Како се амерички председник повиновао ирационалној политици Конгреса према Русији и Европи

 

Председник Доналд Трамп је потписао закон о санкцијама против Русије, Северне Кореје и Ирана. С обзиром на практично једногласну већину с којом је „Закон о супротстављању непријатељима Америке путем санкција“ изгласан у Представничком дому и Сенату, Трамп се нашао у двоструко губитничком („lose-lose“) положају.

У пратећој изјави при потписивању закона коју је издала Бела кућа, Трамп и његови саветници су покушали да бар мало ублаже овај иначе понижавајући пораз и „сачувају образ“, истичући да, упркос неким козметичким променама –

„… овај закон и даље садржи озбиљне мањкавости – поготово што задире у надлежности извршне гране власти да преговара. Конгрес није чак био у стању да испреговара закон о здравственој заштити после седам година приче. Тиме што ограничава флексибилност носиоца извршне власти, овај закон отежава могућност Сједињених Држава да склопи споразуме корисне за амерички народ, и значајно ће зближити Кину, Русију и Северну Кореју. Твроци нашег Устава су ставили спољне послове у надлежност председника. Овај закон ће доказати мудрост тог избора.

Ипак, упркос његовим проблемима, потписујем овај закон зарад националног јединства. Он представља вољу америчког народа да види како Русија предузима кораке за побољшање односа са Сједињеним Државама. Надамо се да ће наше две земље сарађивати у вези главних глобалних питања, тако да ове санкције више не буду биле потребне.“

Сама сугестија да се овај апсурдни, опасни и неуставни закон може окарактерисати у контексту жеље да се види како „Русија предузима кораке за побољшање односа“ са САД је супротна истини. Свесна сврха овог закона је да осигура да никакви кораци у правцу побољшања односа неће бити предузети у наредних неколико деценија. У том погледу ће бити успешан. Америчка Дубока држава је сатерала Трампа уза зид, и ту ни он, нити било ко други не може ништа да учини. Хладни рат 2 ће скоро сигурно постати саставни део живота – за многаја љета.

Осим ако не упаднемо у неки „врући рат“ између САД и Русије, који би знатно краће трајао…

Само што га је потписао, Трампови свеприсутни критичари су оштро напали његово ниподаштавање овог закона. „Изградио сам истински велику компанију, вредну више милијарди долара,“ узвратио је Трамп. „То је велики део разлога зашто сам изабран. Као председник, могу да склопим далеко боље договоре са страним државама него Конгрес.“ То је, наравно, тачно. Међутим, ово је мање пркос а више беспомоћно копрцање. Трамп је сам. Он то зна, и то знају сви други.

Не само да је Конгрес скоро јединствен у противљењу спољнополитичким ставовима које је Трамп заступао у предизборној кампањи, већ је то случај и са већином његове администрације. Људи који су постављени на места надлежна за спољну политику и националну безбедност убедљивом већином потичу из неоконзервативног и републиканског „Никад Трамп“ табора, под неформалним вођством бившег губитничког републиканског председничког кандидата, Мита Ромнија. Избор оних лојалних Трампу, као и оних који би се можда сложили са његовим предизборним ставовима се систематски блокирају. А они који добијају запослење у администрацији су често, колико је то могуће, чак и гори од Обаминих кадрова које полако замењују. У сваком случају, чини се да је, у погледу Русије, практично једини „трамписта“ у администрацији – сам председник. Чак ни његово заустављање програма ЦИА за снабдевања џихадиста повезаних са Ал Каидом није осигурано, с обзиром на повампирење крилатице да „Асад неће имати улогу у будућем управљању Сиријом“.

На крају је Москва прихватила реалност да је „америчка политика заробљена од стране русофобних снага које све време гурају Вашингтон у правцу сукобљавања“. И мада се Русија формално и даље држи принципа да је још увек „спремна да нормализује билатералне односе са Сједињеним Државама и сарађује у вези важних међународних питања… на основу равноправности, узајамног поштовања и равнотеже интереса“, она је свесна стварне ситуације. Нови закон који је потписао Трамп је фактички „трговински рат у пуном обиму“, признао је руски премијер Дмитриј Медведев. „Завршено је са надом да ће се, доласком нове америчке администрације, наши односи побољшати.“ Завршено.

Нико не може да озбиљно схвати спин потпредседника Мајка Пенса да САД и даље „верују да, ако би Русија променила своје понашање, наши односи могу да крену у позитивном правцу и побољшају се у интересу обе наше земље и интересу мира и стабилности у овом региону и широм света“. Ако оставимо на страну његов тон држања предавања немирном детету, „понашање“ нема никакве везе са тим. Москва би могла да врати Крим Украјини, допрати трупе Кијева у Донбас преко црвеног тепиха, и обеси Башара Асада са бандере у Дамаску – санкције би и даље остале, па чак биле и постепено појачане. Погледајте колико је времена требало да се отарасимо закона Џексон-Веник (закон који је ограничавао трговинске односе са комунистичким земљама које су ограничавале емиграцију, донет 1974. а укинут према Русији тек 2012, када је замењен тзв. законом Магнитског – прим. прев.), дуго времена пошто је наводни разлог за његово доношење постао бесмислен.

