Не знам да ли је текст „Окупација ће спасити Космет“[i] објављен на порталу ФСК инспирисао господина Ратка Дмитровића, главног и одговорног уредника „Вечерњих новости“, да напише колумну под називом „Кажи оно што видиш“[ii], у којој се залаже да се коначно призна „да је Косово окупирано, а да је Црна Гора Србији непријатељска држава“. У сваком случају, хвала му на труду. Макар то био симболичан и пре свега непрецизан покушај.

Да би било користи од оваквих, закаснелих „суочавања са истином“, како тврди господин Дмитровић (као и многобројни српски интелектуалци и умови)[iii], ствари се морају поставити на једино могући исправан начин, а појмови, дефиниције и потези који се предлажу и евентуално повлаче (од чега нема вајде док имамо нескривену марионетску власт), довести у потпуни склад са међународним и са домаћим правом и устаљеном, једино могућом, међународноправном и историјском праксом.

Дакле, кључ је не само у томе да „видимо“ и да се „суочимо са истином“, већ да држава (а са њом и сви ми заједно) повуче пратеће (и обавезне) потезе у складу са тим. Али, не тако што ће се водити „снажна дипломатска и политичка офанзива“, већ вући потези који имају везе са правом, а не са млаћењем празне, политичке сламе. У противном, само од констатоване истине и правилних дефиниција, слаба је или никаква вајда.

Уколико нам се то не догоди и даље ћемо имати шизофрено стање које иначе карактерише Србију пуних петнаест година. То је стање из којег је произашла свеопшта смутња, незнање али и намера да се у исти кош потрпа све и свашта, изједначе узроци и последице, побркају веома важни појмови, изврће истина, свесно или несвесно легализују преваре и потпирује дефетизам и безнађе. И то је онда амбијент у којем тзв. међународна заједница и евроатлантски „пријатељи“ лове у мутном и на наше очи отимају Космет и разбијају Србију по свим шавовима. А ми смо, управо због напред наведеног и, подразумева се, због марионетских власти које владају у наше име свих ових година (а последња је непревазиђена), потпуно немоћни и изгубљени у времену и простору.

(Да будем јасан, немам ништа противу главног уредника „Вечерњих новости“. Управо супротно, држим да је искрени родољуб и да је његова борба за Српство, па тако и за српски Космет, поштена. Без обзира што предводи режимске новине и што је то чињеница која напред наведеном ставу и не иде баш у прилог).

Наведена колумна је својеврсни лакмус (из тога разлога је и користим као шлагворт) зато што је избацила на површину кључне предрасуде и неразумевања у јавности, јер су посреди управо ставови и погубна, самодеструктивна парадигма која нам је наметнута након петог октобра, што за последицу има огољени дефетизам и мирење са тзв. реалношћу.

А ево о чему се ради и шта ваља растумачити, али на правилан начин, како би за сва времена архивирали сопствене заблуде и енергију преокренули у позитивном смеру. У противном, као и у најновијем случају тзв. избегличке кризе, чекају нас нове (и кобне) преваре, злоупотребе и самовоља марионетског режима и у финишу дефинитивно сатирање Србије. Последице које се не дају исправити.

У тексту господина Дмитровића пише (и то је кључна грешка): „Ако нека оружана сила, у овом случају НАТО сила, упадне у једну државу, у овом случају Србију, заузме део њене територије (Косово и Метохија), поништи устав и законе те државе, протера њену војску и полицију, и већину народа, уведе своје законе и своје оружје, како се то стање зове? Војно, лексички, логички – окупација.“

Да ли је било овако и да ли се то, првобитно стање, може назвати окупацијом?

Није било ни изблиза тако, а поготову се није десила класична ратна окупација дела територије, јер би њој морала да претходи формална и строго војничка капитулација. А капитулацији претходи делимични или тотални војни пораз. Је ли било војног пораза? Наравно да није. Напротив.

НАТО је, те 1999.године, извршио оружану агресију, а не бомбардовање (јер то ни близу не одсликава стварно стање, а појмовно и суштински је веома различито), али није „упао у државу и заузео део њене територије (Косово и Метохију)“, и поготову није поништио Устав СРЈ (и Србије) и законе, и протерао војску и полицију.

