ДАНАШЊИ ДАН

Данас су Благовести.

Данас Мајка Божја сазнаје од архангела Гаврила да ће родити Господа Исуса Христа, Бога и човека, Који је дошао у свет да  људе спасе и од синова глине начини их синовима Божјим.

Радост је знамење овог дана: “Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом!“

Радост јер је смрт побеђена, и Смисао, Који је са Оцем и Духом Светим саздао свет, обретен.

Том вером је овај народ вековима живео, умирао и васкрсавао, знајући куда иде и чему стреми:“Нема лепше вере од хришћанске,/ Срб је Христов, радује се смрти“, певао је деветнаестогодишњи ђакон Авакум, одбијајући да мења идентитет ( онда се говорило:да се потурчи) да би се, 1814, спасао од набијања на колац на Стамбол капији. Погинуо је, али је оживео, вечно, у Небеској Србији.

Том вером је било оно што бити не може, а што је Андрић одредио као кључну, његошевску идеју наше историје.

Данас, међутим, од нас траже радикалну промену идентитета. Да бисмо ишли у ЕУ, која се распада. Да бисмо ушли у НАТО, међу сејаче смрти и затираче сопства. Да бисмо постали утваре и престали да будемо људи.

БЕЛЕШКА ЂАКОНА ИЛИЋА

Недавно је познати православни стваралац, ђакон Ненад Илић, записао следеће: “Колико градова у Србији знате, а да на улазу у град стоји табла са Десет Божјих заповести? Премало, сигурно. Једини који ја знам је Косовска Митровица. Али табла је табла, шта год на њој да пише. Самим тим – згодно за излепити предизборне плакате. Господ Исус Христос је рекао својим ученицима и преко њих свима нама да није дошао да укине заповести Старог Завета, али их је сажео у две највеће заповести:1.Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.2.Љуби ближњега свога као самога себе.Дошли су сад неки нови учитељи.Све заповести се укидају.Остаје само једна.1.Гласајте за нас!“(1)

Напредњачки плакати прелепили су Десет Божјих заповести.

Наравно, то активиста СНС-а није учинио намерно.

Али, учинио је нешто симптоматично, нешто из самог духа Вучићевог захтева да Срби промене свој идентитет, да „прелепе“ себе новим, вашингтонско-бриселским налепницама, са „протестантском етиком у духу капитализма“.

Зашто је „вучишћевштина“ опасна по Србију?

Зато што ратује против Светиње у име промене идентитета једног хришћанског народа, а све турбо – брзином у кловновском ритму који је спреман да глумата све редом – „космополитизам“, „патриотизам“, НАТО-филију, „русофилију“, само да би остао на власти.

РАТ ПРОТИВ СВЕТИЊЕ

Од када је Вучић дошао на жуђену власт, десиле су се ствари које се у Србији нису дешавале од доба Титовог безбожја до скора: посечен је записни храст на Савинцу(2), ауто-пут је прешао преко темеља старе базилике код Пирота(3);потопљена је Ваљевска Грачаница(4)…

О чему је овде реч?

Било би неправдено оптуживати лично Вучића за све наведено. Али, остаје чињеница је да је Вучић био за сечу записног храста, и то изричито, изругујући се вери свог народа. О томе сам писао у тексту објављеном пре три године, „Паланачка буква против васељенског храста или Српски запис на НАТО путу“.(4)Слободан Антонић је на „метафизичко – политичке“ последице чина те сече указао у тексту „Обарање храста, историје и демократије“:“Нема сумње у то да је управо жива баштина патријархалне демократије – пре свега установа општинске самоуправе – одлучујуће допринела успешној рецепцији идеје јаке народне скупштине, као основе демократије, у Србији XIX века. Отуда је „одлучивање слободних грађана под храстом“ било симбол оног најбољег и најважнијег у баштини српске демократије у XIX веку.Без претеривања се, дакле, може рећи да је рушењем савиначког храста срушен и кључни симбол српске изворне – тј. оригиналне и аутентичне – демократије, као основне идеје народног суверенитета. „Суверенитет“ је, притом већ, када је реч о Србији, озбиљно угрожен /…/,  да би сада, рушењем савиначког храста због пута Мађарска–Албанија, потпуно и знамењски био поништен. Притом, све то десило се управо у крају у ком је кнез Милош дигао Други српски устанак, започет народним збором одржаном на Цвети, 11. априла 1815. године, „у храстовој шуми столетних стабала, поред цркве-брвнаре, у Такову“, када је Милош окупљеном народу узвикнуо: „Ево мене, ето вас, рат Турцима!“

