Жалбено веће МТБЈ донело је 30. јануара одлуку по предмету “Тужилац против Поповића и других”. Овај предмет има посебан значај у историји МТБЈ и стога је потребно пажљиво га размотрити.

Подсећамо да је у овом случају суђење трајало током 425 дана, одуживши се на више од три године. За то време тужилаштво је извело 182 сведока и скоро две хиљаде материјалних доказа (у МТБЈ се, скоро по правилу, овде ради о документима). Одбрана је извела више од 150 сведока, премда су различити оптужени били представљени у веома различитим односима (Љубиша Беара – 45 а Милан Гверо – 5). Претресно веће изрекло је пресуду 10.06.2010. године – судијама је било потребно две године да напишу пресуду. Претресно веће је одлучило да су Вујадин Поповић и Љубиша Беара криви за почињени геноцид и друге злочине међународног карактера и били су осуђени на доживотну робију. Драго Николић порглашен је кривим за саучесништво у геноциду и осуђен је на 35 година робије. Радивоје Милетић је оптужен за убиство и нељудска дела и осуђен је на 19 година затвора. Винко Пандуревић је проглашен кривим и осуђен је на 13 година затвора за саучесништво у убиствима. Љубомир Боровчанин је проглашен кривим за саучесништво у прогонима и убиствима и осуђен је на 17 година затвора. И на крају, Милан Гверо је проглашен кривим за прогон и осуђен је на 5 година затвора. Одлука судија није била једногласна. Судија Прост је приложио издвојено мишљење на заједничку одлуку суда, а судија Квон – како издвојено, тако и несагласно мишљење. Међутим, то није могло утицати на заједничку пресуду.

Претресно веће је задовољило све аспекте процеса само у односу на Љ. Боровчанина. Ни оптужени, ни тужилаштво, нису уложили жалбу. У новембру 2011. године Боровчанин је био упућен на одржавање казне у затвор у Данској. Милан Гверо је умро у фебруару 2013. године. Сви остали оптужени су поднели жалбу. Такође је и тужилаштво упутило жалбу на њихове пресуде, сматрајући изречене казне исувише благим. Жалбено веће је 30. јануара 2015. године донело своју одлуку. За то му је било потребно четири године – два пута више него што је требало Претресном већу!

Каква је одлука Жалбеног већа? Без обзира на то што је у низу случајева Жалбено веће укинуло низ закључака Претресног већа (удовољавајући жалби како оптужених, тако и тужилаштва), међутим, укупни закључак судија Жалбеног већа огледа се у томе да Претресно веће није учинило ни један озбиљан пропуст који би утицао на коначни закључак. Суд је потврдио све казне осим у случају Радивоја Милетића коме је уместо 19 одређено 18 година робије.

Друго решење је тешко било и замислити, јер је предмет Поповић и други представљао део можда главног задатка МТБЈ – потврда злочина под називом Сребреница у оном облику како се “утврдило” у МТБЈ и одговорност за тај злочин ставило на Србе. баш тако, ради се о покушају да се стави одговорност на Србе као народ. Управо због тога је био неопходан читав систем “сребреничких” дела за које су оптужени како Срби из Босне тако и Срби из Србије, укључујући Слободана Милошевића. Укинути пресуду о Сребреници у овом тренутку је једноставно немогуће. Ма шта урадило Претресно веће, ма какве “грешке” дозволило – том већу ће све бити “опроштено”. Па и само Претресно веће није ништа радило по сопственој иницијативи – све је било учињено по наруџбини оних који су организовали убиства у Сребреници. Они су газде МТБЈ. Хашки трибунал уопште није створен ради утврђивања истине, него ради пребацивања кривице за злочине на другога, од стране оних који су распирили југословенски рат.

Када би Жалбено веће непристрасно размотрило жалбу окривљених, тада би његова одлука била сасвим другачија. Све жалбе оптужених су одбачене осим једне, она се тицала оптужбе за убиство цивила опд стране јединице “Шкорпиони”, где није на прави начин доказано да је то био део замисли оптужених. Међутим, та одлука Жалбеног већа иако наизглед правилна, истовремено је и чудна, јер на исти тај начин нису били доказани ни сви остали злочини. Бела нит којом је сашивен предмет “Поповића и других” (као и целу причу о “Сребреници”) једноставно је заслепљујућа. У таквим условима немогуће је донети други закључак него да је Жалбено веће направилно театралан потез и заиграло на “објективност”.

