У прошлој колумни анализирао сам тактику власти на изборима 2016. У овој колумни пак пишем о опозицији на изборима 2016.

Али, и овде ће највише речи бити о власти, тачније, о њеним тактикама збуњивања опозиционих бирача, како би се отерали у изборну апстиненцију (или како би се у њој задржали).

Одмах треба рећи следеће: када се говори о опозицији, не би требало мислити на натоидну и бриселољубну „опозицију“. Њу, углавном, чине крхотине некадашње Демократске странке (ДС, СДС, ЛС), другосрбијански фундаменталисти (ЛДП), као и војвођански сецесионисти (ЛСВ). Они хоће исто што и Вучић, само много брже и послушније.

Вучић још није увео санкције Русији – они би то одмах. Вучић још није формално признао Косово – они би то сутра. Вучић још јавно не тражи укидање Републике Српске – они би то очас посла. Вучић се не изјашњава о приступању Србије НАТО-у – они хоће одмах Србију у алијанси. Вучић још не тражи федерализацију Србије (Војводина „corpus separatum“) – они непрестано гракћу како би то било сјајно.

Напредњаци су на власт дошли под паролом „Тадићева политика није лоша, само се не спроводи“[1]. Садашње пак пронатовске странке „опозиције“ на власт би под паролом: „Вучићева политика није лоша, само се не спроводи довољно брзо“. Зато оне тешко да могу бити опозиција. Оне су гора алтернатива истог, а неке од њих су и права пета колона.

У Србији праву опозицију чине само оне странке које су, не против личности, већ против конкретне политике. То су странке које одбацују: НАТО, ЕУ, ММФ, Светску банку и сецесију Косова.

Критеријум диференцирања лажне и праве опозиције у Србији је једноставан. Подржава ли она „интегрисање“ Србије у НАТО и у ЕУ структуре? Подржава ли диктате ММФ-а и Светске банке (смањење плата и пензија, отпуштања у јавном сектору)? Подржава ли „реформе“ – распродају српске привреде и целог јавног сектора? Подржава ли Бриселске споразуме (1 и 2)?

Уколико је одговор „да“, то није опозиција. То је тек кулиса која опонаша опозицију. Функција јој је да притиска Вучића како би његова послушност према Вашингтону и Бриселу била безусловнија и усрднија.

Но, ако је одговор „не“, онда је то већ нешто друго и сасвим довољно за бирача који би на изборима 2016. године, да гласа против Вучића и његове политике.

А на изборима 2016. може се гласати против.  Већ сада, и пре него што су истакнуте комплетне листе, опозициони бирач зна да постоје анти-ЕУ/НАТО странке и коалиције које ће се наћи на бирачком листићу. Не мислим да су постојеће опције идеалне. И не мислим да ће гласање решити све наше проблеме. Али, као што у оближњој самопослузи купујемо најбоље од понуђеног, тако и на изборима бирамо оно најбоље што нам се нуди. И ко год хоће – суштински – да гласа против садашње политике, имаће на гласачком листићу бар једну опцију.

Али, ту наступају режимска пропаганда и њено спиновање. Та пропаганда ће, преко псеудопатриотских медија, уверавати опозиционе гласаче да сваку алтернативу Вучићу плаћају Вашингтон и Брисел. Пошто алтернативу НАТО-а финансира Империја, и патриотску алтернативу јамачно подражава сатанистичко Царство.

Non sequitur (Не следи). Вашингтон и Брисел свакако желе да им Вучић брже испоручи Косово у УН, да уведе санкције Русији, а Србију да увуче у НАТО. Али, зашто би они, онда, помагали политичке снаге у Србији које су против ЕУ и НАТО-а, против Републике „Косова“ и против удаљавања од Русије?

Пропагандни одговор на ово питање је: „Зато што је Вучић сувише јак“. Како би ослабили Вучића, залуђују публику псеудопатриотски медији које финансира режим, Вашингтон и Брисел, наводно, активно помажу чак и суверенистичку опозицију. Стога истински патриоти за њу не смеју да гласају.

Свако ко размишља, лако ће уочити апсурдност те теорије. Да би убрзали Вучића, Вашингтон и Брисел помажу управо оне који га успоравају? Ма није ваљда?!

Осим тог „аргумента“ режимска пропаганда може се препознати и по ширењу, путем псеудопатриотских медија, још две типичне „мудрости“ (не мислим да њихови аутори нужно раде за режим, али их режимска пропаганда користи, преносећи њихове текстове по својим медијима):

1. избори ништа не решавају, већ само мотка; зато патриоте на изборима треба да остану код куће и да чекају да, променом геополитичких прилика, на ред дође национална револуција (а дотле нека колаборационисти до миле воље уништавају Србију, тако да, када „геополитичке прилике“ коначно дозволе „револуцију“, Србије више неће ни бити?!);

2. „зашто уопште мислимо да је (патриотска) опозиција боља од Вучића?; „зашто мислимо да нам је бољи избор (од Вучића) XY, која је петооктобарски добитник, ученица ZW и бивша чланица странке QS“? (зато што нико није анђеоски савршен, осим ако они који износе овакве примедбе не мисле то за себе; и сви наши активни политичари имају неку страначку прошлост – чланство у СК, СПС, СРС, СПО, ДОС…; коначно, нема ни бирача који бар једном није гласао за погрешну странку; хоћемо ли онда одбијати изборе све док баш све на изборима не буде савршено?).

Треба знати да су међу тренутним изборним апстинентима највише заступљени бирачи који су против ЕУ-НАТО опције[2]. Отуда „не гласај“ пропаганда, највише користи управо Вучићу – она истинске опозиционе гласаче наводи да не учествују на изборима.

Наравно, избори 2016. не могу тек тако, одједном и у потпуности, да ослободе Србију од „меке“ окупације. Они не могу ни да нам дају суверенистичку (не-ЕУ/НАТО) владу. Али, они могу да у парламенту учине видљивијом и да медијски и друштвено нормализују истинску патриотску опцију.

А то је, онда, и најбољи пут да се већ на следећим изборима преокрене политички ток у Србији. Зар је то мало?

[1] http://www.politika.rs/scc/clanak/114916/Tadiceva-politika-nije-losa-samo-se-ne-sprovodi

[2] http://www.danas.rs/danasrs/politika/__medju_apstinentima_preovladjuju_quotdesnicariquot_.56.html?news_id=315257

Прочитај без интернета:
42 гласa