Да ли је претерано рећи да је ослобађајућа пресуда коју је изрекао МТБЈ у Хагу у предмету против шефа српских радикала Војислава Шешеља произвела ефекат експлозије бомбе – посебно у позадини искључиво сурове пресуде чак и по мерилима тог трибунала, изречене Радовану Караџићу, бившем вођи Срба у Босни и Херцеговини. У низу балканских престоница локални националисти су покушали да оптуже Хашки трибунал за, ни мање ни више, него “просрпску орјентацију” – игноришући статистику његове делатности. Познато је да су у укупном збиру српски оптуженици осуђени на 1 200 година затвора. Представници других етничких група добили су за злочине против Срба укупно 55 година затвора. Трибунал је притом одбио да суди руководиоцима Хрватске и Босне и Херцеговине, као и албанским вођама на Косову и Метохији.

Ту вапијућу статистику признаје чак и таква организација као што је Мосовски центар Карнеги, која не крије своју прозападну орјентацију. “Овде постоји још страшнија и рушилачкија пробирљивост – етничка. Караџић своје злочине није чинио било где, него у грађанском рату. Ко сада седи у затвору са стране босанских муслимана? Нико. У Хашки суд допало је свега девет босанских муслимана (наспрам 94 Србина), део њих су ослободили, део је добио малене казне. Од високопостављених – нико није осуђен” – указује у свом извештају та организација и подсећа: “Изетбеговић уопште није сносио никакву одговорност за оно што се десило. Иако је очевидна његова кривица у распиривању грађанског рата”. [http://carnegie.ru/commentary/2016/03/25/ru-63118/ivvs]

Тако да је наивно мислити о некаквој тежњи ка објективности у одлуци Хашког трибунала у предмету Шешеља. Ипак, унутрашња логика у одлуци трибунала се назире – и та логика носи опет неки антисрпски каракатер.

Разуме се, сама невиност Војислава Шешеља не подлеже сумњи. Подсећамо да је Хашки трибунал намеравао да га осуди на доживотну робију ради учешћа у “удруженом злочиначком подухвату”, који је наводно дејствовао од августа 1991 до децембра 1995. године. Циљ тог подухвата према верзији трибунала је било “насилно истискивање великог дела Хрвата, муслимана и других представника несрпског становништва са приближно једне трећине територије Реепублике Хрватске, значајног дела територије Босне и Херцеговине и делова територије Војводине који улазе у састав Републике Србије, како би те рејоне учинили делом нове српске државе”.

Јасно је да Војислав Шешељ за време свог боравка на југословенској и српској политичкој сцени није имао намере нити могућности да решава гореуказане задатке, па тако ни да “истискује” Хрвате са трећине територије Хрватске. Притом се сам Шешељ добровољно предао Хашком трибуналу почетком 2003. године, после чега се његов процес не једном прекидао, док није достигао рекордну дужину трајања по међународно-правним нормама. Већ 2006. године било је јасно да Хашки трибунал није у стању да докаже кривицу Шешеља, међутим, ова судска институција никако није могла да донесе ослобађајућу пресуду у једном од “карактеристичних” антисрпских предмета.

Зашто је ова пресуда ипак на крају донета почетком ове године? Информације којима располажемо дозвољавају нам да говоримо о томе да је, схватајући неизбежност ослобађања Шешеља, Хашки трибунал одлучио да из тог потеза извуче максималну политичку корист. Заправо – да покуша да утиче на исход предстојећих ванредних парламентарних избора у Србији заказаних за 24. април, тако што ће нанети удар по српској опозицији.

Рачуница је усмерена на то да се на фону еуфорије због ослобађања Шешеља отму гласови других опозиционих снага (коалиције ДСС и покрета “Двери Српске”) у корист Српске радикалне странке (СРС), како та коалиција не би прешла петопроцентну баријеру. За Вашингтон и Брисел – који несумњиво стоје иза одлуке Хашког трибунала – кључни изазов представља могућност коалиције све три партије са антибриселским паролама и за јачање партнерства између Србије и Русије. ДСС и “Двери Српске” су већ истакли намеру да се заједнички боре за преорјентацију српског спољнополитичког вектора са Запада на Исток – и у таквим условима треба очекивати од Запада коришћење сваке полуге која помаже онемогућавању њиховог проласка у Народну Скупштину Србије.

У одређеном степену горе наведени сценарио већ делује. Још крајем марта (пре ослобађања шефа СРС) коалиција ДСС и “Двери” је према социолошким истраживањима могла рачунати на 8% гласова. [http://www.nspm.rs/hronika/cesid-za-sns-bi-glasalo-53-gradjana-srbije.html] Међутим, већ према подацима српске социолошке агенције Faktor plus од 11. априла, опозициона коалиција ће добити свега 5,1% при истовременом расту рејтинга СРС у том истом периоду са 6,1 на 7,8%.[http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=11&nav_category=11&nav_id=1118652] Разлика као да није велика, но, ради се о проласку петопроцентне баријере.

Разуме се, горе наведени сценарио уопште не значи да треба сумњати у основаност ослобађања Шешеља или у опозиционо расположење његове сопствене партије. Ради се о томе да Запад у свим околностима наставља да тражи путеве утицаја на политичку ситуацију у Србији, како би максимално ослабио снаге које се залажу за стратешко партнерство Београда и Москве. Слични покушаји ће се и убудуће настављати и становништво Србије треба да у потпуности буде свесно тога. Еуфорија у односима са Западом није умесна. Архитекте “обојених револуција” мењају методе, али не и циљеве.

Прочитај без интернета:
32 гласa