Читав двадесети век за Православну Цркву био је век великих искушења. Руска, Грузијска, Румунска, Бугарска и Србска Црква нашле су се на удару комунизма, као и православни у Чешкој, Словачкој, Пољској, Албанији, итд. Комунизам је хтео да створи рај на земљи, али „рај“ против Бога, па је чинио све да лик Христа, Кога је Владика Николај звао Неуједначитељем и Неуједначивим, избрише са лица земље. „Безбожна петољетка“, проглашена 1937, имала је за циљ заборављање имена Божјег у СССР-у до 1942; али, избио је Други светски рат, и политика државе према Цркви знатно се изменила, а име Божје помињало се више но икад после 1917. И Хрушчов је обећавао да ће за кратко време на телевизији показати совјетским грађанима „последњег попа“ у земљи која се спремала да скочи „из царства нужности у царство слободе“ ( Енгелс ). Потписник ових редова је, на скупу у Атини 1996, срео младе из Албаније, који су му причали како је, у време Енвера Хоџе, који је ову земљу прогласио првом атеистичком државом на свету, човек добио преко двадесет година робије зато што су му у дворишту нашли љуске од обојеног васкршњег јајета.

Све је то било. Али, и прошло.

Комунизам је нестао, а Црква Божја је остала.

ИСКУШЕЊА НА ЗАПАДУ

Православци који су остали да живе на „демократском Западу“, суочавали су се са другим искушењем – „ненасилном“ секуларизацијом. Исповедање вере јесте било слободно, али хришћанство више није представљало никакву друштвену силу, а закони и обичаји западних друштава постајали су чак и антихришћански. Све до почетка седмадесетих година 20. века у САД абортус је био забрањен, а онда су уставе пукле, потоп је кренуо, и стигло се до недавне легализације содомитских веза одлуком врховне судске инстанце земље која се некад дичила својом „библијском фундаменталношћу“. Под снажним утицајем секуларизма, протестантске конфесије главног тока на Западу су се одрекле Откровења Божјег, и кренуле путем срамних компромиса са безбожјем, па је код англиканаца,  скандинавских лутерана и многих других дошло до „бискупина“ и „пасторина“ и „венчавања“ сексуално изопачених. Други ватикански концил римокатолицизму је донео реформе по узору на протестанте, од укидања латинског као богослужбеног језика до скраћивања мисе на пола сата, па данас у европским земљама влада огромна криза кад су у питању свештенички кандидати, а храмови, у којима нема верника, бивају продавани, а од њих се праве аутомеханичарске радионице, ако не и нешто горе.

У западном свету, православни су живели споља слободно, али изнутра угрожени духом секуларизма, због чега су се, нарочито кроз екуменизам, као својеврсни религиозни глобализам, раслабили, а њихови вођи постали сличним западним „религиозним лидерима“. Француски православац, Жан – Луј Палијерн, који је преводио дела оца Јустина Ћелијског, помињао је, још почетком деведесетих година прошлог века, да су многи Французи, разочарани у Ватикан, у својим духовним тражењима долазили до Православне Цркве, али, кад су у њој видели исти дух секуларне раслабљености, окретали су се исламу, ако ни због чега другог а оно због његове, макар и рудиментарне, аскетике.

СЛУЧАЈ ГРЧКЕ

Грчка се, поделом између великих сила на крају Другог светског рата, нашла у западној сфери интереса и ушла у НАТО, да би се, прва од православних земаља, прикључила Европској унији. У доба кад је комунизам владао Источном Европом, заснивајући се на Марксовом пароли да је „религија опијум за народ“, Грчка је изгледала као остварена „православна утопија“ – Бог се помиње у Уставу, у личним картама пише вероисповест, свештеници добијају плате од државе, свуда ничу храмови, улицама иду литије у којима учествују званичници и војска, духовне књиге се слободно штампају…Ипак, повремено, понекад, дешавало се да се чују трезвени гласови грчких стараца, надасве атонских, који су опомињали да није све тако идилично, и да ће цена морати да се плати. Свети Пајсије Светогорац је говорио, много пре економског краха Грчке и хаоса који је наступио у Европи и свету: “Свет ће се претворити у лудницу… Видећемо како се збивају најневероватнији, најбезумнији догађаји, али је добро само то што ће они веома брзо смењивати један другога. Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних силаМене узнемирава владајући спокој. Нешто се спрема. /…/ Шта ће из тога произаћи, не знам, стање је јако тешко. Судбина света зависи од неколико људи, али Бог још увек држи кочницу“.

И, наравно, илузије су нестале. Грчка је жртвована међународној банди банкстера, положај у ЕУ јој се срозао до ропског, а на њено чело је дошао „дечко који обећава“, Ципрас, који се, од борца против глобализма, претворио у рушитеља православног етоса, уводећи закон који содомите чини „брачницима“. А народ није добио ништа, него је остао да грца у беди и јаду. Од левичарске правде и солидарности остала је само ЛГБТ прича.       