Тако је рушењем савиначког храста уништено можда и последње дебло те наше историјске „храстове шуме столетних стабала“. Уморством храста у Савинцу једна власт која очигледно не познаје довољно баштину, историју и демократију, демонстрирала је ефикасност. Свака част! Али, када убијете оно највредније и најстарије у свом народу, шта сте ви? Оруђе сила које од структурираних нација хоће да направе тек дифузни агрегат глобалних потрошача, спремних да раде за 100 долара, које ће затим да потроше на најке, кока-колу и друге бесмислене производе? Оруђе сила које су једнако безобзирне, „ефикасне и прагматичне“, тако да их једнако (не)занима храст од шест стотина година, базилика од хиљаду година и фосил од седам миленијума, само ако ће се, након њиховог уништења, постићи профит или нека корист за транснационалне структуре и глобалну капиталистичку Империју?“(5)

ПЕСНИК СВЕДОЧИ

Ако у нешто верујем, верујем у сведочења поезије: од гуслара и Његоша, преко наших романтичара, Ракића, Шантића и Дучића до данас, песници су нам казивали ко смо, одакле смо и куда смо се запутили. Зашто је свети храст посечен, сведочи савремени србски песник Ђорђо Сладоје у  песми „Усековање старог храста“ из нове збирке „Силазак у самоћу“: “У крошњи му јејина јекти/ О полому и о злосрећи/ Већају тајни архитекти-/ Заобићи или посећи//То страшило од шесто лета/ Што се однекуд чудом створи/ На новом путу да засмета/ Ту нема друге већ обори//Слажу се орни пројектанти/ У науму и у рачуну/ Тај зна превише дуго памти/ Држо је сабор и дизо буну//Већ цела шума ћутке клечи/ И предаје се пузавици/ А он се руга дрвосечи/ И шапће грмљу о правици//Разваљуј гнезда жиле вади/ Затри и свети запис на кори/ И кнезови су томе ради/ Јер куд ће ако проговори“.

Песници нас, овакве какви смо, најбоље описују. У Сладојевим стиховима из нове књиге пред нама се отвори понорна слика раштимованог Србства данашњице, које пребива у забораву себе и својега, и које је дало „метох за јаруге“ и „манастир за шатру“ („Неутешни џелати“), чија кућа је пуна „худих укућана“ што „раскивају Немањино благо/ На жетоне пуце и прапорце“ у земљи која „обурвана обескосовљена/ Ноктима се за облаке држи“ („Молитва из негава“). У насловној песми циклуса сваки Србин може да препозна себе: “Час сам шишмиш а час диносаур/ У маленој Бањској тужни каур/ Што се каје па опет заклиње/ Нујним вином Бановић Страхиње“ док „на крстаче кидише зловерац/ Пукла струна просут десетерац“.

У овом циклусу опевао је Сладоје потоп обескосовљене Србије 2014. године („Освета малих вода“: “Плићаци грме орљају канали/ Сваки решен да нас у блато стровали/…/Даждевњаци жабе але из бунара/ Провалила бедем Маринкова бара“); у песми „Зимница“ („У дропу и џибри Србија се дими/ да још једно чудо у чабру презими/…/Метохију мету и Косово дробе/ А Срби и ждрали спремају сеобе/ Једни ће на север други југу беже/ С тобом су још врапци и божури кнеже“)…

ПОУКЕ ВАЉЕВСКЕ ГРАЧАНИЦЕ

Шта је казна Божја?

