. 66 и даље; критика у: http://www.nspm.rs/prikazi/ciscenje-univerziteta.html

[7] http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1481243

[8] https://www.youtube.com/watch?v=cUCaQis7g2o

[9] http://forum.b92.net/topic/12488-ruka-im-se-pozlatila/

[10] видети: http://www.nspm.rs/index.php?view=article&catid=4%3Apolitickizivot&id=1318%3A2008-10-10-08-06-03&tmpl=component&print=1&page=&option=com_content&Itemid=3

Прочитај без интернета:
53 гласa