Посета председника Србије Томислава Николића Москви показала се као тесно “уграђена” како у унутрашњи српски, тако и опшесветски дневни ред, па је због тога постала значајан догађај који нам омогућава да извучемо потпуно дефинисане закључке, између осталог и о даљем развоју руско-српских односа.

Пре свега је потребно истаћи унутарполитички контекст преговора Николића у Москви. Ванредни парламентарни избори у Србији који ће се одржати 24. априла (две године пре редовно планираних) одредиће распоред снага у земљи за наредне године, веома важне за судбину земље. Последња социолошка истраживања као да не предвиђају непријатна изненађења владајућој коалицији на челу са Српском напредном странком. Према подацима службе Faktor Plus, «напредњаци» могу добити 49-50% гласова, а њихови коалициони партнери из Социјалистичке партије Србије – више од 12% (www.danas.rs/danasrs/politika/sasa_radulovic_u_porastu_pad_sns_zanemarljiv.56.html?news_id=316915). Ови показатељи су аналогни са резултатима избора из 2014. године (48,35% за Србску напредну странку и 13,49% за социјалисте).

Међутим, на српској политичкој сцени присутне су и нове тенденције. Први пут у Народну Скупштину могу ући одједном три политичке снаге које представљају патриотску опозицију и боре се за знатно теснију сарадњу Србије са Русијом и руским интеграцијским механизмима, посебно са Евроазијском економском унијом, Шангајском организацијом за сарадњу и БРИКСОМ. То су Српска радикална странка Војислава Шешеља, покрет “Двери Српске” и Демократска странка Србије. Социолошка истраживања им дају по 5,5-5,6% гласова и ако се то деси, у српском парламенту ће се први пут за последње године појавити јак опозициони блок национално-патриотског карактера.

Несумњиво да председник Николић добро схвата ове тенденције, као и опасност за унутарполитичку стабилност коју представља јача веза Србије са НАТО пактом коју примећујемо последњих месеци. Српском руководству уопште није потребно понављање црногорског сценарија са масовним антивладиним демонстрацијама и жестоким дебатама о оставци владе и парламента, па зато Томислав Николић покушава да увери патриотски расположени део српске јавности да владајућа коалиција не намерава да подвргава ревизији кључне спољнополитичке приоритете међу које спада и неблоковски статус и развој односа са Русијом (посебно одбијање да се присаједини антируским санкцијама). Управо те рачунице су увелико и стајале у основи оних изјава које је председник дао у Москви подржавајући Русију и њену политику како на Балкану, тако и у свету у целини. Николић је подсетио на принципијелну позицију Москве која није дозволила СБ ОУН да донесе антисрпску резолуцију о Сребреници, а такође и на одлучне мере противљења пријему самопроглашеног Косова у УНЕСКО. “Истовремено желим да Вам захвалим на подршци коју пружате Србији и њеним покушајима да стане на ноге и придружи се друштву развијених земаља, за схватање понашања Србије у међународним односима и за ту храброст коју је Русија продемонстрирала свим другим државама приликом своје борбе против такозване Исламске државе” – додао је српски лидер. [www.kremlin.ru/events/president/news/51490]

Други кључни аспект преговора Томислава Николића у Москви несумњиво представља сама тема НАТО пакта. И овде је српски председник такође покушао да максимално привуче себи руског колегу Владимира Путина, посебно изјавивши да “Ситуација у Русији и Србији није тако драматична. Председник Путин схвата шта и када смо ми потписали”.

Ради се о закону који је почетком године потписао сам Николић, који потврђује ставке из споразума између Србије и НАТО пакта из 2006. године. Овај документ предвиђа слободу кретања и овладавање дипломатским имунитетом свих представника НАТО пакта на територији Србије – и зато изазива озбиљне протесте у српској јавности. Многи Срби постављају питање, чиме се овај документ разликује од оног плана који је покојном председнику Милошевићу наметао Запад у Рамбујеу и који је такође гарантовао слободу кретања натовцима по српској територији. Тада је одбијање вође Југославије да потпише тај документ довело до бомбардовања НАТО пакта…

Истине ради треба рећи да је још 2007. године Народна Скупштина Србије донела резолуцију о неутралности и неучествовању у војним блоковима – што је представљало политичку основу за развијање односа у војно-техничкој области како са НАТО пактом, тако и са Русијом. Међутим, поштовати равнотежу у данашњој геополитичкој ситуацији постаје све сложеније. И ако вежбе са учешћем америчких и руских падобранаца на српској територији још могу да се изводе у одређеним роковима, то је намера Хрватске да купи америчке ракете ставило Београд пред неопходност ревидирања своје одбрамбене стратегије. И у том контексту документ који је потписао Николић заиста не представља једноставну ствар и потребно је објашњење одређених момената – у том смислу и по питању куповине руског наоружања, реализације заједничких инфраструктурних пројеката са Русијом и функционисања заједничког Руско-српског хуманитарног центра који је 2011. године отворен у Нишу. Још је 2014. године био припремљен споразум о пружању имунитета персоналу центра. Међутим, тај споразум до дан данас није потписан, а сам Николић је предложио да се потпише за време посете премијера Русије Дмитрија Медведева Србији која се ускоро очекује. Притом, по његовим речима, тај споразум треба потписати у “поретку избалансираног приступа” – то јест, опет рачунајући на очување баланса интереса између НАТО пакта и Русије. [www.rbc.ru/politics/10/03/2016/56e1899a9a79477df24bb45f]

Но, овде има један веома важан моменат за Николића. Према подацима којима располажемо, против потписивања споразума последњих неколико месеци жестоко се бори премијер “напредњак” Александар Вучић, док је истовремено социјалиста Ивица Дачић на месту Министра иностраних послова позитивније расположен према Русији. Услед тога, питање тражења баланса Београда између Брисела и Москве претворило се у фактор опстанка владајуће коалиције. Отуд и покушаји Николића да по овом питању на своју страну привуче ауторитет првих лица државе Русије.

И на крају, трећи аспект руско-српских односа представља трговинско-економска област. Одбивши да се присаједини антируским санкцијама, Вучићева влада је ипак дала недвосмислен позитиван сигнал Европској унији одуставши да пружи бенефиције оним српским пољопривредним произвођачима који су намеравали да прошире своје присуство на руском тржишту. У резултату тога, према подацима руске стране, обим двостране робне размене се умањио у поређењу са претходном годином за 22,9%, и износио је 1,6 милијарду долара. Српска привреда сноси реалне губитке, а место Србије у унутартрговинској структури Русије заузимају друге земље – лишавајући Београд претходних погодности и олакшица. А то са своје стране негативно утиче на могућност земље да постане поуздан партнер Русије и у другим пројектима – пре свега енергетским.

Прочитај без интернета:
33 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