У јесен 1994.године, покренуо је Питер Галбрајт амбасадор САД у Р Хрватској, мировну иницијативу коју назвао план „Z- 4“ („Загреб-4“) нудећи тако крајинским Србима наводну „златну рибицу“ за све њихове оправдане физичке страхове, пред повампиреним усташтвом које отворено подржавају и ЕU и NАТО.

Скоро пуну годину дана пре њеног рођења, ту иницијативу активно је подржавао Торвалд Столтенберг (тата драгога Јенса!) као копредседник за план Венса, натурајући је Србима при сваком сусрету у Женеви, иако је план Венса није предвидео као политичко решење! Тај Столтенбергов предлог, нарочито је подржавао Милорад Пуповац као председник „Српског демократског форума“ из Загреба, који је „артикулисао урбане Србе, за разлику од крајинских дивљака“, како су у Београду казивали активисти „second Serbia“, размећући се сегединским донацијама чика Ђерђа!

Већ пуне две деценије, упорно се лаже о решењу које је „Z-4“ понудио а развој догађаја потпуно оповргао, суровом стварношћу која се збила наочиглед тзв. међународне заједнице.

Нема у историји примера, да је једна држава, без обзира колико била млада, слаба и непризната, сама добровољно пристала да се одрекне 50% своје територије и 60% свога становништва, а то се управо нудило Питеровим „мирољубивим планом Z-4 “, заснованим на америчком искуству са индијанским резерватима, као сигурним кућама просперитета и светле будућности за доморотце, који похрле унутра (силом утерани!).

Питеровим резерватом, понуђена је територија од 12,8% авнојевске Хрватске, где би живело свега око 166000 Срба на подручју територијалне аутономије срезова (котарева) Книн и Глина, без суштинских ознака државности, и наводна културна аутономија за претекавше Србе у остатку „демократске мултикултуралне Хрватске“, коју најбоље илуструју данашње двојезичне табле у најсрпскијем граду Вуковару!

Између подручја у Далмацији (Книн) и подручја на Банији (Глина), замислио је Питер путни коридор као некада до слободног града Данцига (пољски Гдањск), само овде преко вароши Слуњ у коју би се одмах имали вратити Хрвати, потомци црнокошуљаша усташког тића Јуре Францетића, ваљда као поуздани чувари тога српског коридора, на ком се вероватно не би успешно увео ловостај на „непоћудне четнике“!

Западна Славонија, одмах по потписивању споразума имала је бити у целости враћена у правни поредак Р Хрватске, а 40% територије западног дела РСК, тзв „ружичасте зоне“ по плану Венса, не би ушле у ту српску аутономију!

Источна Славонија, Барања и Западни Срем, имали би прелазни период од две године да се уклопе у правни поредак Р Хрватске, што је после Дејтона и остварено формирањем прелазне управе УНТАЕС, под диригентском палицом америчког генерала Жака Клајна!

У таквој Крајини, били би окупљени најсиромашнији крајеви Хрватске, те би крајински буџет из пореза био скоро за трећину мањи, од прикупљаног у ратном раздобљу сукоба.

Из тих огромних средстава, финансирала би се аутономна култура, школство, здравство и крајинска милиција, која би имала право на пиштољ на опасачу да штити територију и становништво, од насртљивих хрватских домољубних ловаца на српске скалпове!

Ако би крајински Срби, као пиле Калимеро и одлучили да се жале на неправду, замислио је добри Питер Специјални уставни суд за Крајину, који би чинило двоје судија из Крајине, двоје из Хрватске, и троје судија из иностранства које би именовао председник Суда правде ЕU!

Заправо је тако још тим предлогом хуманисте Питера (који ће се радо сликати на хрватском тенку током „хуманог преселења непоћудних Срба“ у ВРА „Олуја“), покушан пилот програм за Уставни суд БиХ установљен Дејтонским споразумом, кога чине двоје судија из Р Српске, двоје из М-Х федерације, и троје странаца као „независни“ делиоци правде!

Овај суд већ две деценије упорно покушава да разгради Р Српску!

