Од кад су пре два века збацили букагије отоманског ропства, Срби из „ужаса“ (ужа Србија) упорно покушавају да навуку европске лаковане ципелице, притом безглаво журећи ко мушице на светло.

Прва генерација високошколованих, донела је свој поглед на Европу, као мираз по повратку из различитих универзитетских центара. А, Европа тада није ни марила за тамо неку Србијицу, отомански вилајет на брдовитом Балкану, који су походили само грамзиви трговци и ретки радознали пустолови, пишући потом за забавне eвропскe часописе.

Ти ће високошколци ипак ударити темеље српског парламентаризма, оснивајући политичке странке по узору на европске, и саме још тада незреле.

Тек после Берлинског конгреса, на ком су Србима доделили наводну независност, како се не би смело казати да је српски народ у два устанка сам своју слободу стекао, и да се плански спречи утицај православне Русије која је то отворено помагала, европски „усрећитељи“ прегоше да цивилизују те дивље Србе, по својим строгим мерилима.

Њиховим је плановима до тада понајвише одговарао просвећени кнежевић Михајло Обреновић, који је обећавао брзе промене, вешто пленећи својим шармом европске дворове које је походио, али и умним разговорима које је тамо водио, истичући притом гесло – „Балкан балканским народима“ -, казујући о вишевековној отоманској окупацији!

Зато ће бечки дворски саветници, кнежевићу приближити бискупа Josephа Georgа Strossmayerа (Јосипа Јурја Штросмајера), који ће почети причу о југословенству, као једином могућем решењу јужнословенског питања (разуме се под жезлом европских владара из Аустрије)!

Штросмајер је већ успешно учествовао у пројекту крађе српског језика, намећући да заједничка стручна редакција будућег речника буде у Загребу, у оквиру ЈАZU (Јugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti), коју је он плански и осмислио.

Плански ће његови сарадници у Босни и Херцеговини прикупљати српске народне песме, које ће потом МATICA HRVATSKA сакупљене објавити у 12 књига, али као „Hrvatske narodne pjesme“, чије ће репринт издање поновити и током постојања NDH!

Михајло је начелно прихватио приче Штросмајера, али је ипак за свој модел развоја Србије, изабрао грађанску Француску, тада носиоца прогреса у Европи, што је нарочито плашило RKC која се већ увелико захуктала у стварању „најстарије хрватске повијести“, коју по самостанима херцеговачким смишљају „ујаци“, како су се самопрозвали фрањевачки фратри.

Од тог се времена, у Србијици заче први политички порок, игра југословена и српских националиста!

Националисти су тврдокорно успешно опстајали као Срби, док су југословени уз туђу злонамерну помоћ, успешно мењали свој предзнак као посране гаће, увек добивајући нове.

Обе српске владарске народне династије, имале су заједничку политичку црту, обе су подржале југословене као еуропејце који наводно желе све најбоље Србији, али је народ тврдокорно подржао националисте, који су увек јавно заговарали чврст ослонац на Православље и Русију!

После Великог рата и нестанка православне Русије, крваво рађања прве заједничке државе у којој најзад живи већина Срба, зацарова државно унитарно југословенство, тако делећи тек обједињене Србе.

Делови некадашње Двојне монархије, одушевљено прихватише ту „државну“ идеју која у себи носи негацију свега српског, зарад лажне заједнице са „истородном али разноплеменом браћом својом“, која су одмах из петних жила прегла да стварају своје самосталне државе, намерно притом злоупотребљавајући ове српске заблуде.

Маске су им убрзо пале, после скупштинске трагедије као најаве свих потоњих дебата на штету српског народа, кога поражени у Великом рату одмах прозваше злочиначким!

Отада, делују заједнички, великохрватски, македонствујушћи, шиптарски, монтенегрински и коминтерновски сепаратисти, које удворички служе србојугословени, у борби са тврдокорним српским националистима, без обзира на цену која се плаћа разбијањем заједничке државе.

После страшне трагедије у Другом светском рату, геноцида над Србима у НДХ и многобројних злочина почињених на Косову и јужним српским крајевима, поново окупљени у наоко заједничкој држави, прегнуше југословени да најзад тврдокорне Србе сведу на „прихватљиву меру“ по већ искројеним модлама разних антисрпских креатора, оличени сада у идеолошкој форми коју врше српски комунисти.

После њихових вишедеценијских напора, деведесетих година прошлог века, у почетној фази растакања заједничке државе, прекодрински Срби лако се решише југословенских букагија, без икаквих лутања окупише се око тадашњег државног и војног руководства и створише у одбрамбеном рату своју Републику Српску, као гаранта националног опстанка Срба у договорној, дејтонској БиХ, коју признаше и разбијачи дотадашње заједничке државе.

Већ две деценије, упорно се прекодринци бране од здружених насртаја својих непријатеља, који су вешто мењали предзнак, али увек имали антисрпски корен.

Србија, која је на почетку те борбе за национално ослобођење била Пијемонт свим Србима, данас, после два века, лута још увек у магли еуропејства које је више од две деценије јавно помагало све антисрпске снаге, намерне да је потпуно растроје и разделе на феуде, не угледавајући се притом на Републику Српску!

Та се раздробљеност, како се захуктава кампања за будуће председничке изборе, види тако препознатљиво, јер председник иако сведен на протоколарну функцију, ипак мора да се бира (за сада) вољом народа.

Потом, изабрани има да обави две битне функције (пре него ли га као трута изгурају из владарске кошнице), обавезно да промени уставну преамбулу која тако смета данашњим „усрећитељима“, и да уведе санкције Русији, јер је то најбољи доказ проеуропске посвећености.

Две „ситнице“, здружено кличу тете–сорошевке, две „нужности политичке зрелости“, здружено кличу сви страни плаћеници, скотовски се „скатирајући“ на додељеном домаћем задатку!

Разуме се промптно, јер изразито јача руски утицај на брдовитом Балкану, упорно кличу SKOTovi, HANovi, КURTZovi, JENSovi, и остали драги пријатељи „фактора стабилности у региону и шире“!

Ситницу, звану српски народ у земљи Србији, као најбитнији чинилац у овој, већ трећевекој игрици на брдовитом Балкану, која је у неколико кључних наврата имала изненађујуће обрте, почесто нажалост, последично на изразито српску штету, изгледа нико од њих не узима озбиљно!

Срби имају пословицу – „Спремили ражањ, а зец у шуми“ -, те зато многи од њих треба да поново читају песникињу која каже – „Србија је голема тајна …….“, како не би унапред ликовали над тријумфом „неминовности уласка у драги NАТО“, и успут и у распадајућу ЕU!

36 гласовa