Тек завршени руско-српски пословни форум у Москви представља сам по себи изузетан догађај, имајући у виду важност трговинско-економске узајамне сарадње две земље. Међутим, тренутна политичка ситуација у Европи и свету у целини, неминовно даје оваквим догађајима и значајну политичку тежину. Тим пре што је у раду форума узео учешће и премијер Србије Александар Вучић – који се налази како у самој Србији, тако и у иностранству, под будним оком критичара који га критикују за издају националних интереса или у крајњој мери за недоследност у одбрани истих. Поред тога, посета шефа српске владе неизбежно се рефлектује на развој ситуације у суседној Црној Гори – и ту садашње српске власти могу видети по себе веома опасне аналогије.

Ако покушате да оцените изјаве које је Вучић дао у Москви, тада пре свега пада у очи неуобичајен за тог политичара проруски тон и нагласак на економским питањима. Наравно, тешко је спорити се са премијером да Русија и Србија имају “дугу историју” пријатељских односа и да та историја треба да послужи као темељ за јачање економских веза. Међутим, као што је познато, враг се скрива у детаљима и управо ти детаљи нас терају да се према речима и обећањима Вучића односимо са приличном дозом скепсе.

Да почнемо, као и обично, са методолошке основе. Александар Вучић је истакао да је Москва за Србију један од три најважнија спољно-трговинска партнера. То је заиста тако – но, само ако говоримо о структури српског увоза, где Русија заиста заузима друго место између Немачке и Италије. У структури српског извоза Русија заузима четврто место, остајући не само иза Немачке и Италије него и Босне и Херцеговине – што само по себи треба да представља додатни стимуланс за развој трговинско-еконмских билатералних односа са Русијом. Притом, као признају сами српски стручњаци, највећи трговински дефицит Србија има са тим земљама – Русијом и Кином – које је управо бивши председник Борис Тадић назвао кључним партнерима Србије (заједно са САД и ЕУ). “Србија већ сада има своје место на руском тржишту пољопривредних производа, што само по себи није лоше. Надам се да ће наши партнери да стекну упориште зато што санкције нису вечна ствар, но, онај који је заузео нечије место, по правилу га нерадо уступа и нама је због тога драго” – истакао је с тим у вези на преговорима са Александром Вучићем премијер Русије Дмитриј Медведев. А то је посебан сигнал који је директно упућен српској страни и лично шефу владе.

Још једна значајна Вучићева теза састоји се у томе да је “он наследио” од претходног кабинета све проблеме у развоју руско-српских трговинских односа – па тако и дуг према “Газпрому” који у овом тренутку износи 303 милиона евра. Међутим, садашња владајућа коалиција већ доста дуго се налази на власти да би све проблеме у билатералним односима свалила искључиво на своје претходнике. Поготово ако знамо да су сам Вучић и његови истомишљеници на власти успели да себе “обележе” тако сумњивим (да не кажемо провокацијским) акцијама као што је иницирање “истраге” међувладиних руско-српских споразума из 2008. године у енергетској области, као и одбијања да се субвенционише домаћа пољопривредна производња која је тежила да ојача своје присуство на руском тржишту у условима “рата санкцијама”. Такве акције су у слабој корелацији са прокламованом тежњом српског кабинета да “обезбеди присуство великог броја српских инвеститора на руском тржишту”.

Јасно је да данашња Србија има веома ограничен простор за маневрисање узимајући у обзир евроатланске амбиције саме владајуће коалиције. Међутим, то не скида одговорност са кабинета по питању максималног искоришћења постојећих могућности или у крајњој мери, по питању тога да се не стварају додатне препреке за развој односа са Русијом. Поготово што нигде неће утећи кључни проблем за Београд – обезбеђење руских енергената. Није случајно да је управо та тема била главна у преговорима Вучића са руским колегом Дмитријем Медведевим. Шеф руске владе обећао је Вучићу да ће Русија размотрити алтенративне путеве за снабдевање Србије гасом. И то је питање где Србија треба строго да брани своје национално-државне интересе, не обазирући се ни на Вашингтон, ни на Брисел.

И хтео бих још једну ствар размотрити у вези са тек завршеним преговорима Вучића у Москви. Садашњи интезитет унутарполитичких трвења у суседној Црној Гори директно је повезан са отворено прозападним курсом кабинета Мила Ђукановића. Наравно, сукоб присталица и противника евроинтеграција у Србији још није добио такав интезитет. Но, да се то у стварности не би десило, власти земље морају не само на речима, него и на делу да следе мулти-вектор у спољној политици – не само да декларативно одбијају да се придруже антируским санкцијама него и да реално дају допринос ради помоћи својим произвођачима, а такође и да нађу компромисно решење у питањима енергетике. Другим речима – деловати у складу са веома позитивном историјом руско-српских односа о којима је сам Вучић тако свечано говорио у Москви.

Прочитај без интернета:
24 гласa