Прошле недеље је влада Србије предала у МТБЈ свој извештај о току испуњења захтева трибунала о хапшењу Петра Јојића, Јова Остојића и Вјерице Радете.[1] Из извештаја који је потписао Саша Обрадовић постало је познато да је 5. фебруара влада Србије упутила писмо у МИП са захтевом да се у МТБЈ пошаље приговор Србије у односу на захтев за хапшење троје оптужених. Министарство правде је 20. фебруара упутило влади овај предмет на ревидирање, са предлогом да оно буде предато на извршење одговарајућем органу у складу са Законом Србије о сарадњи са Хашким трибуналом. Према том закону надлежни орган за решавање овог питања је предпретресни судија Вишег суда у Београду.

Истовремено, српске власти су изјавиле да постоји препрека за извршење те одлуке и разлози за то су тајне природе. Треба истаћи да је С. Обрадовић раније саопштио судском већу о тајном карактеру извршења одлуке МТБЈ о хапшењу. Током расправе о овом питању, одржане 10. фебруара у МТБЈ, Алфонсо Ори је изјавио да он не жели да чува у тајности од јавности предлог владе Србије који се тиче овог предмета. Безобразним тоном Ори је изјавио да се “тајност увек може измислити”.[2]

У овом извештају влада Србије је опрезно одговорила на тврдњу безобразног Орија, да независно од тога шта мисли судско веће по питању основаности давања статуса “тајновитости” овим или оним документима или информацијама, то питање се налази у компетенцији владе суверене државе, а не МТБЈ.[3] У извештају се такође говори да влада Србије зна за приоритет МТБЈ у односу на националне судове, међутим, документи државе Србије не представљају сведочење по датом предмету и не може трибунал одлучивати какав статус имају ти документи.

У целини то је исправна позиција, са изузетком једне тезе – о томе да Хашки трибунал има приоритет над националним судовима држава уопште и судовима у Србији посебно. Позивање на члан 9.2 Статута МТБЈ није довољно убедљиво, јер је овај Статут био донет резолуцијом СБ ОУН који није имао пуномоћје да ствара међународне судове, то јест, то је позивање на документ који је донет изван пуномоћја Савета безбедности. Поред тога, чак и ако би СБ ОУН и имао право да ствара судове, опет Југославија у то време није била чланица ОУН. Сама Југославија (Савезна Република Југославија коју су чиниле Србија и Црна Гора) тврдила је другачије. СБ ОУН не може одређивати обавезе за државе које нису чланице те организације.

На тај начин, у овом тренутку МТБЈ има два предмета у којима државе не дају трибуналу своје оптужене грађане: то је предмет Ђокића, Остојића и Радете и предмет Флоренс Артман у Француској. У вези с тим интересантно је упоредити та два предмета и реакцију на њих од стране МТБЈ.

Подсећамо да у предмету бившег прес-секретара Хашког трибунала Флоренс Артман постоји неколико одлука МТБЈ укључујући и одлуку Жалбеног већа, у којима се признаје да је Артман учинила злочин по питању откривања тајности информације и зато треба да плати новчану казну. Пошто је одбила да испуни одлуку трибунала, Артмановој је одређена казна у виду лишавања слободе.[4] Међутим, не само да је сама Артман одбила да плати казну, него су и власти Француске одбиле да испоруче Артман у Хаг ради извршења казне. Француска је директно изјавила да неће извршити тај захтев МТБЈ.[5] Међутим, није било никакве реакције Хашког трибунала на то одбијање Француске. Власти трибунала нису ни писнуле, а да и не говоримо о некаквом безобразлуку у односу на представника Француске.

На тај начин, у два предмета у којима се оптужени не хапсе ми видимо апсолутно различит приступ. Француска је одбила да изврши одлуку суда директно и недвосмислено. Србија је изјавила да има тешкоћа са извршењем одлуке суда и директно није одбила извршење и предложила је да се нађе друго решење. Тако је, на пример, било предложено спровођење судског процеса у односу на Јојића, Остојића и Радету у националним судовима у Србији. Међутим, реакција на позицију Србије била је отворена и демонстративна грубост од стране МТБЈ.

Зашто таква разлика? Треба ли Србија и даље да покушава да ублажи Хашки трибунал, који разговара са њом уз помоћ понижавајућих ултиматума. И што је најважније – да ли су тако исправне тезе у вези са тим да је “Србија обавезна да сарађује” са МТБЈ, и да “тај трибунал има приоритет пред националним судовима Србије”? Та питања је посебно важно решити у вези са још једним захтевом Хашког трибунала – о хапшењу Војислава Шешеља и достављању у Хаг ради изрицања пресуде која је предвиђена за 31. март.

[1] Овај извештај је резултат наређења које је Претресно веће МТБЈ упутило Србији  13. јануара 2016. године // Order for monthly reporting on execution of arrest warrants. 13 January 2016    // icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Order/NotIndexable/IT-03-67-R77%235/MSC8199R0000455472.pdf

[2][2] Види стенографску забелешку од 10. фебруара 2016. године, страна 62.

[3] Report on Serbia’s efforts pursuant to the arrest warrants and orders for surrender of the accused. 23 February 2016. Paragraf 7 // icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Reports/NotIndexable/IT-03-67-R77%235/MSC8199R0000476746.pdf

[4] У Предмету против Флоренс Артман. Пресуда, 19. јул. 2011. године.  // icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/BCS/Judgement/NotIndexable/IT-02-54-R77%235-A/JUD232R0000402230.pdf

[5] Писмо владе Француске Међународном трибуналу за бывшу Југославију. 27 децембра 2011. године  // icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Correspondence/NotIndexable/IT-02-54-R77%235-A/JUD232R0000352633.pdf

Прочитај без интернета:
12 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