У старој јеврејској анегдоти постоји оваква прича.

Муж се изненада враћа кући са службеног пута и осећајући да нешто није у реду, каже:

  • Саро, у нашој кући има некога. Морам прегледати стан.

Проверава и притом говори:

  • У кухињи нема никога. На балкону нема никога. У купатилу нема никога.

Отвара врата од ормара:

  • У ормару нема никога…

У ормару стоји мушкарац са пиштољем.

  • У ормару нема никога, поћи ћу још једном да погледам у купатилу.

Колико ситуација у Србији подсећа на ситуацију са мушкарцем у ормару, добро би било приупитати бившег председника Украјине Виктора Јануковича. Он данас изгледа има много слободног времена и могли би га укључити у састав делегације премијера Д. Медведева који ће ускоро доћи у Београд. Управо због тога да би он као очевидац и непосредни учесник недавних догађаја, испричао српским колегама причу са ормаром.

А та прича изгледа овако.

Када је Украјина затруднела од “европског избора”, код ње се појавила природна жеља да оконча пријатељство са својом старијом омраженом сестром Русијом. Русија је очигледно изашла из моде код пристојних младожења и њено друштво очигледно није украшавало Украјину. Да би читавом свету показала да је она кул девојка, која је способна не само да стекне нетрадиционалну сексуалну орјентацију, него и да се врти у друштву најрафинираније господе са новцем, Украјина је потписала читав низ међународних споразума са западним претендентима на њено достојанство, чији се смисао сводио на веома једноставну мисао – ја сам спремна на све, само ме сматрајте вашом. Зато што је са вама срећа. А Русија – фуј, то је чак непристојно. Сваки договор са НАТО, Украјина је такође потписивала без гледања.

Шта је у таквој ситуацији могла учинити Русија? Ништа. Свака девојка сама бира од кога ће да затрудни.

Биктор Јанукович се није посебно разумео у високе ствари, питања женске психологије у периоду брачних игара такође га нису интересовала, али он је схватао да уколико је девојка направила избор пре његовог доласка, онда га некако треба реализовати. А ствар је у томе што су по том споразуму који је Украјина потписала још за време В. Јушченка, Американци добили мноштво свакојаких права, па тако и најглавнијих права – права да се у земљи понашају као газде. И услед свега тога, настала је следећа ситуација.

Недалеко од председничког кабинета из неког разлога су започели бојеви протести које ће потом назвати Мајданом. Пошто је био присталица западних вредности, Јанукович није растерао наоружане метежнике иако су они спаљивали милицију Молотовљевим коктелима и пуцали по њој снајперском ватром. И овде је неопходно указати на један посебан детаљ – на Мајдану се периодично појављивао амерички амбасадор, његови сарадници, амерички сенатори, па чак и високи представник Стејт департмента Викторија Нуланд са кесама кекса за гладне борце за слободу.

А јадни Јанукович попут оног истог Јевреја који је наишао на мушкарца са пиштољем, уместо да истера непожељног госта са Мајдана, који из неког разлога директно подстиче његове противнике, говори сам себи – у ормару нема никога, поћи ћу још једном да погледам у купатилу.

Замислите само. Заменик руководиоца Стејт департмента агитује за устанак против председника, а овај ништа не сме да предузме! Ето шта ти је демократија по бриселски, ето шта значи затруднети од “европског избора”.

Према неким социолошким истраживањима, у Србији око 48% становништва жели улазак у ЕУ[1]. Међутим, ако они немају сопственог искуства, могли би се угледати на украјинско искуство. Јер је Јанукович морао да “не примећује” Американце на Мајдану и он је хтео да поседи у тоалету.

Али живот није анегдота. Мушкарац са пиштољем је покушао да провали унутра и добро је да је Јанукович успео да побегне код омрзнуте руске сестре. Председник који је побегао од банде бруталних силеџија иза којих су стајале “западне младожење” – представља срамоту за нацију. Још ни једна земља на свету није тако срамно изгубила своју независност.

Вероватно српски руководиоци мисле да ова прича нема везе са њиховом судбином. Да се са њима тако нешто никада неће догодити. Као прво, зато што су они веома паметни.  А као друго, зар је ико икада видео да су младожење из НАТО обмањивали невесту? Ако су рекли да једноставно хоће да поседе у ормару, значи да је то тако.

[1] Овде се аутор вероватно ослања на истраживања прозападних провладиних агенција. Према непристрасним социолошким истраживањима, број становника Србије који желе улазак у ЕУ пао је знатно испод 50 процената, а знатно је мањи проценат оних који би желели улазак Србије у НАТО пакт. Аналитичар Ђорђе Вукадиновић у разговору за радио Спутњик утврдио је да “Савез Србије са Русијом подржава 20% више грађана Србије него улазак у ЕУ” www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=4&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwj2gNHemLvLAhXJIpoKHbw9Db0QFggsMAM&url=http%3A%2F%2Fwww.nspm.rs%2Fhronika%2Fdjordje-vukadinovic-za-sputnik-savez-srbije-sa-rusijom-podrzava-20-odsto-vise-gradjana-nego-ulazak-u-eu.html&usg=AFQjCNHX2CURQ1xEj0oyYuRzv7PAtnCRgQ (примедба преводиоца)

Прочитај без интернета:
38 гласовa