Савремени свет карактерише читав низ нових фактора који пред становништво планете постављају читав низ озбиљних изазова фундаменталног карактера. Један од таквих фактора је и коренита промена информационог система. Изгледало је да ће појава интернета на коренит начин да реши проблем доступа информација. Међутим, то се није догодило. Штавише, дошло је до озбиљне информационе кризе, због које су настала два озбиљна проблема.

Први проблем везан је за измену методологије усвајања информација. Ако је раније (пре појаве интернета, вишеканалног радија и телевизије) примарни метод потрошње информација био њено тражење, сада се главни метод састоји у њеном селекционисању. Тражење није изгубило свој значај, но изгубило је своју доминантну улогу. Ипак, све до сада није предложена никаква универзална метода селекционисања информација. У најбољем случају понеки појединац разради своју сопствену методу, најчешће на основу интуиције и сопствених потреба. Притом треба признати да је свака таква метода очигледно штетна, чак и ако она буде створена у оквирима опште концепције “селектовања”, јер је повезана са (катастрофалним по својим размерама), блаћењем људске свести. Да би се остварила селекција информација (нећемо још да разматрамо питање колико је она добра), потребно је прво прогутати огромну количину непотребне, па и штетне информације. Притом то затрпавање смећем није нимало наивно. Чини се да би требало спровести селекцију информација и “смеће” се може удаљити. Међутим, постоје озбиљни разлози да се сматра да информативно смеће (у овом контексту ми још говоримо само о непотребној нам информацији) заувек остаје у нашој свести (подсвести) и не може се удаљити. Међутим, одговор на питање о томе колике су резерве људске памети (подсвести), засад није познат. Нерешеност тога питања изазива друга озбиљна питања, на пример, шта ће се десити са људском свешћу ако се сва његова меморија покаже попуњеном, а методологија брисања непотребних информација неће бити откривена (или неће бити доступна свакоме од нас)?

Други проблем везан је са очигледном непропорционалношћу између истинске и лажне информације у општем протоку информација. Вероватно се лажна информација неће моћи у потпуности удаљити, међутим, не можемо да не видимо да лаж постаје основа савременог система масовног информисања и то се ради потпуно свесно. Треба поменути још један аспект тог другог проблема. Поред намерног карактера убацивања лажних информација у свест становништва, треба обратити пажњу и на квалитетно нове карактеристике лажи. Ако се раније лаж могла дефинисати само као “информација која не одговара стварности”, то данашње информационе технологије омогућавају да се у свест увуку информативни вируси који се не могу лечити једноставним ињекцијама истинитих информација. Ми не познајемо конкретне механизме који омогућавају лажној информацији да створи стабилне механизме одбране унутар људске свести, међутим, очигледна је њихова спољна манифестација: свест која је заражена информационим вирусима не само да није способна да прими истинску информацију, већ јој се активно супротставља, често у агресивном облику. Агресивно доживљавање истине представља све чешћу појаву и било би наивно сматрати да иза тога не стоје одређене технологије.

Информативни рат је показао свој много већи степен ефикасности у поређењу са “врућим” ратовима, у том смислу и по степену стабилности постигнутих резултата. Управо због тога је данас информативна област постала главна арена борбе различитих снага. Ови изазови захтевају одговарајуће одговоре. Нема сумње да се на научном плану ти одговори разрађују. Међутим, само они нису довољни. Проблем информативне безбедности имају како индивидуалну људску димензију, тако и друге димензије, поготово државног, међународног и глобалног нивоа.

У вези с тим треба обратити пажњу на иницијативу Руске Федерације и њених савезника[1] у Шангајској организацији за сарадњу (ШОС). Земље-чланице ШОС-а су још 2011. године покренуле иницијативу о прихватању правила понашања од стране међународне заједнице у области информативне безбедности. После активног разматрања тог пројекта, земље ШОС су припремиле дорађени текст који је недавно поново стављен на разматрање на новој, јубиларној седници Генералне Скупштине ОУН која ће се одржати у септембру ове године.

Пројекат предвиђа низ правила која треба да обавезују државе да их спроводе у области информисања. Тако се, на пример, државама предлаже да приликом остваривања информативне политике поштују норме међународног права, посебно по питању уважавања суверенитета, територијалне целовитости и политичке независности свих држава. Државама се такође предлаже да не користе информационо-комуникативне технологије (ИКТ) и мреже за мешање у унутрашње ствари других држава у циљу подривања њихове политичке, економске и социјалне стабилности. Предлаже се улагање напора у обезбеђење безбедности у свим фазама стварања продукције и пружања услуга у сфери ИКТ. Предлаже се спречавање коришћења од стране других држава њихове доминантне позиције у ИКТ области, укључујући између осталог и доминацију у основним ресурсима, критичкој инфраструктури, кључним технологијама, производима и услугама ИКТ и мрежа за подривање права државе на независну контролу над производима и услугама ИКТ или за стварање претњи њиховој политичкој, економској и социјалној безбедности. Интересантан је и предлог који се тиче људских права. Пројекат предвиђа да државе морају признати да права која човек има у офлајн окружењу, морају такође да се заштите и у онлајн средини. Посебно важна одредба тиче се интернета: “Све државе морају да играју исту улогу у међународном управљању интернетом и сносити једнаку одговорност за управљање интернетом, за његову безбедност, непрекидност и стабилност функционисања, а такође и развој, с тим да би се промовисало стварање мултилатералних, прозрачних и демократских међународних механизама управљања интернетом, који ће омогућити да се обезбеди праведна расподела ресурса, олакша приступ за све, а такође гарантује стабилно и безбедно функционисање интернета”.[2]

Као што видимо, овај пројекат неће решити већину постојећих проблема савременог информационог система, међутим, он представља важан корак у правцу његовог регулисања. Јасно је да претварање информационе арене у ратну арену није случајно и због тога борба за њено прекидање неће бити лака. Данас интернет и медији чине посебан, наддржавни, или тачније речено – недржавни, глобални ниво управљања. Стога искључиво унутардржавни и међународни напори за решавање овог проблема, неће бити довољни. Ипак, велики пут састоји се из малих корака и први такав корак је посебно важан, јер он одређује правац пута…

[1] Русија, Кина, Казахстан, Узбекистан, Киргистан и Таџикистан.

[2] Овај пројекат ће бити разматран на заседању Генералне Скупштине ОУН у октобру текуће године.

8 гласовa