Бивша СФРЈ, а уствари Србија, била је прва жртва постхладноратовске инструментализације међународних институција. Уједињене нације су, током мандата мисије УНПРОФОР, од организације задужене за очување мира, претворене у организацију за наметање мира, како је приметио амерички професор Едвард Херман у својој класичној студији, „Размонтирање Југославије“.[i] Тај кључни тренутак, у лето 1995, када је тадашњи шеф УН за мировне операције Кофи Анан себи „обезбедио посао“ следећег Генералног секретара УН, описао је Ричард Холбрук у својој књизи „Окончати рат“ (“To End a War”):

„Док је (тадашњи УН генсек) Бутрос Гали био недоступан у путничком авиону, Анан је дао упутство цивилним официрима и војним командантима УН да се привремено одрекну моћи стављања вета на ваздушне ударе у Босни. Први пут током рата, одлука за наређивање ваздушних удара била је искључиво у рукама НАТО“.

Резултат су биле операције бомбардовања српских положаја око Сарајева и Горажда у августу и септембру 1995, под називом „Мртво око“ и „Намерна сила“, дотад највеће у историји алијансе, чији је формални повод било изузетно сумњиво гранатирање сарајевске пијаце „Маркале“, зашта су, разуме се, одмах и без ваљаних доказа оптужени Срби.

Анан је за своју нелојалност Бутросу Галију – који је, управо због своје „некооперативности“, изгубио америчку подршку за још један петогодишњи мандат – постао „калиф уместо калифа“, односно нови УН генсек, и то у два мандата (1997-2007). Плодове овог не тако тихог преврата Американци су врло брзо почели да убирају током припрема агресије на СР Југославију, а поводом косовско-метохијске кризе коју су сами запалили. Анан је у јуну 1998. упозорио да ће „све наше изјаве решености да никад више не дозволимо још једну Босну… бити окрутно извргнуте руглу ако допустимо да Косово постане још једно поље смрти“.

Седам месеци касније, крајем јануара 1999, у обраћању Северноатлантском савету у Бриселу, Анан је изразио „наду да смо, а поготово они међу нама који поседују капацитет за деловање, почели да извлачимо одговарајуће поуке из искуства босанског рата – о критичним факторима као што су кредибилитет, легитимитет и моралност интервенције и неинтервенције… а постоји само један начин на који можемо то да докажемо: тако што ћемо на практичан и јасан начин применити те поуке тамо где постоји претња од страхота“.

И тиме је фактички на велика врата обнародована инструментализација најважније међународне институције, Уједињених нација, које су претворене у потенцијално врло моћно оруђе западног неоимперијалног интервенционизма, заогрнутог у обланде апстрактних „општечовечанских интереса“ још апстрактније „међународне заједнице“, што ће касније бити фактички кодификовано, још увек у Анановом мандату, формалним усвајањем доктрине „Одговорност за заштиту“ („Responsibility to Protect“ или, скраћено, R2P) на Светском самиту УН 2005.

(Да ово све није остало само мртво слово о „добрим намерама“ сведочи чињеница да се, током 2011.г. Савет безбедности позвао на „Одговорност за заштиту“ у резолуцијама 1970 и 1973 поводом ситуације у Либији, резолуцији 1975 поводом ситуације у Обали Слоноваче и резолуцији 1996 поводом ситуације у Јужном Судану, а током 2014.г. поводом ситуације у Јемену. Додатно, током 2012, Савет безбедности се позвао на R2P у председничкој изјави о ситуацији у Јужном Судану. Поврх свега, унутар самих УН успостављена је функција Специјалног саветника Генералног секретара УН за Одговорност за заштиту. Да ли је свет због свега тога бољи и безбеднији – или је управо супротно случај?)

Инструментализација УН је знатно олакшала легитимизацију сличних процеса инструментализације других међународних институција и тела, од „међународних финансијских институција“ попут ММФ и Светске банке, па до ОЕБС-а, што се најизразитије показало у срамној улози коју је ОЕБС одиграо у склопу своје „верификационе мисије“ на Косову и Метохији током 1998-1999. године, под управом америчког злочинца Вилијама Вокера, када је ОЕБС буквално стављен у функцију конструисања повода за агресију.

Не само да су у целом овом процесу цинично инструментализоване међународне институције – инструментализовани су и кључни универзални појмови попут међународног права и геноцида. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је основан искључиво као инструмент за оправдање западне агресије на СФРЈ и пребацивање кривице на СР Југославију, односно Србију и њена државна и војна руководства. У процесима који су били доступни међународном аудиторијуму, а поготово процесима против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, приказана је сва беда нове „међународне правде“, цинично подређене војно-политичким и пропагандистичким интересима твораца и спонзора Трибунала, по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди“.

