Прошле недеље је Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале (МРМКТ) скинуо ознаку тајности са две нове одлуке по питању молби осуђених од стране Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) за превременим ослобођењем. Такве молбе предали су Горан Јелисић и Сретен Лукић.

Горан Јелисић

Судски процес против Горана Јелисића био је један од најкраћих у историји МТБЈ. Просец је почео 30. новембра 1998. године и за 27 дана тужилаштво је предочило 25 а одбрана 19 сведока. Тужиоци (узгред, тужилац у предмету Јелисића у почетку је био познати Џефри Најс) су предочили 74 материјална доказа, а одбрана 8. Претресно веће (у саставу судија К. Жорда, Ф. Ријада, и А. Родригеза) је 19. октобра 1999. године донело своју пресуду. Интересантно је истаћи да су судије могле да напишу пресуду само два месеца после његове усмене одбране. Г. Јелисић је био оправдан за оптужбу за геноцид, а по осталим тачкама оптужнице он је признао своју кривицу. Претресно веће је осудило Јелисића на 40 година лишавања слободе. Апелационо веће (у саставу судија М. Шахабудин, Р. Нијето, П. Вајлд, Л. Вохрах и Ф. Покар) је потврдило пресуду.

У мају 2003. године Јелисић је био упућен у италијански затвор „Маса“ на служење казне. Међутим, налазећи се у Италији, Јелисић је предао захтев у Врховни суд те земље са молбом о смањењу висине казне. Врховни суд Италије је изашао у сусрет Јелисићу и заменио је пресуду од 40 година затвора пресудом од 30 година. Поред тога, по италијанским законима Јелисић је добио скраћење рока за 1400 дана због доброг владања. Крајем прошле године Јелисић је упутио писмо председнику МРМКТ Теодору Мерону са молбом за превременим ослобођењем, јер је одслужио две трећине свог рока.

Међутим, Мерон је одбио молбу Јелисића за превременим ослобођењем, образлажући то тврдњом да би његово ослобођење ставило друге оптужене у неравноправан положај. Логика Мерона је таква: Јелисићу се „посрећило“ што је упућен у Италију, где је могућно скраћење затворског рока за 25 процената. Но, то га ставља у привилеговани положај са онима који одслужују казну на пример у Естонији. И због тога он није признао одлуку Врховног Суда Италије о скраћењу рока издржавања казне ради циљева решења питања о превременом ослобођењу. Мерон је изјавио да наставља да сматра као рок казне за Јелисића, рок од 40 година.1

Веома значајно за љубитеље „сарадње са правосуђем“ ће представљати упознавање са параграфом 40 и 41 одлуке Теодора Мерона:

„40. Јелисић саопштава да он активно сарађује са (тајно)…. (тајно).

41. Јелисић саопштава да је његова сарадња са (тајно) повезана са његовим „моралним и људским обавезама да каже истину“ са циљем да позове на одговорност оне који су чинили злочине“.

Као што видимо, из текста није јасно о каквом је конкретно органу реч кад се говори о „сарадњи“. Са једне стране у одлуци постоји посебан део о „сарадњи“ Јелисића са тужилаштвом МТБЈ. У том делу се говори да тужилаштво НЕ сматра да је Јелисић суштински помогао тужилаштву. Та изјава тужилаштва (која је сама по себи добра лекција за све они који су спремни да тргују са Хашким трибуналом) не противуречи ономе што је рекао Јелисић у параграфима 40 и 41.

Могуће да Јелисић „сарађује“ са тужилаштвом МТБЈ, а могућно је и са другим тужилаштвима. Но, тужилаштво МТБЈ може просто изјавити да све што им говори Јелисић не представља за њих интерес. Највероватније, ствар стоји баш тако…

Истине ради треба истаћи да код Јелисића заиста има основа за „увреду“ на своје сараднике, како оне који ионако никада нису били оптужени за чињење злочина, тако и на оне које су судили, но којима су пресудили неупоредиво мањим роком издржавања затворске казне. Четрдесет година! Са таквим затворским роком осуђени су само виши командири, но не и носиоци нижих звања какав је практично био и Јелисић. Јелисић се очигледно осећа превареним и од стране тужилаштва, јер је пристао да призна себе кривим. Таква признања дају се само у замену на знатно мању казну. Но, уместо обећаног, Јелисић је добио најсуровију пресуду. Обмана је још увредљивија за Јелисића на фону признања кривице од стране других оптужених пред МТБЈ, на пример Д. Ердемовића, који је за убиство 1 200 људи добио пет (!) година затвора, а затим био превремено ослобођен…

Сретен Лукић

Судски процес против генерала Сретена Лукића трајао је осам година. Међутим, за време судског разматрања дела било је спроведено свега 285 заседања и то за шест оптуженика (М. Милутиновић, Н. Павковић, Н. Шаиновић, Д. Ојданић и В. Лазаревић). Судско веће (у саставу судија Ј. Бономи, А. Шоухан, Т. Каменова и Ј. Носворси) осудило је С. Лукича на 22 године затвора, а апелационо веће (у саставу судија Дакин Ли, М. Гјунеј, Ф. Покар, А. Рамарссон и Б. Тузмухамедов) је снизило размер казне на 2 године.

У октобру 2015. године С. Лукић је био упућен у пољски затвор на издржавање казне. Према пољским законима 20 година затворске казне ће бити замењено на 15 година. Почетком 2017. године С. Лукић је одслужио две трећине од 15-годишњег рока и поднео је молбу Т. Мерону о превременом ослобођењу. Овде нећемо подробно изучавати питање о томе како је Т. Мерон оценио рехабилитацију С. Лукића и стање његовог здравља. Указаћемо на најважније – исто као и у случају Јелисића, Т. Мерон је одбио да призна смањење рока са 20 на 15 година и изјавио је да одбацује превремено ослобођење.

Међутим, доћи ће моменат кад ће се морати говорити о сарадњи као о фактору који има позитиван значај за решавање питања превременог ослобођења. Сретен Лукић се у својој молби о превременом ослобођењу, упућеној председнику МРМКТ Т. Мерону, такође позивао на своју сарадњу са тужилаштвом МТБЈ. Он је између осталог истакао да је почео такву сарадњу још пре него што је против њега била подигнута оптужница (сама по себи, та чињеница је добра лекција за „сараднике“ почетнике!). Међутим, интересантније је то што је у свом писму упућеном на име Т. Мерона, тужилаштво изјавило да не разматра сарадњу са С. Лукићем „суштинском“. Код подробнијег разабирања тог питања, испоставило се да је тужилаштво „заборавило“ да је С. Лукић сарађивао – заправо, сведочио „на другим процесима“. Тужилаштво ухваћено у лажи је одговорило да просто не сматра та сведочења видом „сарадње“. Ах, како су важне те лекције за оне који почињу да „сарађују“ са Хашким „правосуђем“!.

 

 

 

1 PROSECUTOR v. GORAN JELISIC. PUBLIC REDACTED VERSION OF 22 MAY 2017 DECISION OF THE PRESIDENT ON RECOGNITION OF COMMUTATION OF SENTENCE, REMISSION OF SENTENCE, AND EARLY RELEASE OF GORAN JELISIC
47 гласовa