То је оно кад се Бог повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали. Зато се за неког ко је потпуно пропао у народу каже да је и Бог дигао руке од њега.

Потоп 2014 – потоп 2016…Западна Србија је, опет, била угрожена, опет под водом, додуше у мањој мери. Причало се, и пре две године и сада, о метеоролошком оружју, о ХААРП-у, који, без сумње, постоји, и који, без сумње, може да делује као оруђе у рукама господара зла, који, опет без сумње, мрзе Србе – јер, како рече Хитлер, „народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“.

Али, све се то збива по допуштењу Божјем. А зар би Бог допустио два поводња народу који има Небеску Србију да тај народ пречесто није напуштао Господа и Светог Саву и да га није, по речи Владике Николаја, „поклопила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“?

Да не причамо о гресима у које смо огрезли у нашем свакодневном животу, почев од ријалитијија који пропагирају духовну лаж и смрт…Допустили смо, како видесмо да, овако раслабљени, зарад пута у Недођију звану ЕУ („We are on the road to Nowhere, come on inside“, рекао би Дејвид Брн из „Talking Heads“) посеку свети записни храст из доба цара Лазара у Савинцу, устаничком крају,  и да ове ове, 2016, потопе немањићку задужбину, Ваљевску Грачаницу, упркос великом противљењу како научне и стручне јавности, тако и одговорних грађана Ваљева и околине и многих побожних душа, које је постојано водио „монах-немонах“ ( како себе зове ) Антоније.

И шта сад?

ПУТ КОЈИМ СЕ МОРА ИЋИ

Једини пут је пут покајања – свенародног и појединачног, покајања као повратка Богу и себи, најдубљим и најтрајнијим основама нашег постојања. Да је побожности па да, као наша браћа Руси, покајничким литијама кренемо с краја на крај отаџбине, и да молитвом привучемо благодат Господњу, која би нас водила и штитила на свим нашим путевима. Нема ХААРП-а јачег од Бога. И нема никог и ничег јачег од народа који је са Богом и својим светим прецима.

Да нас Бог опомиње, видело се, још једном, 2015, када је на Руднику код Горњег Милановца нађен аутентични крст цара Лазара, онога који нас је заувек заветовао Христу! И то баш  у јесен 2015, кад се кад се космичке битке воде на планети Земљи, над коју се надвила  сенка антихриста! Да ли неко може да мисли да је случајност проналазак печата Лазаревог и то баш у тренуцима кад НАТО Империја тражи да признамо Шиптарима да су Пећаршија и Дечани њихови манастири, које је зидала „албанска династија Нимани“?

Наравно да није случајно. Јер, по Светом Јовану Кронштатском, нема места за случајност у царству Свемогућег Бога.

Зато је, после два потопа за две године, и потопа миграната са Истока који нам се спрема, као и увек – једини лек покајање, чије је нарочито доба Велики пост, и то нам је пут да Бог више не би допуштао да жањемо оно што смо са ђаволом сејали.

Господе Исусе Христе, Сине Божји, молитвама Твоје Мајке Благовеснице, помилуј нас грешне! Амин.

УПУТНИЦЕ:

1.stanjestvari.com/2016/04/06/ђакон-ненад-илић-највећа-заповест/                                                                                                           2.www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/Друштво/1985423/Посечен+стари+храст+у+Савинцу.html

3.www.google.rs/search?client=opera&q=ауто-пут+прешао+преко+темеља+базилике&sourceid=opera&ie=UTF-8&oe=UTF-8;          stanjestvari.com/2015/07/06/патријарх-српски-иринеј-неприхватљи/                                                                                     4.www.blic.rs/vesti/srbija/ikone-plivaju-u-prljavoj-vodi-potopljena-i-unutrasnjost-manastira-valjevska-gracanica/fhl6pvb

5.srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/world/item/1003-sg_1003

6. www.geopolitika.rs/index.php/sr/analiza/854-2015-09-16-04-36-55

7. Ђорђо Сладоје, Силазак у самоћу, Филип Вишњић, Београд, 2016.

Прочитај без интернета:
33 гласa