Слично се десило и са осталим православним земљама. На свом путу ка „цивилизованом свету“, оне бивају приморане да се одрекну свог вековног етоса, и да се прилагођавају вашингтонско – бриселском безбожју, под бичем теране да учествују у изградњи Вавилонске куле.

Што се Блиског Истока тиче, тамо православне хришћане систематски уклањају – страдају сви, од Палестинаца из Витлејема до Сиријаца из Алепа. Циљ је да се Христос протера из крајева где се хришћанство родило (не заборавимо – ученици Његови први пут су названи хришћанима у Антиохији).

Остала је само Русија.

Слава Богу!

ЗЕМЉА ХРИШЋАНСКЕ КОНТРАРЕВОЛУЦИЈЕ

Данас не само православни, него и искрени хришћани Европе и света, од конзервативног политичара Патрика Бјукенена у САД до Филипа де Вилјеа, челника „Покрета за Француску“, оца седморо деце, у Русији и председнику Путину виде последњу наду да хришћанство у свету неће пропасти(1).

Може бити да неки још нису схватили суштину онога што се у Русији збива. Наиме, Путин и његови су се усудили да крену у контрареволуцију, то јест у обнову хришћанске државности, што је од безбожничке Француске револуције 1789. године подухват на који се нико није усудио. У Русији се десило чак и то да Комунистичка партија не пориче вредности православног хришћанства, противстављајући их западном конзумеризму.То је разлог због кога је високи посвећеник глобалистичког луциферијанства, Карл Билт, маја 2014. рекао да је обнова православља као политичке силе за Запад опаснија од исламског фундаментализма. Знају они шта значи пример за угледање, и показивање да је и данас, у доба крајњег нихилизма, могуће бити хришћански државотворан.

О ЈЕДНОМ САБОРУ

Силе антихришћанске модернизације већ одавно су продрле међу православне. Још од 1923. и несрећног „свеправославог конгреса“ у Цариграду, који је сазвао васељенски патријарх – масон Мелетије (Метаксакис), с циљем реформисања Светог Предања, траје процес изнутрашње секуларизације Цркве од Истока. Увођење папског календара у богослужење разбило је празнично јединство православних; екуменизам „без обала“ настојао је да поништи разлику између правоверја и западних јереси; разградња предањског богослужења допринела је великој пометњи…А ко стоји иза целе приче, зна се: вођи глобализма, попут Рокфелера(2).

Да је екуменизам политичка ствар, видело се одмах после Другог светског рата, када су екуменисти на челу са Вашингтоном са цариградског престола отерали патријарха Максима, који је имао симпатија за Руску Цркву и њен антиватикански скуп припреман за 1948. у Москви. Тада је у Фанар доведен архиекумениста из Америке, Атинагора, који је касније самовољно скинуо анатему с папства, спреман да Исток поведе у унију с понтифексом Другог концила, Павлом Шестим(3).

Зато су  добре вести што стижу из Руске Цркве, која изражава бојазан од преваре на намераваном „свеправославном“ сабору у Цариграду о Светој Тројици 2016, којим председава амерички штићеник, патријарх – екумениста Вартоломеј: “Митрополит Онуфрије, који се вратио са заседања Синода РПЦ, одржаног 24. децембра у Москви, образложио је позицију Московске Патријаршије по том питању/…/.Позиција РПЦ МП садржана је у захтеву за потпуним консензусом у одлучивању, што значи да уколико било која од Помесних Цркава није сагласна са било којим питањем, оно мора бити скинуто са дневног реда. /…/ Међутим, наставио је он, процедура одлучивања на Сабору изазива неповерење. По његовом мишљењу, може се догодити да се гласа за једну редакцију документа, а да на потписивање буде донета друга, због чега, како је рекао, постоји идеја да се не учествује у раду Сабора – иначе, „биће мноштво саблазни и мноштво раскола““(4).

Зато нам је, уочи пресудне, 2016. године Господње, дужност да се молимо за Русију, да одоли онима који руше свет Божји, и да се надамо у милост Божју и победу правде. По ко зна који пут понављам: ако безбожни Запад победи у сукобу с Христовом Русијом, крај света је близу, и сви ћемо бити на удару антихриста, лажног месије глобализма. Ако Христова (не било каква, наравно!) Русија победи, историја се продужава.   

УПУТНИЦЕ:

1.portal-kultura.ru/articles/world/124391-filipp-de-vile-putin-zashchitnik-vsego-khristianskogo-mira/

2. borbazaveru.info/content/view/7606/1/

3. borbazaveru.info/content/view/4886/1/

4. borbazaveru.info/content/view/8407/1/

Прочитај без интернета:
18 гласовa