После изрицања пресуде бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу која је изречена у МТБЈ 24. марта текуће године, ми смо предузели покушај анализе неких најважнијих аспеката тог документа. У претходним текстовима разматрали смо питање како је суд размотрио питање о оптужби Р. Караџића за геноцид у Босни и Херцеговини у целини, и у Сребреници посебно[1], питање о томе како се утврђивала кривица Р. Караџића[2] и питање о фалсификовању сведочења[3]. У овом тексту биће размотрено питање о томе како је Претресно веће оценило доказе предочене за време процеса, који се тичу опсаде Сарајева и догађаја у том граду за време рата у Босни и Херцеговини.

Као прво, треба истаћи да је сарајевска компонента оптужбе поново приписана Р. Караџићу посредством теорије о “удруженом злочиначком подухвату” (УЗП). На тај начин МТБЈ није доказао личну кривицу Р. Караџића у тим злочинима који су наводно почињени у Сарајеву.

У тому 3 пресуде (који је у потпуности посвећен сарајевској компоненти оптужбе) Претресно веће је изјавило да је за време судског процеса наводно било доказано да су приликом гранатирања Сарајева умислом војних јединица армије Републике Српске и њених командира били на мети управо цивилни објекти и да је оружје неселективно коришћено уз примену прекомерне силе.

За време процеса Радован Караџић је предочио доста убедљивих доказа по којима се види да армија Републике Српске никада није користила цивилно становништво у својству војног циља, него је само одговарала на нападе са стране оружаних снага босанских муслимана. Поред тога, предочен је низ доказа тога како босанска страна гађа своје сопствене позиције и – у првом реду цивилно становништо. Притом, постављени (пропагандни и војни) циљеви нису бии ефемерни – они су били реално достигнути. У “светским” медијима интервенција НАТО земаља имала је одговарајуће информативно покриће.

Судије су биле принуђене да признају да је постојала таква тактика босанских муслимана.[4] Међутим, они су изјавили да су такви случајеви били наводно мало значајни у поређењу са тим доказима по којима је кривица Срба доказана. Међу таквим, наводно доказаним случајевима кривице Срба, налази се и познати случај са гађањем пијаце Маркале у Сарајеву, у фебруару 1994. године.

Међутим, управо са случајем Маркале у МТБЈ долази до свакојаких непријатности. Управо тај случај, иако је “званично” признат у својству “злочина Срба” у читавом низу судских процеса, но управо у МТБЈ је неколико судија, макар се налазили и у мањини, ипак ставило под сумњу ту верзију. Тако је, на пример, ставила под сумњу кривицу Срба за Маркале судија Нијето Навиа у предмету “Тужилац против генерала Галића”. Поводом Маркала он је написао своје несагласно мишљење које је по обиму било неколико пута веће од одговарајућег поглавља у општој пресуди и у суштини представља самосталну истрагу догађаја на Маркалама. Судија Нијето Навиа је доказао да гранатирање пијаце није било извршено са српске стране.[5]

У пресуди Радовану Караџићу то исто је изавио судија Мељвиљ Бајрд. Судија Бајрд је то учнио много краће, међутим, у доста јасној форми. Он је указао да постоји довољно доказа како би се посмуњало у верзију коју је изнело тужилаштво. У крајњем случају, како је она била представљена од стране сведока оптужбе. Он је истакао да и Извештај о истрази која је спроведена у оквирима ОУН, и сведочења сведока оптужбе Зечевића, доводе до закључка да је гранатирање могло бити учињено и од стране коју су заузимали босански муслимани.[6] На тај начин само тужилаштво је предочило противуречне доказе и ове противуречности нису биле уклоњене ни за време процеса, нити – и то је критички важно! – за време разматрања пресуде од стране Претресног већа.

Судија Бајрд је скренула пажњу да приликом оцене сведочења ових сведока оптужбе, већина судија није одговорила на питање да ли они прихватају та сведочења или их одбацују и због чега.[7] То је веома интересантна примедба која показује mens rea (злочиначку умисао) већине судија Претресног већа. Злочиначка умисао огледа се у томе да судије доносе одлуке о кривици српске стране (а то значи, по њиховој теорији УЗП – лично Р. Караџића) независно од предочених сведочења. Притом – уколико се у већини случајева то тиче сведочења сведока одбране, то се у овом случају десило у односу сведока оптужбе! То јест, судије су признале да је почињен злочин иако су постојале оправдавајуће околности.