С друге стране, планска операција напуштања Сребренице од стране босанско-муслиманских снага у јулу 1995. године и убилачки метеж који се у том контексту развио, конструисани су као „геноцид“, што је послужило за: 1) давање повода за НАТО интервенцију против Срба у БиХ, 2) дугорочну сатанизацију српског народа као средство учвршћивања западног неоколонијалног режима, 3) покриће за интервенције у другим земљама, под изговором „спречавања још једне Сребренице“. Као „колатерална штета“ ове масовне PSYOP операције глобалног опсега, дошло је до дерогирања самог појма „геноцида“, што не само релативизује истинске геноциде из прошлости, већ, парадоксално, олакшава појаву неких нових у будућности.

Због свега овога, Србија и Срби имају посебну обавезу у свом деловању унутар међународних организација, у каквој год фази деградације оне биле, а поготово када, као што је сада случај са ОЕБС-ом, председавају међународним телима која могу да утичу на ствари од значаја за међународни мир.

Примирје у Украјини је више него крхко, и у многоме подсећа на слична „примирја“ која су безброј пута успостављана на екс-ЈУ простору током 1990-их година. Јасно је било и тада, а поготово је јасно из данашње перспективе, да су та „примирја“ била само, парафразирајући Клаузевица, рат вођен другим средствима. Исто тако нам мора бити јасно да су се, некако „случајно“, исти (западни) актери који су били до гуше умешани у изазивање сукоба на нашим просторима пре две деценије, нашли у средишту сличних догађаја неких 1500 километара ка истоку, уз скоро идентичну политику „завади па владај“, и реторику и методе демонизације, овог пута упућене на адресу Руса и Русије.

Врло добро се сви који смо то искусили сећамо како су „независни“ западни посматрачи и посредници, и њихови дипломатско-медијски сервиси показивали фантастичну брзину реакције у осудама српске стране за „кршење примирја“, „провокације“, „агресију“ итд. кад год би за то имали и најмањи – а често ни такав – повод. Такође се сећамо и методе која је такође код нас усавршена, где би на чак и отворене акте агресије неке од других, противсрпских страна, ти исти „посредници“ пожурили да осуде „обе“ или „све стране“ и позивају их на „мир“, „уздржаност“ и сл. само да би се релативизовала и забашурила кривица локалних западних савезника и извођача радова.

Нажалост, управо оваква непоштена и недостојна методологија провејава из последњег саопштења које је издао председавајући ОЕБС-а, министар спољних послова Србије Ивица Дачић, пошто му је почетком маја руски колега Лавров затражио да искористи свој ауторитет и издејствује да мисија ОЕБС у Украјини позове Кијев да сместа престане са кршењем споразума из Минска и гранатирањем територије Доњецка.[ii]

Дачићева реакција је, дакле, била у рангу блазираних, лажно неутралних западних реакција које памтимо из 1990-их:

„Председавајући ОЕБС-а Ивица Дачић осудио је данас кршење примирја дуж линије сукоба у источној Украјини у последњих неколико дана и изразио дубоку забринутост због употребе тешког наоружања и појачаних борби у Доњецку и Широкину и око тих области, саопштио је ОЕБС.

Дачић је поново позвао све стране у сукобу да у потпуности и безусловно поштују примирје, окончају сва непријатељства и спроведу све одредбе договора из Минска, укључујући повлачење тешког оружја.

„У овом тренутку, од кључне важности је да превлада политички процес и позивам све стране да уложе све могуће напоре ради постизања тог циља”, казао је Дачић.“[iii]

Српско председавање се одвија, и одвијаће се у можда преломном периоду за мир на украјинским просторима, а можда и у Европи уопште. Врло је могуће да ће нове агресивне акције бити покренуте, ако то главни спонзори украјинског рата буду сматрали сврсисходним. Председавајући ОЕБС-а сигурно неће моћи да спречи такав развој ситуације, али ће моћи да уради оно што је до њега: да поштено и без пардона председава и посредује, да назове ствари правим именом, да не прави вештачке симетрије, и да јасно означи, или се потруди да утврди кривце за евентуално ново разбуктавање више него трагичног грађанског рата – ма ко они били.

Сплет околности, судбина, предодређеност, а можда и наше специфично, национално позвање – поново су нас ставили у средиште збивања од светског значаја. Немамо право да се понашамо као они који су пре пар деценија не само нанели зло нама, већ беспотребно увукли свет у један веома опасан, нестабилан период, користећи управо преседане који су успостављани на нашем простору. Не смемо да дозволимо, колико стоји до нас, да, у Украјини, ОЕБС буде (поново, као на КиМ) претворен у средство оправдања, релативизације или прања агресије, или пребацивања кривице са агресора на жртву. То је дуг који имамо не само према себи, већ и према другима. Поготово у години обележавања 70-годишњице Победе над нацифашизмом, када се сенка његове обнове злокобно надвија над Европом, и то управо над народима који су од њега већ једном највише и страдали.

[i] monthlyreview.org/2007/10/01/the-dismantling-of-yugoslavia/

[ii] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=147945

[iii] www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Dacic-osudio-krsenje-primirja-na-istoku-Ukrajine.sr.html

17 гласовa