Последњих месеци Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) практично не ради. Трибунал прaви привид како активно ради, а Савет безбедности Уједињених нација, који наводно контролише делатност МТБЈ, ту контролу врши на основу извештаја самог трибунала. Штавише, МТБЈ успева ево већ скоро четврт века да доказује да не само да је он још увек потребан, него последњих 10 година доказује да је потребан нови трибунал – Међународни резидуални механизам кривичних трибунала (МРМКТ). А у МТБЈ се одржава само један процес – “Тужилац против генерала Ратка Младића”. Изношење доказа одбране је прекинуто, па је обновљено изношење оптужбе. Тужилаштву је било дозвољено да изводи нове доказе у вези са такозваним догађањима у Томашници. Та обнова оптужнице не даје ништа ново, али то ствара утисак да трибунал ради без прекида, и без спавања и без јела, него само прикупља све нове и нове доказе. Међутим не, он једе, и то једе веома добро. И непрекидно тражи све нова и нова средства.

У МРМКТ нема апсолутно никаквог посла. То је попут тринаестог прасета. Међутим, то прасе је златно. Појединачних предмета у МРМКТ нема – сви су или из МТБЈ или из трибунала за Рунаду (МТР). Оба трибунала још увек раде, а притом ради и МРМКТ који разматра – те исте предмете! И чак гради нову зграду у Танзанији!

Последња одлука МРМКТ – јесте одлука у предмету генерала Станислава Галића. Подсећамо да је генерал Галић био осуђен од стране Претресног већа на двадесет година робије, али је после разматрања жалбе био осуђен на доживотну робију. Тренутно, Галић издржава казну у Немачкој, у затвору у Фрајбургу.

Генерал Галић се у децембру прошле године обратио председнику МРМКТ Теодору Мерону (он је и председник МТБЈ) са молбом за превремено пуштање на слободу. Може се поставити питање: какво превремено ослобођење може бити могуће при доживотној робији, јер формално, суд приликом изрицања такве казне не одређује никакве рокове за превремено ослобађање? Међутим, у кривичној пракси многих држава доживотна робија није увек исто што и затвор до смрти. У низу земаља, пре свега земаља које су потписале специјалне споразуме о прихватању у своје затворе осуђених у МТБЈ, доживотна робија има одређени рок.

У складу са законодавством Немачке, од јануара 2015. године генерал Галић је добио право на превремено ослобађање. Међутим, у МТБЈ и МРМКТ су почели смишљати како да докажу да генерал Галић у ствари није стекао то право. Типична ситуација за Хашко правосуђе…

Као прво, треба обратити пажњу на то шта је смислило тужилаштво. То заиста заслужује да буде истакнуто. Тужилаштво МТБЈ је изнело позицију по којој доживотна робија у размотреном контексту (то јест, могућности превременог ослобођења) мора бити “много већа од 52 године”. Одакле је узета та бројка од 52 године? Испоставило се да је управо тај рок био одредио Специјални суд за Сијера Леоне. Задивљујуће убедљив аргумент. Какве везе има тај суд са МТБЈ и МРМКТ, тужилаштво је, наравно, “заборавило” да објасни. Узгред, изгледа да је тужилаштво МТБЈ заборавило на још један суд – Специјални суд за Камбоџу који је својевремено одредио да није компетентан да разматра питање о превременом ослобођењу лица која су осуђена на доживотну робију. Да су они пронашли ту одлуку – сложили би се са њом – да ли има ишта једноставније него изјавити да, као, нема компетенције.

Што се тиче председника МТБЈ/МРМКТ Теодора Мерона, он је своју аргументацију засновао на људским правима. Заправо на неопходности реализовања принципа једнакости. Мерон је изјавио да примена законодавства Немачке у односу на генерала Галића представља кршење принципа једнакости свих осуђених. У том смислу и оних који су осуђени на конкретан рок или оних који издржавају казну у другим земљама. Овај аргумент Теодора Мерона изгледа у најмању руку чудно. На крају крајева, сам Мерон шаље осуђене у МТБЈ у разне земље и тако их ставља у принципијелно другачију ситуацију. Осуђени који су послани у различите земље добијају различите могућности за посету њихових породица (неки се de facto лишавају те могућности) итд.

Штавише, земља будућег издржавања казне представља предмет трговине између тужилаштва и оптуженог у случају да последњи призна кривицу без суђења. Та чињеница је добро позната и аргумент Тедороа Мерона је очигледно лицемеран. Мерон је одбацио молбу генерала Галића изјавивши да, полазећи од принципа једнакости осуђених пред МТБЈ који су исконструисали, генерал мора да одлежи најмање 30 година.

Узгред треба поменути и члан Статута Међународног кривичног суда (МКС). Многи мисле да је МКС институција законитија и праведнија него МТБЈ. То је велика заблуда. Обе институције налазе се под контролом једних те истих снага. МТБЈ је основан као апробација светског кривичног суда и због тога они служе истом циљу и њима руководе исте силе. Они не стварају никакве високе стандарде људских права. Тако, на пример, у односу на право о превременом ослобођењу Статус МКС је још суровији од Статута МТБЈ или МРМКТ. Осуђени на доживотну робију у МКС немају право на превремено ослобођење до истека рока од 25 година. Поред тога, они чак немају право ни да поднесу одговарајућу молбу за разматрање превременог ослобођења.

На тај начин је Теодор Мерон, председник МРМКТ, још једном доказао да ни у МТБЈ ни у МРМКТ нема никаквих правних норми. Све одлуке се доносе “од ока”, у зависности од принципа потребе. Генерал Галић није желео да сарађује са тужилаштвом и сведочио је као сведок одбране у предмету генерала Д. Милошевића и генерала Р. Младића. Баш због тога му нису ни омогућили условно превремено ослобађање. А аргументи о једнакости – представљају најобичније лицемерје МТБЈ.

15 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