Овде је важно истаћи и следеће. Контрадикторности у сведочењу о Маркалама међу различитим истражитељима и стручњацима створене су вештачки, заправо мешањем свих сведочења заједно. Ако се та сведочења разделе по принципу истраживања која су спроведена на месту и истраживања која су спроведена ван места догађања, то ће се испоставити да међу сведоцима који су спроводили истраживање на месту (а управо њима треба дати приоритет) постоји потпуна сагласност у односу према закључку о томе да после излетања гранате (и разрушавања места њеног приземљења) без спровођења мерења, тачна рачуница угла хица није могла бити утврђена. Тај закључак је више него очигледан чак не само специјалистима. Међутим, за време судског процеса оптужба и онако није могла одговорити на питање о томе, зашто се на различитим фотографијама гранате на Маркалама она налази на различитим местима. Судије су ту чињеницу приметиле али је уопште нису објасниле.[8] Ни за себе, ни за јавност. Ипак, одсуство таквог објашњења није могло не поставити питање о сумњама у тачност верзије оптужбе.

На тај начин судија Бајрд је гласао против признања Р. Караџића кривим за гранатирање пијаце Маркале из разлога постојања разумних сумњи. За то време судије су обавезне да донесу пресуду о кривици на основу стандарда «beyond reasonable doubts» (у одсуству разумне сумње). Овде постоје и озбиљнији разлози да се говори о судским злочинима против Р. Караџића. Суд је у потпуности одбацио сва сведочења сведока одбране без неопходног објашњења разлога. Отворено говорећи, тешко је наћи другу одлуку МТБЈ у којој би се закључак доносио са таквом лакоћом и уз одсуство било каквих објашњења. Тако су, на пример, у одговору на сведочење Р. Караџића о томе да су Маркале биле организовани акт, судије то “оповргле” на следећи начин: “Претресно веће је уверено да то није тако”. али зашто? А ево одговора: “Суд је прихватио сведочење сведока (оптужбе), који су били на месту догађаја и који су тврдили да то није могло бити припремљено”. Зато, управо зато, суд доноси закључак: “На тај начин је тврдња Р. Караџића апсурдна”.[9] Изузетно образложење, зар не? Суд се ослања на мишљења сведока који “сматрају” да то није могло бити. Ако се ми окренемо ка сведочењима сведока, онда ћемо видети да је увереност у немогућност припреме један од сведока објаснио тиме да је он био на пијаци два сата пре експлозије и да није видео никаквих “вештачки” направљених рупа. Међутим, таква сведочења никако не објашњавају различите варијанте припреме, укључујући реално гађање. Ипак, и сведок и суд се праве да је припрема гранатирања значила само његову имитацију.

На тај начин, може се извести закључак да је са сваком новом “потврдом”, провокација под кодираним именом “Маркале” све мање убедљива.

[1] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-prvi-deo/

[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-deo-2/

[3] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-treci-deo/

[4] Дословно: «With respect to the Accused’s argument that the Bosnian Muslim side targeted its own civilians, the Chamber accepts that the Bosnian Muslim side was intent on provoking the international community to act on its behalf and, as a result, at times, engaged in targeting UN personnel in the city or opening fire on territory under its control in order to lay blame on the Bosnian Serbs».

[5] Prosecutor v. Stanislav Galic. Judgment. Separate and Partially Dissenting Opinion of Judge Nieto-Navia // www.icty.org/x/cases/galic/tjug/en/gal-so031205e.pdf

[6] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Judgment. Dissenting Opinion of Judge Baird // www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf. См. параграфы 6082-6084.

[7] Dissenting Opinion of Judge Baird. Параграф 6087.

[8] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Judgment // www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf. Параграф 4334.

[9] www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf. Параграф 4336.

14 гласa