У овом тексту гласно размишљам шта је „испод површине“ на следеће теме: предстојећи односи у ЕУ, предстојеће продаје у Србији и о једном детаљу у вези Сирије. Реч „сонар“ би била претенциозна, али ни ви немојте баш да замишљате ту подморницу која лебди у ваздуху са заринутим перископом у води.

ЕУ

Обарање евра од маја 2014. године до данас је послужило да надокнади изгубљено тржиште Руске Федерације због санкција поводом Украјине и друго, да обезбеди привредни раст критичним чланицама еврозоне које су имале изборе ове године. Како би досадашње политике могле да аргументују како „ствари нису сјајне, али ево очигледно све иде економски у добром правцу. Па ето, и привредни раст је сада већи него претходних година“.

Избори у Холандији и Француској су завршени, односно само што парламентарни у Француској нису и сада је време да се евро оснажи у односу на долар. Како би Меркелова дочекала своје изборе и са значајним привредним растом и са солидно јаким евром. У очекивању нове победе.

Евро ће наставити да јача, а од пролећа 2018. године је за очекивати да ће и Европска централна банка (ЕЦБ) прекинути програм упумпавања по 60 (у неким периодима је било и 80) милијарди евра месечно. Те две мере ће нужно привреде и Француске и Холандије, али и Шпаније и Италије итд. бацити у рецесију. Што се Немачке тиче, њу ће свести на мали плус, око 0,5%, али опет много боље него остали у еврозони.

И ту сад долази ред на Макрона. Цела „инсталација“ Макрона треба да се у 2018. години ефектуира тако што ће изаћи пред грађане Француске са „спасоносним мерама“ за излазак из рецесије и дуго тињајуће „агоније“. А тај спас ће бити „меркеловска ЕУ“, наравно сасвим другачије насловљена, вероватно „понос нације“ или нешто томе слично, са оштрим резовима по питању свих права запослених и пензионера у Француској и неопходним интегративним процесима унутар еврозоне и ЕУ.

Мала дигресија. Зашто није могуће у дугом временском периоду држати „слаб евро“. Зато што су све ефикасне компаније Немачке (и других у еврозони наравно, али су Немачке најзначајније) на удару купаца који располажу доларима и то се за неко време може спречавати политичким забранама, али на средњи рок већ ни то није могуће. И, много важније, најквалитетније кадрове Немачке покупује конкуренција.

Очигледно је процена да предстојећи парламетарни избори у Италији нису битни и да не могу уздрмати озбиљније ЕУ (мислим да је процена превише оптимистична, али то сад није тема) и да се због претходно изнетих разлога не може више одлагати јачање евра.

Занимљиво ће бити видети како ће се Русија поставити у тој ситуацији. Наиме, како сада изгледа, Русија пружа руку сарадње Немачкој и под тим условима и само под тим условима, Немачка може да рачуна да неће запасти у рецесију 2018. године упркос јачем евру и рестриктивнијој монетарној политици. И обрнуто, хладнији однос Русије према Немачкој, да мало и они осете шта значи уводити санкције Русији (сада када нема ублажавања тих последица обарањем курса евра), извесно воде и Немачку у рецесију наредне године (томе треба додати хладне односе и са Великом Британијом у тој истој 2018. години). Ја не видим неке нарочите користи по привреду Русије присуством привреде еврозоне на њиховом тржишту, али за сада изгледа да у Москви другачије процењују ствари. Извесно и у неком геополитичком кључу читања који мени није јасан.

Укратко, чекају нас велике тензије унутар ЕУ у 2018. години, много веће него у претходној и овој.

Продаје и распродаје

У наредних годину дана изгледа да је план да се продају: Комерцијална банка, Политика, Вечерње новости и ко зна шта све од пољопривредног земљишта. Пошто је пољопривредно земљиште велика тема, то разматрање овог питања остављам за неку будућу расправу. Концесија за Аеродром Београд, Телеком и ПКБ су наравно такође важне теме, али сада пре свега говорим о стварима које су мање познате широј јавности.

Када говоримо о Комерцијалној банци (КБ), онда прво треба констатовати да је држава већ изгубила већински пакет у тој банци. Да сад не замарам читаоце са детаљима, али за смешно мале паре ЕБРД и ИФЦ су постали власници трећине КБ, а државна својина је сведена на 41%. Када се саберу све акције на које држава може утицати у погледу управљања, тај „пакет“ се са 41 пење на око 46-7%. Око 7% су физичка лица, а стране банке ако саберемо са ЕБРД и ИФЦ, што је методолошки сасвим коректно, тај „пакет“ долази на око 44%. Осталих око 2% су кастоди рачуни тако да не знам ко стоји иза њих.

