Као што је очигледно, мигрантска криза која потреса Стари континент већ сада покреће питања о томе шта је, уствари, Европа. Да ли је „европскије“ када Ангела Меркел захтева „хуманост“ и „солидарност“ од свих осталих Европљана, или када Словачка каже да може, евентуално, да прими 200 миграната, под условом да су хришћани? Да ли су већи Европљани они који заговарају зидове, односно строжу контролу државних граница, или они који захтевају њихово безусловно отварање?

Ако нас искуство ишта учи, обично су они који су хистеричнији и агресивнији ти који су принципијелно у криву, и који имају неку скривену агенду. А дискурс мас-медија је, у овом случају, пословично глобалистички. По правилу се демонизују они који заговарају строже контролисане границе и ограничавање прилива несрећника из ратом захваћених подручја Блиског истока, Африке и централне Азије. Изједначавају се са „екстремизмом“, „ксенофобијом“, „расизмом“, и строго идентификују са, некако увек спремним, неонацистима и сродним групацијама које увек, али увек, помажу глобализаторима да дебату поставе баш онако како им највише одговара.

Демагогија „лепих жеља“ и идеализма без покрића је, дакле, поново на сцени. Што је знак за највећу могућу позорност. Јер, осим чврстог става утемељеног у снажној држави и оружаној сили, још није нађен прави одбрамбени механизам против ове врло вешто конципиране алатке глобализатора заоденутих у „хуман(итарн)о“ рухо. Како бити против „братства свих људи“, против граница безусловно отворених за проток „људи, робе и капитала“, како бити против једнаких права за све (о једнаким или сразмерним обавезама је забрањено говорити), против апстрактног „мира“, односно „мировних процеса“ – а не изложити себе ризику најцрњег етикетирања без права на реплику?

Ова самозвана „деца цвећа“ се најлакше разобличују кроз указивање на њихово лицемерје. На пример, српске избеглице им, по правилу нису изазивале изливе саосећања, нити их је посебно дотицало нпр. хрватско митраљирање избегличких колона, и то на територији друге државе (БиХ). Нити им смета, тим „анти-расистима“, отворени и огољени шиптарски расизам који се свакодневно испољава широм Косова и Метохије, простора који се претворио, под надзором НАТО „мировњака“, у највећи концлогор на свету – за Србе, наравно. Не смета им ни прогон ни покушај етничког чишћења Руса са простора Украјине, кад смо већ код тога.

Дакле, на нашем сопственом примеру већ смо више пута осетили недоследност ватрених заговорника „европских вредности“, што би требало да представља сасвим оправдан повод за сумњу према њиховим правим намерама. И то не само кад је реч о нама.

Али вратимо се бици за дефиницију Европе. Да ли су већи Европљани они који ће се тихо и покорно препустити потенцијално огромном људском таласу који је покренула једна ваневропска сила, прецизније САД (разуме се, уз активну подршку своје верне британске пудле, али и кукавичку подршку или ћутање осталих ЕУ „елита“), или они који сматрају да то не може тек тако, и да европске државе имају право да се понашају као – државе? А држава која не контролише своје границе и ко ће да уђе у њу, све је само не држава.

Да ли се, у име „хуманости“ – коју апсолутно не испољавају англоамерички виновници несреће – треба пасивно помирити са потенцијалним приливом неколико милиона људи из потпуно страних култура, већинско муслиманских? Да ли досадашњи резултати у покушајима интеграције сличних популација дају повод за оптимизам? Кратак одговор је – не дају. Треба ли онда свесно призивати још тога, уз неку апстрактну наду да ће исход овог пута, интервенцијом неке неименоване силе, бити другачији? Треба ли се, у име апстрактног „идеализма“, упустити у авантуру пуштања можда чак и неколико милиона нових, већински муслиманских имиграната у Европу?

Ту ћемо већ лако доћи до поделе по овом питању, која ће се релативно брзо искристалисати ако масовни имиграциони прилив настави сличним или, како се очекује, још бржим темпом. На једној страни ћемо имати заговорнике Европе држава-нација, са државним границама које су спремне да бране. На другој – заговорнике концепта ЕУ: отворених граница, масовног имиграционих прилива, о чијим размерама чему одлучују неизабране бриселске „елите“. Односно, битка за Европу може се изместити на терен фундаменталног избора: Европа или ЕУ?

Иста подела, односно битка, може се врло брзо искристалисати и у самој Србији. Да ли Србија треба да инертно чека одлуке чиновника из Брисела, које ниједан грађанин Србије није бирао ни на једним изборима, или да суверено одлучује о томе ко, и у ком броју може, а ко не може ући на њену територију? То је суштина дебате, а не лажна подела која се већ сада намеће од стране злонамерних или наивних: „хуманисти“ против „ксенофоба“, „људи“ против „нељуди“.

