Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године?

Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) – безусловно мора бити изложен кампањи најгорих увреда које се могу замислити чак и на саму помисао вођења тактичких преговора са Немцима. Ништа комунистички Мартовски преговори са Немцима у усташком Загребу 1943 – и то ради заједничке борбе против Савезника у случају њиховог искрцавања на јадранској обали, што је нешто што Михаиловићу никада није пало напамет. То се, заједно са споразумима комуниста са усташама,[ii] некако увек прескаче. Не – Михаиловић је, према овој школи мишљења, једини „колаборациониста“ у овом друштву, и према њему не треба имати милости (што је било и Брозово резоновање наспрам Србије у целини по уласку у Београд).

Треба ли уопште констатовати да нешто са овом сликом није уреду? Имамо посла са двоструким мерилима. Једним према остатку света, другим према Михаиловићу. У корену тога лежи национално-идеолошки обрачун који траје до дан-данас: идеолошки обрачун комуниста (прецизније, титоиста) против „реакције“, али и обрачун против Михаиловића као припадника изразито српског покрета отпора. Титоистичка једначина „слаба Србија = јака Југославија“ и даље је потребна – и регионалним ривалима и противницима Србије, али и спољним силама које би да заокруже неоколонијални пројекат започет разбијањем СФРЈ, потом СРЈ, а сада и саме Србије. Чињеница да су Срби – а не апстрактни „наши народи и народности“ – чинили стожер првог оружаног отпора против нацифашистичког зла представља велику сметњу том циљу. Зато је деидеологизација погледа на Други светски рат нужна не само ради историјске истине и правде, већ и зарад одбране садашњег српског националног интереса. Као што је била и остала нужна и важна борба против ревизије оцена узрока Првог светског рата, као што је важна борба за пуну истину о Сребреници.

Русија Владимира Путина то врло добро разуме, и зато води огорчене битке за правилно тумачење историје, па тако и узрока и исхода оба светска рата. Као што значај историјског тумачења добро разумеју и оне државе које би да га ревидирају.

Сам Путин показује на делу важност деидеологизације тумачења историје. Током посете Ангеле Меркел Москви протеклог 10. маја, руски председник је на заједничкој конференцији за штампу бранио пакт Молотов-Рибентроп, на чисто прагматичној основи: „Када је СССР схватио да је остављен да се сам суочи са Хитлеровом Немачком, предузео је кораке у циљу избегавања непосредног судара, и тако је потписан пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је „тај пакт био важан за осигуравање безбедности СССР-а“, и да је склопљен тек пошто су „бројни покушаји креирања антифашистичког блока у Европи пропали“.[iii]

О овоме о чему говори Путин је писао лондонски Телеграф још у октобру 2008:

„Документи који су држани у тајности скоро 70 година показују да је Совјетски Савез предложио слање моћне војне силе у циљу придобијања Британије и Француске за антинацистички савез.

Такав споразум би можда променио ток историје 20. века, спречавајући Хитлеров пакт са Стаљином, који му је дао одрешене руке за вођење рата против осталих немачких суседа.

Понуду… је дала висока совјетска војна делегација на састанку у Кремљу са високим британским и француским официрима, две седмице пре избијања рата 1939. године.

Међутим, британска и француска страна… нису одговориле на совјетску понуду, дату 15.8.1939. Уместо тога, Стаљин се окренуо Немачкој и потписао злогласни споразум о ненападању са Хитлером… 23. августа, свега недељу дана пре напада нацистичке Немачке на Пољску, чиме је започео рат…

Према речима пензионисаног генерал-мајора руске спољне обавештајне службе, Лава Соцкова, који је сређивао 700 страница ових докумената с којих је уклоњена ознака тајности:

‘Ово је била последња прилика да се убије вук, чак и пошто су Чемберлен и Французи Минхенским споразумом предали Чехословачку немачкој агресији претходне године’“.

Када би се на овај случај примењивала титоистичка, односно идеолошка мерила која важе за Михаиловића, Стаљин би могао бити оптужен за „колаборацију“, а Британија и Француска, у најмању руку, за „неактивност“, „малодушност“ али и „шуровање са непријатељем“, као уосталом и СССР од 1939-1941. Овако, срећа је што овој церемонији није присуствовао Ивица Дачић, да „објасни“ како је, за разлику од „мудрог“ Стаљина, кнез Павле био издајник, а, за разлику од „рационалних“ Енглеза и Француза, Михаиловић био „трули компромизер“ и „слуга окупатора“, у рангу злочинаца којима је суђено у Нирнбергу (по оригиналном тумачењу становитог Мехе Омеровића[iv]), па да нам још мало дигне међународни рејтинг.

