Већ неколико месеци разматра се питање о томе како наставити процес против бившег Председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића. Средином октобра 2014. године процес је био “прикочен” због болести оптуженог. Међутим, прекид је трајао две недеље што је дало основа да се мисли како се није радило о некој озбиљној болести, која може да се излечи за две недеље. Али се испоставило да је ствар много озбиљнија. Пошто процес није настављен у предвиђеном року, постало је јасно да болест није једноставна. У то време тајновитост чак и у односу на карактер болести, изазвала је најгора страховања. Касније се из различитих фраза које су садржане у упитима које је одбрана Горана Хаџића слала суду, могло са увереношћу знати да је ствар заиста веома лоша.[1] А сада, на последњој административној расправи о предмету, постало је јасно да се ради о тумору мозга. Штавише, ми смо сазнали да је стање здравља Горана Хаџића тешко, просечна дуговечност код овакве болести износи 17 месеци.[2] Између две трећине и три четвртине пацијената умиру током две године од момента дијагностицирања.[3] Медицински експерти (које је одредио суд) изјавили су да Горан Хаџић не може да учествује у судском процесу ни у каквом виду до завршетка лечења (ради се о хемиотерапији) и као минимум, четири месеца за време спровођења лечења.

Какву је позицију заузео суд? Као прво, од самог почетка суд се није толико бринуо лечењем оптуженог, колико покушајима да спроведе судски процес без Хаџића. Судије су наложиле секретару МТБЈ да именује “независног” лекара, који би међутим морао не само да прегледа пацијента, него и да одговори на питање какав може бити график заседања суда – пет или шест дана у недељи! Обратите пажњу: судије су већ знале да се ради баш о раку. Али су разматрали такав режим судских заседања који не предвиђа лечење, или не предвиђа могућност да оптужени нормално припрема заштиту. Штавише, једно од питања које су поставиле судије, изгледало је овако: “У случају да преглед покаже да пацијент не може физички да присуствује суђењу у згради трибунала, да ли може учествовати на суђењу путем видео везе која би била успостављена са затворском ћелијом?[4] Схватајући насталу ситуацију Г. Хаџић је дао изјаву у којој је речено да се он не слаже да се судски процес одржи без његовог личног присуства. Треба истаћи да суд покушава да изврши притисак на Г. Хаџића, непрекидно му постављајући питање да ли је он променио своју одлуку?[5]

Као друго, судије су одбациле први захтев одбране о привременом ослобођању оптуженог ради спровођења ефикасног лечења. Иако је одбрана тражила ослобађање Г. Хаџића само до средине фебруара – то јест, само четири недеље – судије су одбациле захтев. Треба рећи да су ту своју одлуку судије донеле тајно. Они вероватно сматрају да су одиграли филигрантски потез: јер тајни текст се не публикује. Међутим, судије није ништа ометало да опубликују своју одлуку, учинивши тајним само онај део текста који заиста штити личну информацију Хаџића. Учинивши читав текст тајним, судије су само хтеле да од јавности сакрију своју аргументацију (ако су је уопште имали) на основу које су одбацили захтев.

После одбацивања првог захтева за привременим пиштањем на слободу, одбрана је поднела други захтев. Судије су 25.02. 2015. године донеле своју одлуку поводом другог захтева – такође одбијајућу. Овај пут је суд био приморан да опубликује своју одлуку. И овде ми можемо оценити те аргументе који су били у основи одбијања другог захтева. Главна теза судске одлуке огледа се у томе да одбрана није доказала да је Горану Хаџићу потребно хитно ослобађање![6] То значи, судије схватају да оптужени болује од рака али не схватају да лечење треба да се хитно спроведе?

То је већ чудно понашање суда. То је МТБЈ. Овде су друга правила – и медицинска, и морална. Није случајно затворски психолог (име “хероја” се скрива), како је постало познато, препоручио Хаџићу “да скупи своју вољу и веру у Бога и смогне у себи снаге да настави са учешћем у судском процесу”. Овој изјави коментар није потребан. Све је јасно.

После саслушања спроведених ове седмице, одбрана је поднела и трећи захтев о привременом ослобађању. Сада је суд дужан да донесе хитну одлуку. Надамо се да сада суд схвата да разлози за хитност постоје?

[1] У првом захтеву о привременом ослобођању одбрана је молила суд да донесе одлуку у року од два дана. Како се касније испоставило Г. Хаџића су прегледали тек пошто је изгубио свест.

[2] Налаз првог медицинског експерта // Deputy Registrar’s Submission of Reports of Medical Experts. 13 February 2015 (“Deputy Registrar’s Submission”), Annex I (“First Expert Report”), p. 8.

[3] Налаз другог медицинског експерта // Deputy Registrar’s Submission, Annex II (“Second Expert Report”), p. 4.

[4] Prosecutor v. Goran Hadžić. Public Redacted Version of 16 January 2015 Decision on Prosecution Requestfor a Medical Examination of the Accused Pursuant to Rules 54 And 74 Bis. 22 January 2015 // www.icty.org/x/cases/hadzic/tdec/en/150122.pdf

[5] The Prosecutor v. Goran Hadžić. Notice in Response to Trial Chamber Inquiry of 3 February 2015. Notice in Response to Trial Chamber Inquiry of 16 February 2015.

[6] Дословно: «Finding therefore that the Defence has failed to demonstrate an urgency which necessitates adecision on interim provisional release» // Prosecutor v. Goran Hadžić. Decision on Second Urgent Request for Interim Provisional Release. 25 February 2015.

9 гласовa