Друга важна констатација је да је КБ збирно у 2015. и 2016. години остварила губитак од 13 милијарди динара. Веома лош резултат, али са друге стране вероватно тамо нема више „лешева у орману“ који би сачекали неког новог купца. Сетимо се, у другим државним банкама у последњих десетак година, не да је у њима било лешева у орману, него масовних гробница у којима је „сахрањено“ 1,2 милијарде евра у основи наших пара! Како је то могуће поред контролне и управљачке функције Народне банке Србије (НБС) можда најбоље илуструје податак да је особа задужена за сектор ризика из КБ, где је добила отказ 2014. године, сада пребачена на исте послове у Банку Поштанска штедионица! А за губитке КБ је вероватно одговорна кафе-куварица запослена преко студентске задруге. Шта зна дете шта је 13 милијарди. Како НБС ради, добро је да милијарде нису у валути.

Како то обично бива, ЕБРД, која се, јел те, бави „мисијом реконструкције и развоја“ држава у којима послује, и ИФЦ, који је под окриљем Светске банке (зваћемо их „хуманитарци без граница“), уговорили су за свој пакет акција и додатно право (пословно се то зове „пут опција“). Наиме, ако се на предстојећој продаји појави инвеститор за кога они процене да је кредибилан (не цена која је висока, него кредибилан инвеститор), а држава не буде хтела да прода своје акције, онда они имају право (то је сад пут опција) да захтевају од Србије да им она откупи њихове акције по двострукој књиговодственој вредности. Не по вредности коју је нудио купац, него по двострукој књиговодственој вредности. По тој методологији 100% капитала КБ вреди око 900 милиона евра. То је нереално висока цена и што је још важније то је троструко већа цена од оне по којој су они постајали акционари КБ. Тада је банка процењивана на око 250 милиона евра.

Оно што ја очекујем, то је да се понуди цена од око 0,8 књиговодствене вредности од купца који је прихватљив за хуманитарце без граница, а да онда држава, ако жели да одбије ту понуду од око 350 милиона за 100% акција КБ, мора да за трећину акција КБ у власништву ЕБРД и ИФЦ плати преко 300 милиона евра и да на средњи рок гледано никада не може да поврати тако уложени новац.

Питање које се поставља је, наравно, да ли продавати или не и да ли ћемо похапсити оне који су пословали са хуманитарцима без граница, односно да ли ћемо их макар замолити да сад мало „спашавају“ друге народе. Друго је лако, нећемо за мандата ове владе, али прво је стварно сада компликовано. Није рационално инсистирати да се власништво странаца у банкарском сектору заустави на садашњих преко 80% по високој цени. Са становишта привредне структуре, има смисла држати домаће власништво, најбоље државно, на нивоу од преко 60%. Дакле не продавати КБ има смисла само у склопу неке целовите стратегије враћања на одлучујући утицај државе у банкарском сектору Србије. А ако такве стратегије нема или се она не жели, онда је бесмислено трошити новац зато да тај утицај са нпр. 82% не би прешао 90%.

Чини ми се да Вечерње новости и Политика синхронизовано иду на продају до краја године. И то обе водеће новине у Србији кроз стечај. Како је Вучић одустао од тога да се разјасни ко је власник Политике, ја то читам као сигуран сигнал да он купује/присваја Политику. Не сумњам да ће Цане Суботић вешто наступити у самој трансакцији и да ће све бити, споља гледано, задовољавајуће. Нит Цанета нит Вучића на папиру.

Што се Новости тиче, мислим да је дошло време да Цане заврши ту куповину, коју је давно почео за интересе WAC-a. Немојте да вас збуњује, ту је Беко од почетка куповао Цанетовим новцем. Е сад, да ли ће и Новости онда откупити Вучић, или Цане има неког новог заинтересованог купца са запада, не знам.

Сирија

По опробаном сценарију, САД су договориле са Исламском државом (ИД) излазак главнине њихових снага из опкољене Раке и то баш у правцу Палмире. Очигледно је Американцима потребна брза „победа“, а то је у њиховом случају углавном без борбе, али важније од тога потребна им је сачувана ИД за даље борбе против Асада.

Овога пута Руси су реаговали брзо, прецизно и хладнокрвно.

Обавестили су и САД и Курде да њих никакви договори о изласку ИД из Раке не обавезују, да су они против тога да се борци ИД пуштају из обруча и једновремено су ракетирали колоне ИД наневши претходници значајне гибитке (око 200 мртвих ИД у једном дану).

Поред тога, Русија је наредила употребу (наравно не први пут) од раније присутних њихових снага „за специјалне операције“ у уништавању ИД. Зашто вам скрећем на ово пажњу, зато што је Путин у једном интервјуу о тој јединици рекао: „Мислим да такву јединицу нисмо имали ни у време СССР. Она је одлично опремљена, то су патриоте, врхунски професионалци и одлично обучени војници“. У наставку истог интервјуа, на питање како коментарише опасност да се, након завршетка ангажовања у Сирији, борци ИД и Ал Каиде (Ал Нусра) који су дошли са територије ранијег СССР, а процењује се да је таквих данас у Сирији око 10.000, врате кућама и тамо покрену терористичке акције, Путин је рекао „Ми се у Сирији боримо на такав начин да се нико од њих не врати“.

Ја му сасвим верујем. А за припаднике ИД је касно да почну да читају Путинове интервјуе.

52 гласa