Занимљиво је да је Путин, на неки начин, у распону од свега шест година, успео да деидеологизује ову историјску епизоду. Наиме, у ауторском чланку за пољску „Газету виборчу“ августа 2009, Путин је дословце написао да је „могуће осудити – и то са добрим разлогом – пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је склапање било каквог споразума са нацистичким режимом био „неприхватљив са моралне тачке гледишта и није имао никакве шансе да буде реализован“.[v] То је, иначе, било време када је Путин улагао знатне напоре у отопљавање руско-пољских односа, али и време које је претходило западној сатанизацији Русије која је уследила после кијевског пуча у фебруару 2014, тако да је Путин био спреман да покаже извесну дозу флексибилности. Међутим, чак и тад је осетио обавезу да пољску јавност подсети да су „годину дана раније Француска и Енглеска потписале познати споразум са Хитлером у Минхену, уништавајући све наде за стварање заједничког фронта за борбу против фашизма“.

Такође је занимљиво и да је Меркелова овог 10. маја у Москви искористила прилику да негативно оцени совјетско-немачки пакт: „С моје тачке гледишта, пакт Молотов-Рибентроп се тешко може разумети, осим ако не узмете у обзир додатни тајни протокол. И са тог становишта, сматрам да није био исправан, да је био закључен на незаконитој основи“.[vi] Руски председник ову опаску немачке канцеларке није коментарисао.

Ако оставимо на страну вредновање ових различитих тумачења, ипак остаје јасно следеће: да руски председник наступа првенствено са становишта руског државног интереса, и да не допушта тумачења која би том интересу наудила – а која би, да су на његовом месту нпр. Каспаров или Ходорковски, била спремно искоришћена на штету Русије, а на корист руским непријатељима или геополитичким супарницима. Зато, између осталог, руска државна политика води огорчену битку против изједначавања комунизма и нацизма, знајући да би то, у крајњем случају, водило делегитимизацији совјетског, односно руског отпора нацистичкој инвазији. При томе, Путин не бежи од негативних оцена комуниста и комунизма. Напротив, Путин је још 2012. оптужио бољшевичку владу за „националну издају“ због закључивања сепаратног мира са Немачком током Првог светског рата, али и додао да су „своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата“.[vii] Путин овде, вреди поновити, не наступа ни као „бели“ ни као „црвени“ – већ као председник свих Руса и руске државе, која не да да се уклони Лењинов маузолеј за Црвеног трга, али и обнавља гробове белогардејаца расутих широм света, као и хиљаде цркава порушених током совјетског периода.

И Ангела Меркел, треба приметити, такође је 10. маја наступила са позиције немачког националног интереса, јасно правећи отклон према нацистима, а у исто време користећи прилику да подрије руску позицију кроз моралну осуду совјетско-немачког пакта.

У светлу овог државничког понашања, неопходно је поставити питање: ком то српском националном и државном интересу – о историјској истини и да не говоримо – може да служи дисквалификација Михаиловића, пред јавношћу држава од којих су све до једне, иако у неупоредиво јачој позицији, у једном или другом виду правиле тактичке споразуме са нацистичком Немачком? А поготово пред јавношћу држава попут Хрватске, која је с правом требало да буде сврстана међу поражене, и приморана да плати огромну ратну штету. Уосталом, ствар је најбоље ту поставио сам Фрањо Туђман: „Да није било (Титове) антифашистичке борбе, Југославија би била обновљена као монархија с јаким прочетничким елементима, јер би четници и Избјегличка влада били прихваћени као дио савезничке коалиције, а Хрвати би били потчињени као нацистички колаборационисти“.[viii]