Као и на европском – односно ЕУропском – плану, и у Србији видимо да је она „хумана“ страна та која је агресивна до граница хистерије, а и интелектуално непоштена. Заговорници зида попут мађарског или, пак, они који заговарају чвршћи гранични режим и ограничавање или дозирање уласка нових имиграната – редовно се демонизују од стране власти и њихових медија, односно импутира им се нешто што нико од њих није рекао. На пример, на нечему што се зове Стратешки форум у Бледу, премијер Србије је последњег дана августа 2015. означио све оне који заговарају контролу имиграционог таласа кроз Србију као оне који „мисле да треба неког да мрзимо“, који би да земљу води „неко коме падне на памет да мрзи цео свет“, који би да се „иживљавају на људима“ и „уче децу да мрзе“.[i]

То је класична замена теза. У Србији су инциденти против имиграната на нивоу статистичке грешке, и ни једна организација која заговара строжу контролу уласка у земљу није иступала ни са неонацистичких ни са ксенофобиних ни са расистичких становишта. Напротив. Незадовољство оних који заступају ову линију усмерено је ка 1. англоамеричким виновницима (и њиховим помагачима) масовне људске трагедије која обухвата северну Африку, Блиски исток и централну Азију и 2. потенцијалним намерама ЕУ/САД да неприхватљиво велики део имигрантског таласа усмери ка остајању у Србији. Не само да је председник Владе изместио јавну расправу по овом питању из оквира пристојности, па и уопште могућности да се она на цивилизован – зашто не и европски? – начин води, већ је, не први пут, у очима домаће и стране јавности негативно етикетирао Србе као народ, што је посебна тема сама за себе.

Идемо даље са европским наспрам ЕУ вредности у Србији. Колико је, нпр. „европски“ заговарати тезу да ми треба да примимо свакога ко нам дође на границу, само да би га што пре и што брже проследили Мађарима? Да ли је то надалеко чувено „добросуседство“ о којем се толико слуша? Да ли је коректно подстрекивати масе имиграната да, ако треба и нелегално, пређу српско-мађарску границу? Да ли се ико од домаћих ЕУропљана осећа погођеним недавним протестом мађарских власти, да је „потпуно неприхватљиво да власти земаља дуж такозване балканске руте помажу мигрантима да дођу до шенгенске границе“?[ii] Да ли је то коректно понашање према суседној држави која једноставно жели да успостави ред на својој граници? Или је, можда, све дозвољено ако сте се самопрогласили да сте „хумани“?

Дакле, подела Европа-ЕУ ће се вући и по линији понашања, односно обзиру према законима и обичајима других. А ту се Европљани показују далеко обзирнијим и васпитанијим од ЕУропљана.

Да идемо још и корак даље: да ли Србија треба да буде баш та земља преко које ће се масовни прилив већинско муслиманског становништва најлакше кретати ка остатку Европе? Да ли желимо, да ли смо спремни за ту историјску одговорност, без обзира колико смо озлојеђени ЕУ и уопште западном политиком која се води према нама?

И сама тема религије, односно вере се неминовно намеће. Наравно, већ ће бити спремни да муњевито реагују сви заговорници „мултикултуралистичког раја“ (који никако да се оствари), са већ готовим етикетама „исламофобије“ и сличнога. И ту замену теза треба са гнушањем одмах одбацити. Осим већ постављеног питања о досадашњим (не)успесима интеграције у западна друштва, ту имамо и основно питање узајамности. Наиме, ако је, поготово током протеклих пар деценија, муслиманско-хришћански имиграциони однос потпуно једностран – односно, ако смо сведоци да хришћани масовно напуштају већинско-муслиманске средине, заједно са самим муслиманима, и емигрирају ка северу и западу, а да сличних миграција у супротном правцу једноставно нема, нити су могуће – то је нешто што се не може игнорисати. Чини се да је на сцени следећа поставка: оно што је муслиманско је муслиманско, а оно што је (бар некад било) хришћанско – „мултикултурно“ је. Дакле, у том односу нема узајамности, и то не може да буде добро. Ако Европска страна не буде захтевала узајамност, према садашњим трендовима сценарио је јасан. Ислам се шири, а (пост)хришћански простор се сужава.

Неки ће рећи – па ко је хришћанима крив, кад не рађају, кад нису проактивни, кад су им цркве празне? И ту има истине, и то пуно истине. Муслиманима свака част на вери, на томе што је схватају озбиљно, и што сматрају да она треба да прожима сваки сегмент људског живота. Али, да ли то значи да стара Европа једноставно треба с тим да се помири, и да пристане да тихо умре, или да се преобрази у нешто сасвим ново, у расно-религијску мешавину подређену једино диктату корпоративних потреба и глади за профитом? Другим речима – не плашимо се „исламске Европе“ колико могућности да се муслимани користе за интересе неког трећег, неког ко је непријатељ сваке вере, осим вере у новац.

А може бити да је западно-хришћанска Европа дошла до свог природног краја, да ју је њено тумачење хришћанства једноставно довело у духовни ћорскокак, и да је немоћна пред културом јаче вере, као што је исламска. У том случају, да ли православна Европа треба да (са)учествује у том крају западне историје? Или треба да се врати својим динамичним коренима, који су произвели убедљиво најуспешнију и најдуговечнију државу и цивилизацију за коју Европа зна? Цивилизацију која, у савременом руском тумачењу, на проактиван и креативан начин приступа дијалогу и грађењу узајамности са разноликим исламским светом.

Ова и слична питања би била релевантна чак и да, којим чудом, избегличка криза сутра стане. Појавила би се нека нова. Јер криза је сада нужна онима који би да задрже статус кво, односно монопол над силом, привредом и одлучивањем, и да ослабе или елиминишу сваку стварну или потенцијалну конкуренцију.

Можемо да идемо и даље, јер ова питања представљају тек врх леденог брега. И ићи ћемо. Јер, нова битка за Европу тек следи. И она ће бити од егзистенцијалног значаја.

[i] www.nspm.rs/hronika/donald-tusk-eu-mora-da-ucini-vise-u-vezi-problema-izbeglicke-krize-u-evropi-i-na-mediteranu.html

[ii] rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=165450

22 гласa