Троје високих функционера напредњачке власти у јавности је оптужено за плагијат доктората: Небојша Стефановић, Синиша Мали и Јоргованка Табаковић. Иако су оптужбе озбиљне и аргументоване, власт и јавност коју власт контролише те оптужбе игноришу. Зашто?

Прво, желим да кажем да сам, са дугогодишњим искуством истраживача и универзитетског професора, оптужбе за плагијат пажљиво размотрио и да признајем да оне делују уверљиво. Докторат Небојше Стефановића лично сам читао и уверен сам да тај рад није на академском нивоу какав одговара докторској дисерацији. Исти утисак стекао сам и на основу читања делова дисертација Малог и Табаковићеве. Реч је о радовима писаним рђавим, бирократским стилом чија је научна апаратура танка и који не садрже значајнији допринос науци, а преузимање садржаја радова других толика је да читав предузети истраживачки подухват чини академски практично безвредним.

Код нас су, и иначе, с последњом реформом универзитета („Болоња“), успостављени доста ниски критеријуми за академске радове. Оно што је некада био дипломски рад, сада је углавном мастер, а оно што је био магистарски, сада је докторат. Приватни универзитети то снижавање критеријума учинили су још интензивнијим. Никада није било више доктора наука него данас, али када читамо радове неких од тих најновијих учењака види се да они и о најједноставнијим темама слабо шта умеју да напишу, па можемо само да замислимо шта ли би тек имали да нам кажу о сложенијим питањима.

Међутим, део наше наводне елите, поготово политичке, и даље воли да се кити докторским титулама, иако нити има склоности за науку нити планира да се њоме бави. То је, изгледа, питање престижа у тим круговима – ставити „др“ испред имена, како би се увећао ауторитет и статус, а што је, вероватно, био и мотив Стефановића, Малог и Табаковићке да се упусте у докторске студије.

Но пошто се открило да су текстови њихових дисертација сумњивог квалитета, сво троје применили су исту тактику одговора на оптужбе – игнорисање и ћутање. То није уобичајена реакција правих научника који би, свакако, истрајно настојали да докажу мањкавост оптужби за плагијаризам или за научну некомпетентност. У случају троје наведених политичких функционера, пак, имамо ћутање и скривање иза одлука факултетских комисија које су нашле да су оптужбе или формално неисправне, или су само прогласили да оне не стоје, без упуштања у аргументацију.

Посебно је питање зашто су факултети одлучили да иду до краја у заштити „својих“ политичара-доктораната. У интерној академској јавности то је оцењено као опортунизам институције која хоће да очува кредибилитет тако што жмури на оба ока пред академским неисправностима, све чекајући да олуја прође. Али, олуја неће тек тако проћи. И кад-тад, када се промене политичке и друштвене околности, утврдиће се истина која је, ипак, једноставна и због које ће се многе колеге стидети.

Подсећам да је лично премијер узео у заштиту Стефановића, изјавивши да је оптужба за плагијат „нешто најглупље што је чуо“, док оптужбе за Малог и Табаковићку премијер није коментарисао, вероватно зато што су их медији који су му наклоњени много лакше заташкали.

Тако је у неупућеној јавности остао утисак да „опозиција нешто измишља“, а да је са докторатима Стефановића, Малог и Табаковићке ипак све у реду. Међутим, сви ми који смо на унивезитету или на институтима знамо да ништа није у реду, а то знају и колеге које  званично бране оспорене докторате, па и Стефановић, Мали и Табаковићка.

Ако сви знају истину, зашто је она тако успешно гурнута под тепих? Вероватно је то због опште атмосфере у политици коју је створила владајућа странка. Та странка, наиме, пре него што је дошла на власт није изнела алтернативни програм – с образложењем „да га наши политички противници не би украли“, а победила је захваљујући једноставним обећањима да ће „ослободити Србију од жутих лопова“. Но с доласком на власт, СНС је и у унутрашњој и спољњој политици само наставио тамо где је ДС стао, отишавши на свим пољима корак даље – од потписивања Бриселских споразума, до беспоговорног спровођења захтева ММФ-а и Светске банке.

Једина оригинална мера политике те странке – на којој је премијер изградио популарност – било је хапшење Мишковића и константна ритуална проклињања „тајкуна“. Али, та, једина оригинална мера временом је гурнута у дубоку позадину, а са ослобађајућим пресудама Цанету Суботићу, Карићу и Динкићу ретко ко да још у њу верује.

И тако су за све који искрено политички мисле напредњаци данас заправо „лажњаци“ – за патриоте они су „лажне патриоте“, а за еврофиле они су „лажни европејци“. Постмодерним дискурсом казано – напредњаци и њихова политика заправо су симулакрум – привид који је данас овакав, сутра може бити онакав, а прекосутра опет нешто сасвим треће. Политика СНС-а чиста је неодређеност, јер она може бити политика и ЛДП-а, и ДС-а, и Г17+, и ДСС-а и СРС-а, а и све помало заједно, без икаквог мерила кад која политика наступа…

Пошто је, дакле, код напредњака некако све симулакрум и све виртуелно – укључив и само страначко руководство (које повремено глуми Главни одбор, Скупштину, одлучивање и расправу, а заправо је све замишљај и решивост једног јединог човека) – такви су им онда и докторати. Зато се напредњаци и њихови симпатизаери и не чуде превише оптужбама да су ти докторати лажни, јер ни за њих саме „Неша, Мали и Јоргованка“ нису „доктори“, нису научници или стручњаци, већ су само „једни од нас“ који смо на истом подухвату освајања и држања власти; тај подухват је почео као класична србијанска „препреденост“ („нећемо откирити програм да га не украду“), али је у међувремену странка толико пута морала да објашњава рђаве потезе да је већ одустала од кохерентне приче и сада само практикује оно што је код Орвела названо идеал „паткоговора“: коришћење гласних жица без коришћења мозга.

У таквој јавности и у таквој политици наравно да отварање питања плагијата високих функционера не може наићи на одговарјући одјек. Најпре из нашег јавног дискурса мора нестати политички „паткоговор“, мора нестати таблоидна мећава спинованих или вулгарних „информација“, да би се отворио простор за рашчишћавање многих недоумица, па и за недоумице око лажних доктората. Тек тада ће се све моћи поставити на своје место.

Овако, остаје нам само да посматрамо бескрупулозност дела наше „елите“ и да се питамо – докле?

67 гласовa