Другим речима, без комунистичке партије и њене револуције вођене током непријатељске окупације – Михаиловић би без проблема био званично прихваћен као део антинацистичке коалиције, и вероватно се уздигао до деголовских висина, које су му и припадале. Југославија би, сходно закључцима Конгреса у селу Ба, да је опстала, била уређена на федеративним основама, али би националне територије биле много јасније омеђене. Дакле, не би било ни авнојевских граница, ни „црногорске“ или „муслиманске“ нације. Јасеновачке и остале жртве НДХ биле би на одговарајући начин пописане и вредноване. Прогнаним Србима би био дозвољен повратак на Косово и Метохију, а балисти не би били масовно амнестирани и сигурно не би било дозвољено прављење нове албанске државе на нашем тлу. Проблем са војвођанским „аутономашима“ био би непостојећи. Дизање комунистичке револуције у јеку окупације није допринело српском националном интересу, јер су за Србе Немци, а поготово нацисти, били несумњиви непријатељи. Српски официри би дигли, као што и јесу, заједно са часним хрватским, муслиманским и словеначким официрима и војницима, устанак против немачко-италијанске окупације и без комуниста. А Хрватска би плаћала цену одушевљеног дочека немачких трупа, и зверског геноцида над Србима, јеврејима и Циганима/Ромима.

Да ли то значи, пак, да треба сада сатанизовати партизанску борбу? Наравно да не. То што су се Срби нашли на две идеолошки супротстављене стране антиокупационе борбе има дубље корене, и није се десило тек тако. Питање је да ли би дошли у ту ситуацију као нападнута Краљевина Србија. У светлу искуства из Првог светског рата, одговор је скоро сигурно негативан. Или бар да се, унутар Краљевине Југославије, нисмо одрекли имена и државности, и већ омеђеног националног простора. Да ли је непомазани и некрунисани краљ могао да се нада добром исходу за себе и своју Круну? Другим речима, неопходно је суочавање са сопственим грешкама, направљеним пре него што су комунисти представљали било какав фактор. На крају крајева, треба се запитати и зашто је толико квалитетних младих људи отишло у комунисте још пре рата. Али, то такође захтева један бескомпромисни, деидеологизовани приступ и поглед на целокупни српски усуд у 20. веку.

На крају, не треба заобићи једну компоненту која се стално користи ради одржавања деоба у Србији: посезање за личним разлогом за одржавање идеолошке нетрпељивости. Најсвежији пример тога је Ивица Дачић, који је изјавио да му је Михаиловићева рехабилитација тешко пала због тога што су му четници „заклали ујака, маминог брата“.[ix] (За дивно чудо, Дачић је далеко помириљивији према масовном убици Срба Хашиму Тачију,[x] а и био је спреман да ода пошту бандеристима у Украјини,[xi] што довољно говори о његовом истинском „антифашизму“.) Наравно, Дачић није једини. Други се такође позивају на личне породичне трагедије, или злочине попут покоља у селу Вранић, или у Фочи.

Сви који су иоле упознати са Другим светским ратом на овим просторима, врло добро знају да је било зверстава на обе стране. Шта би требало антикомунисти да кажу на партизанска (као и усташка и четничка) зверства описана у књигама партизанског борца и пензионисаног пуковника ЈНА, Сава Скока, „Крваво коло Херцеговачко“,[xii] о „пасјим гробљима“ у Црној Гори и „левим скретањима“,[xiii] итд? Да ли лични разлог сме да се преноси на државни? Шта би било када би свако то радио? Нпр. аутор ових редова би такође могао да крене тим путем, као и стотине хиљада других.

Наиме, мог деду, крагујевачког адвоката Миодрага Марковића, стрељали су партизани, без суда, 23.9.1944. Био је резервни поручник Југословенске војске, побегао из бугарског заробљеништва, чудом избегао масовно стрељање у Крагујевцу, да би био стрељан као припадник ЈВО, мобилисан да би организовао војни суд. Сахрана је била масовно посећена, а он је сахрањен директно преко пута капеле на крагујевачком гробљу. Човек који га је стрељао је касније покушао да лично тражи опрост од моје бабе, која је у 28. години остала удовица са троје мале деце, али је она то одбила. Убица је умро као алкохоличар, а више пута се могао чути како говори да је убио „најбољег човека у Крагујевцу“.

