Изгеда да амбасадору Украјине у Србији Олександру Александровичу није остало пуно времена да врши своје обавезе у Београду. То уопште није повезано са тим да се пад нацистичког режима у Кијеву очекује из дана у дан. Режим ће се уз помоћ америчких и европских потпорња одржати још неко време. Разлог је у томе што је Олександар Александрович додијао српским властим горе од икакве шуге, са својим лекцијама по питању српске политике. Главно се огледа у томе што тај млади човек потпуно озбиљно себе сматра белцем међу папуанима и са упорношћу имбецила наставља да тврди неке ствари којих би се устручавао сваки човек нормалних умних способности.

Почећу од тога да је у марту текуће године он написао медијима у Србији отворено писмо о томе да српски политичари не треба да посећују Крим, јер то дубоко погађа осећања Украјинаца. Мени је интересантно – узвикује Александрович – да ли би они сматрали исто тако законитим и нормалним сарадњу украјинских званичних лица са владом Косова? Мислим да не би.

Њему је тешко да схвати да је Србе баш брига да ли се друже украјински политичари са Хашимом Тачијем или не. Зато што улога Кијева у балканским пословима тежи нули. Но, Београд одлично зна каква је улога Вашингтона, газде Кијевске хунте, у тим пословима. И уколико Вашингтон да команду хунти, онда ће се и демонстративно пријатељство са Хашимом Тачијем већ појавити на светлости дана.
Бернард Шо је некада давно рекао, да је националиста човек који своју земљу сматра бољом од других, јер он управо у њој живи. Другим речима, националиста је увек носилац ограничене свести и Олександар Александрович је очигледан пример те мисли великог сатиричара. Њему недостаје схватање тога да Срби данас поздрављају присаједињење Крима ка исконској Отаџбини, зато што виде будући повратак Косова у историјско срце нације. Колико је то вероватно? Исто толико колико је вероватно и рушење читавог глобалистичког пројекта САД на Балкану. Та ружна конструкција коју су наслагали Американци на тој територији, не може остати на ногама чак ни за време једног поколења. Толико је та конструкција антиисторична и неправедна. Дај Боже да се рушење тог идиотског «Вавилона» одигра са минималним бројем жртава.

Но, враћајући се украјинском амбасадору, да приметимо да је он поново иступио против српске државе и ових дана их је прекорео због тога што у Украјини ратује око 300 српских добровољаца. И урадио је то у веома неприличном маниру, који је принудио Александра Вучића да у суштини подсети дипломату да он представља нацистички режим.

Председник Србије је истакао да би «желео да нам не читају лекције на овакав начин, а посебно да не читају лекције они који лишавају мањине права да користе свој језик и поготово да не читају лекције онима који су донели закон о кривичном гоњењу оних који учествују у туђим ратовима».

Ту треба напоменути да у мозгу Олександра Александровича веома лако набрекну мехурићи замешани на америчкој пропаганди.

На пример, он као од шале изјављује да «у Републици Српској одсуствује независна спољна политика» и да је она инструмент у рукама Русије, уз помоћ које се дестабиизује Западни Балкан и «уништава Европа».

Нешто раније, он је оптужио Београд за то да се Србија меша у ситуацију у Македонији, да је организовала покушај преврата у Црној Гори и да, природно, подржава сепаратизам у Босни и Херцеговини.

У таквом понашању је приметна једна особеност – уместо да се поштују захтеви Бечке конвенције о дипломатским односима, Аександрович покушава да се понаша као гаулајтер на окупираној територији. Ти покушаји су смешни, но, треба знати да је такво понашање својствено нацистима.

Бедник и не може другачије, и његова идиотска увереност у своје преимућство над локалним политичарима игра с њим злу шалу. Њега већ сматрају за злог кловна. Шта да се ради, таква је судбина оних који су слуге Стејт департмента.

Највероватније ће Београд замолити тог новопројављеног учитеља да се упути на одмор у завичај.
Друга је ствар кога ће му послати на замену. Око Порошенка није остало људи другачије сорте.

30 гласовa