Злокобна алијанса је заустављена војнички на границама државе Југославије (да не заборавимо копнени део агресије у правцу Космета, чија је дужина фронта била преко 100 километара), тако што су јој нанети не мали губици у борбеној техници али и у људству, зато што је њен савезник – терористичка ОВК, представљала њену а не нашу пешадију.

Од Устава и закона Србије на Космету су, корак по корак, перфидно и смишљено, према задацима својих ментора, одустајале, не државне власти до петог октобра, већ она (и оне) након изведене обојене револуције. Зато је удар, уосталом, и изведен.

Почело је тако што је прво угашено привремено Ивршно веће Косова и Метохије, које је и након уласка КФОР-а функционисало у јужној српској покрајини, као и 19 поткомитета тадашње Савезне владе. Преко Небојше Човића и Координационог тела, а затим и преко осталих државних полуга, уз мање или више противљења али не чинећи ништа више од тога, прихватани су Кушнерови, Хекерупови и политички и надриправни експерименти и осталих глобалистичких чиновника, које је Савет безбедности (само формално) постављао да играју улогу протектора.

На том путу је са наше стране било отвореног саботирања Резолуције 1244 – од пројекта „више од аутономије, мање од независности“ (шта год то значило, а деструктивно је свакако), до расформирања Косметског одреда (у време Коштуничине а затим и Тадићеве „реформе система одбране и војске“) и одустајања од враћања снага безбедности, које нам је гарантовано и дан данас.

Да би нека држава била окупирана након оружаног сукоба она мора претходно да: (1) војнички капитулира на целокупној или на делу територије, или (2) да чињењем, односно нечињењем омогући да оружана сила противника, са пратећим садржајима, а то је у нашем случају НАТО, пред којом се није званично капитулирало јер није било војничког пораза, заведе свој окупациони режим тако што ће перманентно, у дужем трајању, кршити и злоупотребљавати међунардно право, обавезе и конкретне прописе, што је у овом случају Резолуција 1244 СБ ОУН.

Шта се у нашем случају догодило?

Управо оно из тачке (2) и за то је било потребно скоро осам година припрема и делања, а да друга, српска страна, не чини скоро па ништа. И баш зато је и морао да нам се догоди пети октобар. У противном, Космет би и дан данас недвосмислено био у саставу Србије.

Главна флоскула дежурних, свезнајућих аналитичара и експерата, посебно оних досманлијске провенијенције, је – да је Милошевић капитулирао 1999.године, да је починио дело (веле)издаје и да је Космет пустио низ воду, тако што је поражен од НАТО-а и што је био принуђен (или из свог личног хира) да повуче војску и полицију, као и целокупну власт из јужне српске покрајине. А након тога иде оно што је „крем на торту“ – зашто је улазио у рат када је унапред знао да ће да капитулира, када је био кукавица, када му је било јасно шта ће се догодити и када је предао (продао) Косово онако како је то урадио са Крајином…

Прво, Милошевић није војнички капитулирао, нити је могао према међународном праву да то учини лично, чак и да је желео. Друго, није он (тј. државне власти тадашње земље) улазио у рат, већ је чинио све да до њега не дође. Рат је по сваку цену, брутално и нескривено изазвала супротна страна – северноатлантска алијанса и принудила нас на одбрану какву нам је налагао тадашњи Устав и Закон о одбрани.

Треће и најважније – чак и да је званично капитулирао, да је тешко поражен и политички и војнички, да је формално признао окупацију (а није могао чак и да је желео) и пристао на сецесију дела територије – питање за дневноаналитичарске и политичке паметњаковиће – па да ли би била срамота изгубити од 600 пута јачег непријатеља?! Да, баш тако, најмање 600 пута војнички јачег, а према осталим параметрима, посебно када се укалкулишу економски, однос снага те 99-те био је 872 према 1 у корист 19 чланица алијансе и 7 околних, комшијских сатрапа (садашњих „пријатеља“) који су ставили на располагање: територију, небо, акваторију и све могуће капацитете, а неки од њих, као што је Албанија, и значајну солдатеску.