Штавише, Жалбено веће не само да није исправило “грешке” Претресног већа, него је и само начинило низ озбиљних кршења људских права. Тако је оно само одредило казне за неке тачке оптужнице. Али таква пракса је у директној супротности са одредбама из међународног уговора о људским правима. Међународни пакт о цивилним и политичким правима наводи да сваки оптужени има право на преиспитивање пресуде од стране више судске инстанце. Исто то пише и у Европској конвенцији за људска права и основне слободе. На тај начин, изрекавши казне самостално, Жалбено веће је оптужене у предмету “Поповић и други” лишило права на преиспитивање пресуде. Јер се сада они немају коме жалити на пресуду по питању тачака које је иницирало Жалбено веће! Узгред, о томе је говорио чак и један од судија Жалбеног већа (судија Ф. Покар). Оно што је рекао један од чланова Жалбеног већа чини ситуацију још озбиљнијом, што значи да су остале судије свесно починиле грубо кршење међународног права.

Треба обратити посебну пажњу на издвојено мишљење судије Нијанга. Посебну – јер је први пут у историји трибунала тај судија изнео своје мишљење у веома опширном облику. А то што је истакао тај судија је веома интересантно, јер је судија Нијанг нови судија у Претресном већу по предмету Војислава Шешеља. По предмету В. Шешеља судија Нијанг се изјаснио само једном и то на свега две странице. Сада међутим имамо могућност да се мало дубље загледамо у “правну душу” М. Нијанга. Као прво, судија је изнео занимљиву позицију о томе да уопште није неопходно разматрати све аргументе које су предочили апеланти. Он је изјавио да није сагласан са осталим судијама који су се према Нијангу бавили сувишним послом.[1] Као друго, испоставило се да Нијанг не сматра да је број жртава важно питање у овом предмету. Он је изјавио да одговор на жалбу осуђених В. Поповића, Љ. Беаре и Д. Николића о томе да је Претресно веће утврдило толики број жртава (у Сребреници), није добио одговарајућу судску потврду. Судија Нијанг је такође изјавио да је штета да се губи силно време на нешто што нема велики значај – наводно је чак и минимална цифра довољна за осуду свих наведених лица. Као треће, судија Нијанг је једини из састава Жалбеног већа обратио пажњу на здравље осуђеног Д. Николића и изјавио је да уколико би он одлучивао, одредио би такав затворски рок који би омогућио Николићу да одмах буде слободан и крене на лечење. Тај аспект се у заједничкој пресуди уопште не спомиње. У целини је судија Нијанг подржао одлуку већа и потврдио кривицу свих оптужених. Што показује да је судија Нијанг или лоше читао материјале из предмета (зато што се из њих јасно види да је предмет фалсификован) или је спреман да потврди фалсификовано дело и само изиграва независног и суперпажљивог судију.

Међутим, постоји још један разлог због кога на мишљење судије Нијанга треба обратити посебну пажњу. Тај разлог је – сама чињеница да се тај судија појавио у Жалбеном већу и то још по тако сложеном предмету као што је предмет Поповића и других. Све до сада је председник МТБЈ Теодор Мерон саопштавао да судија Нијанг даноноћно ради без сна трудећи се да се упозна са предметом В. Шешеља. Он је о томе известио СБ УН и уверавао како се чини све што је могуће како би судија Нијанг што пре прочитао предмет. Уосталом, све док се он не упозна са целокупним материјалом, он не може почети (само почети!) разматрати пресуду. Теодор Мерон је дакле још једном лагао. Сада се испоставило да се судија Нијанг бавио сасвим другим предметом! Он једноставно није правио ни паузе за ручак и спавање ради читања Шешељевог предмета, како су нас раније уверавали, …. А сада наступа у својству апелационог судије у једном од најсложенијих предмета у историји Хашког трибунала. Сложеност предмета огледа се у томе да је у предмету било седам оптужених, од којих је пет поднело жалбу на све тачке пресуде Претресног већа, као и аналогне захтеве о ревидирању свих закључака од стране тужилаштва. То што се Нијанг бавио предметом Поповића и других на најозбиљнији начин види се из текста његовог несагласног мишљења. На тај начин ми видимо да се предметом В. Шешеља он реално није могао ни бавити, или се бавио “у међувремену”.

[1] Види параграф 1-12 Несагласно мишљење судије М.Нијанга.

6 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