Писац ових редова може с пуним правом да каже да су нпр. Вашингтон пост или Њујорк тајмс или Си-Ен-Ен „олош“, као и било који други грађанин Србије. Ако ништа друго, а онда зато што су ти водећи амерички медији предводили и предводе пропагандистичку, ратнохушкачку, лажљиву, клеветничку кампању против Србије већ четврт века. Лажи које су они пласирали о нама и нашој земљи не само да су нас оклеветале, већ су и послужиле као оправдања за агресију, бомбардовање, масовно озрачавање, системско осиромашивање, перманентну дестабилизацију и Србије и региона, подршку најгорим терористима, убицама и бандитима који су деловали и делују против нас као народа, наше државности и наших држава.

То можемо да кажемо са пуним моралним правом и у Србији и у Америци – било где у свету.

Начелно, исто такво право – ако не и оправдање – да изрекне увреду какву је амерички амбасадор Скот изрекао прошле седмице на рачун дневног листа Информер, којег је назвао „олошем“, има и било који приватни амерички грађанин. И то не само на рачун Информера, него било ког другог медија у Србији. Као што би свако од нас имао право да му тај суд оспори, па чак и употреби исту квалификацију на његов/њен рачун. Јер, уз малобројне изузетке – шта год да је негативно изговорено или писано о САД или њиховим политичарима или политици или медијима у било ком нашем медију у последњих четврт века, урађено је као реакција, знак револта, или у циљу самоодбране.

Међутим, амерички амбасадор – као ни било који други страни дипломата – у Београду апсолутно нема право да се на такав начин јавно изражава о било ком медију у Србији. И не само медију, него било коме и било чему у Србији. Прво, зато што то излази изван оквира уобичајеног дипломатског понашања и праксе. Друго, зато што, ако да себи такво право – он онда прелази црту која дели дипломатског представника и окупационог намесника.

Дипломата је задужен да гради добре односе са земљом-домаћином и да третира све њене грађане са дужним поштовањем, јер је то понашање које је, на првом месту, традиционално и примерено а, на другом, највише користи његово сопственој земљи. С друге стране, окупациони намесник је неко ко је задужен да пацификује окупирану земљу, што укључује и лоцирање, јавно прозивање и ликвидацију или другу врсту неутралисања носилаца отпора окупацији. Он дакле нема и не мора да има дипломатских обзира према земљи у којој обавља дужност. Биће љубазан и уљудан према коме жели, у складу са политиком агресорске силе чији је представник, а оштар, безобразан, увредљив, безобзиран и/или окрутан према онима које је агресорска сила коју заступа означила као непријатеље. А непријатељи су превасходно они који не прихватају окупацију и/или који се активно боре против окупације.

Наградно питање: како се понео Скот, као дипломата или као окупациони намесник? Односно, да ли се понео као господин, или као скот?

Исто тако, није потребно волети, не волети или бити равнодушан према Информеру да би се могло проценити како се треба поставити према оваквом понашању неког страног дипломате. Ко год држи до себе и до одређених начела међуљудског и међудржавног понашања требало би да осуди Скотово понашање. Ми – мислим на грађане Србије – можемо и имамо право да се међусобно „частимо“ колико хоћемо. И то право, нажалост, пречесто третирамо више као обавезу. Но, то је ипак наше право. Али то исто право нема било који страни званичник. Ко год неком страном званичнику даје за право да се тако понаша је или дужник тој или некој другој страној земљи, или има ропски менталитет, или је погнуо главу и изгубио самопоштовање.

Кајл Скот се још увек није извинио за увреду коју је изрекао на рачун Информера. Он, дакле, више није амбасадор, него фактички окупациони намесник. Формално, с обзиром да он све време јасно и гласно говори да је „Косово“ независно, он је то и до сада био, али се бар трудио – као и амбасадори других земаља које су признале ту вештачку нарко-терористичку и етно-фашистичку творевину, да се како-тако уљудно понаша. То јест, да отворено не вређа никога. И могло се разумети да је он само каријерни дипломата који је дужан да заступа и спроводи политику своје земље, ма шта он о њој приватно мислио. Али је време разумевања истекло.

(Узгред, занимљиво је да се нико од дипломатских представника ЕУ није осврнуо на аспурдну ситуацију да је Скот говорио у њихово име кад је новинарки Информера одбрусио да је „лаж“ да „ЕУ планира да стопира, односно отежа приступне преговоре Србији јер се појединим чланицама не допада начин на који Вучић води Србију“. Да ли то значи да Скот сад говори, односно непристојно се понаша и у име ЕУ у Србији? Или само то да нико из ЕУ не сме да противречи америчком амбасадору по било ком питању, ма колико овај деструктивно деловао?)

Министар спољних послова Дачић је, реагујући на Скотову изјаву, дословце рекао:

„То је неприхватљив однос према новинарима. Нико нема права да се тако односи према медијима, а најмање стране дипломате! То неће проћи тек тако и Министарство спољних послова ће свакако реаговати овим поводом.“

За надати се је да је у међувремену реаговало. И да је, надајмо се неким од нових лица у Стејт департменту, постављено и питање: у светлу нове америчке спољне политике бескомпромисне борбе против тероризма и ненаметања ставова и вредности другим земљама, да ли је у интересу самих САД да у Србији, земљи која, између осталог, има и вољу и жељу и знање и интерес да се бори против тероризмa, имају дипломату који се понаша као изасланик Трећег рајха? Односно, да ли сматрају да њихов амбасадор треба да се понаша као Скот.

55 гласовa