Они који говоре о капитулацији, а њих је, нажалост, у огромном броју у земљи Србији и српском народу, и то мишљење је захваљујући психолошко-пропагандном рату који се пуних 15 година интезивно води, потпуно заживело, морали би знати неке основне чињенице о том појму, који искључиво извире из важећег међународног права и праксе, а не из кафанске геополитике. Па да видимо шта је у вези са тим најважније.

За разлику од „споразума о примирју“ – што јесте био Војно-технички споразум у Куманову (подробније у наставку), који може имати различите циљеве, „капитулација“ је уговор који се односи на предају трупа, брањеног места, дела војишта или војишта и ратишта у целини.

 

Капитулација је искључиво војни споразум и у њега се могу уносити само одредбе војне природе. Ако се у споразум о капитулацији уграде и одредбе политичког карактера, оне су ништавне и немају правне последице, осим ако их накнадно одобре владе зараћених страна.

 

Капитулацијом се уговарају услови под којима се предају трупе, брањено место или део војишта, Међутим, предајом противничкој страни дела или целе територије не преноси се на њу и суверенитет на тим подручјима.

 

У различитим државама се различито односи према искључивом праву војних команданата (дакле, не политичара и цивила) да закључују капитулацију. Неке државе га допуштају, неке забрањују. У Уставу тадашње СР Југославије није постојала забрана капитулације, али је таква забрана била садржана у Закону о одбрани.

 

(О овоме се може полемисати до изнемоглости, међутим, они који су јели војнички хлеб од девет кора, одлично знају шта значи када у борби, посебно оној изразито неравноправној, дође тренутак – огромни губици, неутралисање борбених ефектива, потпуно окружење и слично – када се даље, једноставно, не може).

 

Дакле, капитулација је институт међународног права који предвиђа овлашћења (искључиво) војних команданата (најчешће нивоа дивизија – корпус – армија) да закључују уговоре о предаји трупа, брањеног места, дела или целокупног војишта, односно ратишта, и такав уговор је, без обзира на унутрашње право државе у рату, пред међународним правом важећи и ваљан.

 

Уколико се напред наведено макар површно прочита, питање гласи – да ли је Милошевић, а са њим и војна сила од око 450 хиљада сјајних бораца, потписао капитулацију – а то значи, између осталог, предао трупе: разоружавање и заплена борбене опреме и технике, заробљавање људства и све друго што у вези са тим под обавезно иде?

 

Шта се десило те 1999.године кад већ није било војничког пораза и капитулације, и из ког разлога нисмо могли да проглашавамо окупацију, за коју су се услови стекли тек 2008.године (и надаље, до дана данашњег)?

Десио нам се, у складу са Повељом ОУН и применом Главе VII, међународноправни институт под називом -„примирје“. Шта је примирје?

 

Примирје је споразум о обустављању борбених дејстава, који се може закључити усмено или писмено. Уз споразум о примирју прилажу се карте о положају трупа у тренутку закључења примирја, односно његовог ступања на снагу. Такође се може установити неутрализовани појас између сукобљених страна (шта су тзв. копнена и ваздушна зона безбедности у споразуму из Куманова, него управо то).

 

Свака повреда примирја овлашћује другу страну да откаже уговор о примирју. Као озбиљна повреда примирја сматрају се – настављање борбених дејстава, заузимање дела територије коју држи друга страна и сваки други – одбратимо пажњу – подмукли поступак који има за циљ изигравање споразума.

 

Да ли нас ово последње, а то је – „подмукли поступци који имају за циљ извгравање споразума“, подсећа на понашање и делање водећих чланица СБ ОУН, УНМИК-а, команданата КФОР-а, НАТО-а (и скоро свих чланица понаособ) и шиптарске стране, од, рецимо, 2001. па све до 2008. перфидно, а онда и потпуно отворено и званично?

Е, сада, оно најважније.

За разлику од примирја о коме се споразумевају стране у сукобу (дакле, формално правно и строго према међународним прописима а не како нам тумаче разноразни аналитичари и војни коментатори и експерти), примирје које се закључује уз посредовање или под окриљем Организације Уједињених нација, по правилу, сматра се дефинитивним обустављањем борбених операција. После закључења таквог споразума ни једна страна у сукобу не сме поново започети борбена дејства!