Обратите пажњу да је ова потпредседникова опаска изговорена током његове турнеје по Естонији, Црној Гори и Грузији, три земље (Црна Гора се баш и не може назвати „нацијом“) које су потпуно бескорисне за одбрану Америке против Русије или било кога другог – али које су део лука који опасује западне границе Русије. Такође треба приметити да би ту ускоро могла да буде увучена и Македонија, што ће појачати притисак за усисавање Србије и Босне и Херцеговине. Чак се намигује и мафијашки вођеној и препуној терориста псеудо држави Косово.

Што више, то веселије! Стежите ту омчу! Када се све сабере, русофобни импулс који контролише америчку политику не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су: Russia delenda est („Русија мора бити уништена“, што је алузија на староримљанску крилатицу „Картагина мора бити уништена“ – прим. прев.). Непријатељство према Русији није средство за одређени циљ – оно јесте циљ.

У међувремену, главни амерички медији истичу буквално ирационалне наслове типа: „Руске војне вежбе близу НАТО границе појачавају страховања од агресије“. Ово се односи на околности где ми 1) привучемо „савезнике“ који су бескорисни за нашу одбрану али идеални као истурене офанзивне платформе, 2) успоставимо војне базе око Русије и 3) направимо велику представу са провокативним копненим, ваздушним и морнаричким маневрима на самим руским границама и на ивици њихових територијалних вода – али су 4) они ти који су провокативни и „агресивни“ зато што померају војску унутар сопствене територије.

Пошто је овај закон потписан, вероватно ћемо видети неки руски одговор, лишен одлагања заснованих на неутемељеној илузији да ће уздржаност бити награђена. Но, чињеница је да је, када је реч о игри пинг-понга санкцијама, Русија у суштински слабијем положају. Јер, мада западни посматрачи често прецењују штету коју су санкције нанеле руској привреди, нема много начина на које Русија може да науди америчкој привреди. Обим билатералне трговине је премали, разлика у економској и финансијској моћи превелика, а америчка улога у светском финансијском систему преобимна, као и наша контрола над нашим подређеним сателитима, који ће вероватно претрпети већу штету него сама Русија.

Можда ће Европљани почети да схватају да људи који креирају политику у Вашингтону баш и нису њихови пријатељи – мада би то захтевало и храброст и мудрост од стране ликова попут Меркелове, Макрона и Мејове, што није нешто на шта се треба кладити. За сада се емитује само бука:

„Председник Европске комисије Жан Клод Јункер је упозорио на потенцијалну колатералну штету по европско енергетско тржиште, јер би санкције могле нехотично да погоде европске компаније које се баве руским цевоводима за извоз енергената. Један такав цевовод, Северни ток 2 (Европска комисија није бринула о „колатералној штети“ по Јужни ток, чији су корисници били на југу Европе и Балкану – Џ.Џ.Џ.), који терба да доводи природни гас из Русије у Немачку преко Балтичког мора, укључује неколико европских компанија. “’Америка на првом месту’ не сме да значи да су европски интереси на последњем,“ изјавио је Јункер, додајући да је Комисија спремна да реагује ‘у року од неколико дана’ ако се њене бриге не буду узеле у обзир.“

Иронија лежи у томе што није Трампова политика „Америке на првом месту“ та која је одговорна за ову ситуацију, већ управо супротно: настојања америчког естаблишмента – којег ЕУ обожава, и обратно – да потопи Трампа! Но, ако се Трампова непопуларност у Европи може искористити као средство мобилизације отпора америчким санкцијама, то би могло да има некакву вредност. Лицемерје понекад може бити и од користи.

Како се будемо кретали ка све опаснијем свету, може бити да ће се Москва мање усредсредити на узвраћање Америци него на сопствену заштиту: прекид зависности од америчког долара, и преусмеравање енергетског и других виталних сектора ка Азији и евроазијским економским интеграцијама. Ако су Европљани паметни (а то је под великим знаком питања), они ће и сами почети да размишљају у том правцу.

Ако се то буде десило, то би довело до још једне, врхунске ироније. Једна од догми западних русофоба је та да је главни циљ Москве „раздвајање“ САД од Европе. Ако се то на крају и деси, у било којој мери, то ће бити заслуга Трампових непријатеља. Другим речима, можда није Трамп тај кога су „Руси убацили“ – већ његови домаћи противници.

27 гласовa