Ту би могла прича да стане, али ће можда бити занимљиво мало је допунити, ради илустрације тога колико су ствари код нас испреплетене, и колико је вештачко даље инсистирање на идеолошким поделама. Можда најбољи пријатељ мог деде кога су стрељали партизани, био је Михаило-Мика Ђорђевић – председник војног суда који је осудио Дражу Михаиловића. Једном су се њих двојица, када је рат већ избио, сукобили око политике – деда је био предратни радикал. Брзо су се помирили, договорили да никада више не дозволе да их политика посвађа, и разишли се, сваки на своју страну. Када су партизани ушли у Ваљево 1944, Мика Ђорђевић је, као високи партизански официр, спасао од стрељања течу моје бабе-удовице, Стевана Унковића, који је свој штап сломио преко главе партизанског бандита који је ушао да му опљачка кућу. Та кућа је касније ипак конфискована и претворена у локално седиште ЦК. Унковић је, иначе, моју бабу усвојио после преране смрти њене мајке, моје прабабе, која је говорила пет језика, и умрла од тифуса, оставивши четворо мале деце иза себе. Иронија је у томе што је прабаба преживела цео рат у избеглиштву (прадеда, Чедомир Лукић, је био царински капетан, и мобилисан), прошавши кроз Русију (моја баба је рођена у Бесарабији, близу Одесе, и зато крштена именом Татјана) све до Архангелска, одакле је евакуисана у Француску, где је рођен најмлађи син, који је касније завршио војну академију и догурао до чина пуковника ЈНА и директора фабрике муниције у Коњицу. Најстарији брат моје бабе, „четничке удовице“, био је комунистички илегалац. После ослобођења је већ био именован на једну високу дипломатску функцију, али је, због болести супруге, морао да одустане. Ипак, био је на довољно високој функцији да је могао мојој баби-четничкој удовици да обезбеди скромно запослење у Београду. Умро је рано, у 51. години, као разочарани комуниста.

Старији брат мог деде по оцу, Живорад Павић, био је припадник чувеног Скопског ђачког батаљона, један од 1300 каплара. Сећам се како је моја дечја песница могла да стане у рупу на леђима коју је носио са Солунског фронта. Док су неке преобучене усташе и балисти уживале незаслужене борачке пензије, он је живео од скромне пензије у сутерену једне оронуле зграде у Сарајевској улици. И никада га нисам чуо да се жали. С друге стране, моја баба по оцу дошла је из богате поседничке породице Вукадиновић, из Срема. Њена браћа су се борила у партизанским редовима, један је рањаван и морао да се служи штакама до краја живота, док јој је сестра била илегалац, такође рањена, и заслужила је борачку пензију. То ипак није сметало послератном режиму да им конфискује већи део земље, у време док су „заслужни другови“ окупирали виле презрених буржуја на Дедињу.

Дакле, свако може да се ухвати за неки разлог из личне повести да би оправдао сејање подела на јавном плану, па чак и да би оцрнио своју земљу пред другима. Али – то једноставно није прихватљиво, и не може се ничим правдати, као ни даље инсистирање на титоистичком тумачењу борбе против окупатора. Рехабилитација генерала Михаиловића треба да буде искоришћена, на првом месту, као повод да Србија очисти сопствено лице, и помири се сама са собом, ослобођена идеолошких и личних зађевица. Ко то Србији ускраћује – ради против ње.

[i] www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=50440

[ii] www.novinar.de/2012/01/19/saradnja-brozovih-partizana-i-pavelicevih-ustasa.html

[iii] news.yahoo.com/putin-defends-notorious-nazi-soviet-pact-174156837.html

[iv] www.nspm.rs/hronika/meho-omerovic-sada-ce-svi-koji-su-kao-i-draza-bili-na-strani-hitlera-moci-da-budu-rehabilitovani.html

[v] news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8230387.stm

[vi] euobserver.com/foreign/128653

[vii] www.fakti.org/rossiya/putin-rusija-je-izgubila-prvi-svetski-rat-zbog-nacionalne-izdaje-boljsevika

[viii] www.rtv.rs/sr_ci/region/tudjman-tito-zasluzan-za-formiranje-hrvatske_583399.html

[ix] www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/492398/Dacic-Cetnici-su-mi-zaklali-ujaka

[x] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/o-dacicu-i-drazi/

[xi] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/dacic-u-kijevu-8-maja/

[xii] trebinjelive.info/2013/09/28/savo-skoko-knez-hercegovacke-istorije/

[xiii] www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm

21 глас