 

Тих ’90-тих минулог и у првих неколико година овог века, на нашу жалост, Савет безбедности ОУН (као и скоро све међународне организације и институције), налазио се под потпуним патронатом западних сила, предвођених САД и Великом Британијом. Руска Федерација, на чијем челу су се налазили прозападни лидери, била је скоро па на коленима и политички и економски и, посебно, војно, као и савезник западних агресора.

У таквом амбијенту, у условима када нисмо могли да обезбедимо савезнике посебно на војном пољу, нелегитимна оружана агресија је вештим потезима глобалиста преокренута у хуманитарну интервенцију, а затим су, уз силовање међународних прописа на очиглед слободољубивог света обезбеђени услови, да се примени Повеља ОУН и то Главе VII, којом је регулисано, између осталог, да свака држава има право на одбрану у рату, али је такво право ограничено и практично се суспендује оног тренутка када Савет безбедности (који је врховно светско тело и кога морају признавати и нечланице УН, па чак и герилски и остали покрети!), одлучи да (1) мирним путем решава сукоб или тако што ће (2) применити оружану силу у складу са Повељом, уколико мировни напори не уроде плодом.

Да ли је те историјске ’99-те године било другачијих могућности и бољих решења, и да ли смо били у позицији као потпуно изолована и смождена држава, да не поштујемо одредбе Повеље и у складу са тим поступање врховног светског тела?

Уколико се протумачи напред наведено, осим онога што смо остварили у таквим крајње неравноправним условима, а то је – примирје из Куманова и Резолуција 1244, није било могуће било шта друго урадити, а да не изазовемо бес Савета безбедности, након чега би се потпуно легитимизовала оружана агресија НАТО-а и проширила унедоглед. И то, да трагедија буде комплетна, уз подршку званичне Русије, макар на папиру.

И не само то – нисмо ни били у позицији да тада проглашавамо окупацију. Нити бисмо смели, нити би то било прихваћено и имало било какву снагу и правну ваљаност. И не бисмо смели не од било кога, већ од стране најмоћнијег светског органа – Савета безбедности ОУН.

 

Тек 2008. године када је формално проглашена независност „Косова“, коју су подржале управо најмоћније чланице Савета безбедности и признале ту државу, када је Резолуција 1244 (а са њом и војно-технички споразум као званично и трајно примирје), корак по корак девастирана, односно накарадно и смишљено извртана руглу, управо у складу са међународноправном, напред наведеном одредницом – „сваки други подмукли поступак који има за циљ изигравање споразума“, стекли су се услови да Србија прогласи стање „ратне окупације дела територије“.

 

Уместо што су организовани митинзи (противу кога усред Београда и других српских градова?), доношени унапред пропали тзв. државни планови, а Војска настављала своју реформу (уништавање) под командном палицом НАТО инструктора, требало је алармирати и упозорити тај исти Савет безбедности званичним документом који има међународноправну снагу, захтевати примену Резолуције 1244, па уколико до тога не дође, а тако нам се и збило, званично обавестити целокупан свет да Србија проглашава и прихвата, у складу са међународним правом – стање ратне окупације дела своје територије (Косова и Метохије).

 

Онако како је рецимо то урадио давне 1974. године Кипар, проглашавајући стање ратне окупације над северним, не малим делом своје територије, од стране Турске. Стање које је и дан данас важеће и то тако да је грчки део Кипра 2004. године учлањен чак и у ЕУ и економски (бар до недавно) по свим параметрима, једна од најачих држава овог дела света. У исто време северни Кипар, осим Турске, нико није признао у свету, нити са том окупираном територијом и парадржавом остварује било какве међународне односе.

Да ли би се у тим условима догодила брзопотезна признања „Косова“ од стране неколико десетина најјачих држава западне алијансе (наших садашњих „пријатеља“) и њихових савезника, које под контролом држе прозападни марионетски режими? А до сада је било укупно 106 таквих признања.

Да ли би нам се догодио УНЕСКО [iv] и злочиначко отимање наших светиња, да смо 2008. (или касније) прогласили ратну окупацију Космета? Да апсурд буде комплетан, све до почетка новембра ове године, за тако нешто још увек није касно! Јер, „Косово“ се прима у ту светску организацију, само зато што располаже са сва три потребна елемента државности – становништво, територија и сувереност. И није званично од стране Србије проглашено окупираном територијом.