Сама припрема разградње Р Српске, одлука је о установљењу Кантона Брчко као критичне тачке, где ће се у будућности применити „модел Глајвица“ када то хуманисти из НАТО одлуче, што јасно илуструје јавна претња хрватског „левичара“ Стјепана Месића, који као ни планери НАТО не рачуна са српском одлучношћу да понове подвиг совјетске посаде тврђаве Брест или Пољака на полуострву Вестерплате, бранећи се од нове „Олује“!

Збуњеност, страх, и некритичко веровање у добре намере ОХР и високог претставника у БиХ, резултирало је бруталним отимањем изворних дејтонских овлашћења Р Српске и пребацивањем на илегалне институције (по изворном Дејтонском споразуму) у Сарајеву, које упорно спроводе унитаризацију, као заштитни знак за планирану исламизацију БиХ!

Упркос јаке заштите Ватикана, ни Хрвати у бившој ХРХБ (Хрватска република Херцегбосна) не посматрају то насиље спокојно, али чекају тренутак када ће стварност присилити господаре мира да одлуче да прогласе хрватски ентитет, наравно на штету Р Српске, од које ће се тражити територијални уступак у знак добре воље!

Ситницу, да су амерички каубоји натерали Туђмана и Изетбеговића да прекину крвави оружани сукоб на подручју тзв „Босне сребрне“ (како је назваше фрањевци) који је почео агресијом хрватске војске, и склопе Вашингтонски споразум (март 1994.године) који је резултирао стварањем М-Х федерације, којој Срби нису кумовали, да се испрсе по оној народној „није кум дугме да нешто крупно не поклони“, барем при толико жељеном разводу.

Заборавни да се потсете, да је тај споразум уједно и прво међународно признање Р Српске.

После тог Вашингтонског споразума, стићи ће у М-Х федерацију и амерички инструктори и арапски муџахедински кољачи, да заједнички крену у реализацију припреме будућег Дејтона.

Тек је излазак на политичку сцену странке Независних демократа у Р Српској, почетак борбе за опстанак државе и то мирним, законским одлукама, које се одмах проглашавају злим намерама, терористичким потезима који тобож руше Дејтон (класичан пример замене теза!) који је само зауставио безумље рата, али српски безумници никако да то сагледају, већ у Дејтону само виде тапију за српску прекодринску државу.

Зато је одлука о референдуму, као почетак краја страховладе ОХР и високог представника, уједно и почетак дуге мучне борбе за повраћај отетог, али стварног а не лажног суверенитета Р Српске, признатог међународним мировним споразумом којем је САД била и предлагач и кум, а кум није дугме чак и кад је на брдовитром Балкану, што се на примеру широке руке на отетом Косову, понајбоље даде сагледати, зар не ?!

Време је и да НАТО, ОХР, и међународне објективне судије, престану да кумују, барем у српској кући!

Упутнице:

Коридор „Данциг“ успостављен је после Великог рата, као међународно решење за град који је проглашен слободном луком,тј. екстериторијалним, да се не би одлучивало за немачку или пољску страну. Из Пољске је до њега водио путни коридор, преко немачке територије.

Глајвиц (пољски Гливице) је варошица у горњем Шљонску (немачки Шлеска), где су немачки нацисти извели прљаву операцију под лажном заставом, тако да су робијаше (у Немачкој) обукли у пољске униформе и потом сами организовали оружани напад на локалну радио станицу немачке националне мањине, тог 31.августа 1939.године. Мртве робијаше са пољским оружјем (побијене од припадника СС), оставили су око и у згради радио станице, као видљив доказ „пољске агресије“ на незаштићено немачко становништво, дајући тако повод немачким нацистима да „заштите своје сународнике“ агресијом на Пољску (тада је почео Други светски рат)!

„Босна сребрна“ – назив који су фрањевци дали за подручје где католичко становништво чини већину у четвероуглу – Јајце – Фојница – Крешево – Високо -, као рударском крају још из средњег века где су се колонизирали рудари Саси, доводећи собом и РКЦ свештенике.

Вестерплатта је полуострво на улазу у луку Гдањск, где је малобројна пољска посада одолевала немачким агресорима док није остала без муниције, а Брест је совјетска гранична тврђава која је бранила продор нацистичкој армади до последњег човека, одбивши позив на предају. Херојство бранилаца Бреста, први је показатељ нацистичким планерима да народ који брани своју Отаџбину, не подлеже предвиђаним законитостима силе.

слика http://kommersant.ru/doc/3094706

14 гласa