Да ли бисмо ломили копља око издајничког Бриселског споразума (првог и другог и низа других, „техничких“) и око страшних последица тог срамног и саморазарајућег чина?

Никада.

Да ли би „Косово“ било примљено у Међународни олимпијски комитет и бројне спортске асоцијације и организације, као равноправна држава (а оно то, нажалост, захваљујући нечињењу Србије јесте), и да ли бисмо дошли до тога да управо следи потписивање тзв. Споразума о асоцијацији и придруживању тог и таквог Косова, са бирократама ЕУ из Брисела? А такви споразуми се потписују искључиво са државама.

Ништа се од свега наведеног не би догодило, зато што је одредница – „окупиране територије“, хтели то да виде српски властодршци и тзв. интелектуална елита и српски мозгови или не, има изузетну снагу у још увек организованој међународној зајединици и, да парадокс буде већи, од стране западних сила се и те како поштује.

 

Тако нешто нам најбоље сведочи пример Сирије, која је, ради ослобађања окупираног дела земље позвала у помоћ, као савезника, Руску Федерацију. Да ли је то запад, додуше невољно, прихватио? Наравно и скоро без поговора.

 

Да ли би западне, према Србији нескривено непријатељске силе, морале да прихвате хипотетички, интервенцију Русије уколико би ми затражили њену помоћ око окупране територије – Косова и Метохије? Наравно. Другог избора и не би имале.

Институт „ратна окупација дела (или целокупне) територије“ гарантује сувереност земље којој је отета територија, правосуђе остаје у затеченом капацитету и пресуде се доносе не у име окупационих власти, већ у име суверене територије, окупацијом се не сме прејудицирати евентуални мировни уговор, могуће је зановити борбе када окупиране територије постају поново „војиште“, све до механизма да угрожени народ, то јест припадници суверене земље која трпи окупацију, имају право на устанак противу окупационих власти и низ других међународноправно регулисаних питања – људска, национална, верска питања, имовина и остало.

Бриселским споразумом, који, у ствари, представља својеврсни „мировни уговор“ (окупација се завршава или на такав начин, или се оружаним путем протерује окупатор!) којим се окупатору признаје право на окупирани део територије и прихвата сецесија, напред наведена права не да нису гарантована, већ напротив, она, једноставно, не постоје. Уз свеопшту отимачину српских светиња и целокупне српске имовине – како личне тако и државне и верске. А она се мери стотинама милијарди долара, ако је уопште могуће новчано процењивати нешто што цену нема.

 

И на самом крају, да би ова прича имала било каквог смисла, требало би (а најисправније) поставити питање проглашавања и прихватања ратне и оне меке (перфидне) окупације, не само над Косметом, већ над целокупном Србијом. Пре свега над кругом двојке. Јер, ту и само ту, леже корени ове трагедије.

 

Када то буде разумело бар неколико милиона Срба, онда постоје шансе да се примене сви међународноправно признати механизми окупације – од људских и осталих права, до правосуђа, занављана војишта, све до (и особито) устанка обесправљеног народа.

 

До тада, молимо се Богу да нас некако сачува.

 

Поред чувања и одбране од стране подканцелара Марка Ђурића, са тек обелодањеном „снажном“ интернет-државном кампањом заштите српских светиња[v], којом ће на колена да побаца не само шиптарску, терористичку булументу, него и НАТО савез као такав.

[i] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/okupacija-ce-spasiti-kosmet/

[ii] www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:573339-%D0%9A%D0%B0%D0%B6%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%BE-%D1%88%D1%82%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D1%88

[iii] www.nspm.rs/politicki-zivot/nedostatak-znanja-ili-zasto-akademik-kostic-treba-da-podnese-ostavku.html

[iv] www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Dacic-Istina-i-pravo-na-nasoj-strani-ali-to-ne-znaci-uspeh.sr.html

[v] www.nspm.rs/hronika/marko-djuric-pokrenucemo-internet-kampanju-o-srpskom-nasledju-na-kosovu.html

Прочитај без интернета:
42 гласa