Развој ситуације око прилива избеглица у Европу прети да коначно измакне било каквој контроли. Према подацима одговарајућих служби ЕУ, број миграната који су нелегално прешли границе ЕУ током текуће године, већ је превазишао пола милиона људи. Само током једног месеца новембра, таквих је било 269 хиљада, док се за целу 2014. годину број случајева са незаконитим преласком границе износио 283 хиљаде.

Грчка остаје и даље главни правац продора миграната на пространство Европске Уније. За период од јануара до новембра текуће године, границе те земље је прешло 715 хиљада миграната (у првом реду становника Сирије). То је за 16 пута више од аналогних показатеља за 2014. годину. И даље правилно функционише и такозвана западнобалканска маршрута која пролази преко територије земаља које нису чланице ЕУ – у том смислу и Србије. Током 11 месеци 2015. године по овој маршрути у Европу је пристигло 667 хиљада људи.

Према инфромацијама којима располажемо, учесници финалног самита ЕУ који ће почети са радом 17. децембра у Бриселу, намеравају да уделе посебну пажњу разматрању проблема избеглица и нелегалних миграната. Међутим, ситуација која је настала по овом питању дозвољава нам да утврдимо да сама ЕУ са њеном данашњом конфигурацијом није способна да ефикасно реши дато питање, па чак неће као самостална организација ни ставити пред себе сличан циљ.

Неколико је разлога за такво стање. Као прво, може се утврдити да утицајни кругови у руководству ЕУ и појединих земаља-чланица активно користе миграциону кризу у интересу геополитичког и етно-конфенсионалног “преформатирања” одређених европских региона – у првом реду Балкана. У ту сврху земље-чланице ЕУ које су распоређене уздуж северних граница овог региона (Словенија, Мађарска и Аустрија) – пажљиво “филтрирају” миграционе токове како би на Балкану остали по свим параметрима “најексплозивнији” елементи. Према локалним и руским подацима у овом тренутку у Србији се већ сместило најмање хиљаду отворено исламистичких бојевика, у том смислу се око 200 таквих “притајило” у Београду. [www.vestifinance.ru/articles/64218].

Као друго, у вези са тим карактеристичан је и начин функционисања у овом тренутку и самог “шенгенског система” Европске Уније који се претворио у инструмент решавања политичких и међудржавних проблема унутар ЕУ. Без обзира на позиве који стижу из неких земаља Европе да се ревидира основа и пракса њеног деловања, руководство ЕУ не жури да то уради. Зато у пракси долази до “надограђивања” шенгенског механизма према конкретним геополитичким потребама Брисела, као и Вашингтона који у кључним питањима стоји иза њега. Ове или оне земље у зависности од конкретних сценарија час отварају границе, час их оперативно затварају пред избеглицама, како би преусмерили ток избеглица у правцу угодном за себе и/или Брисел. То се може пратити на примеру Италије, Мађарске, Хрватске, Словеније. Пуштен је и механизам унутрашњег преусмеравања тока избеглица у границама ЕУ – како се то нарочито догађало између Аустрије и Словачке.

Као треће, преусмеравање нелегалних миграната у Европу представља сувише профитабилан бизнис иза којег стоје крупне криминалне групације, у том смислу из саме Европе, како би се од власти очекивали активни кораци по оздрављењу ситуације. Анализа статистичких података сведочи о томе да ток избеглица и миграната има у првом реду финансијско-економске, а не политичке или хуманитарне разлоге. Ти подаци говоре о томе да отприлике половина од укупног прилива чине становници земаља које се налазе далеко од епицентара садашњих конфликата у Сирији, Ираку и Авганистану. Тако је за целу 2014. годину из Сирије било највише избеглица у својству “земље порекла” – више од 79 хиљада људи. На другом месту била је Еритреја (скоро 35 хиљада људи), а онда земље које припадају посебној категорији земаља “Тропске Африке” (више од 26 хиљада избеглица). И тек на четвртом месту нашао се Авганистан: ту земљу је током 2014. године напустило нешто више од 22 хиљаде људи. Даље следи Косово (22 хиљаде) – где нема ни помена о грађанском рату, али зато је присутна криминална компонента. Даље следе Мали, Албанија, Гамбија, Нигерија, Сомалија. Карактеристично је да на овом списку нема чак ни Ирака [http://frontex.europa.eu/assets/Publications/Risk_Analysis/Annual_Risk_Analysis_2015.pdf#page=59]. А већ у 2013. години на Ирак је отпадало отприлике 5% избеглица – колико и на Пакистан који је годину дана касније заједно са Ираком прешао у овој статистици у категорију “осталих земаља”. [www.oecd.org/migration/Is-this-refugee-crisis-different.pdf]

Јасно је да сличан транснационални бизнис објективно представља моћнији фактор него што представљају појединачне европске земље и њихови лидери. А несавршенство сопствених војно-политичких и правних механизама признају и сами Европљани. На пример, познати шкотски историчар, економиста и политиколог Нил Фергунсон. У интервјуу португалском издању Expresso он је губитак Европе назвао “неповратним” – притом “како у привреди, тако и у демографији и психологији”. “Европљани имају законе, али они сами у њих не верују. У сопстевним школама ми причамо деци како Запад слаби. Ми имамо законе, али је њих појела рђа” – веома тачно истиче Фергунсон. [expresso.sapo.pt/internacional/2015-12-12-O-Ocidente-acabou.-O-declinio-e-irreversivel]

Треба ли се чудити томе да, док се Европска Унија ограничава на жестоку реторику у својој реакцији по питању избегличког проблема и објашњење односа по линији “Немачка – сви остали”, други геополитички играчи ефикасно решавају сопствене задатке. Посебно Турска – која умешно уцењује Европу избеглицама и мигрантима – па и не само њима. “Какве год да су сумње савезника Турске, њима стварно ништа друго не преостаје да раде осим да према Ердогану показују уздржану добродушност” – исправно примећује данашњу улогу Анкаре у европском геополитичком распореду канадско интернет издање CBC и појашњава: “Нато пакту су неопходне базе у Турској ради наношења удара по Исламској држави, а Европска Унија само што је отворила фонд од 3,5 милијарде долара за пружање помоћи Турској у послу пружања помоћи Турској приликом послова око аранжамана сиријских избеглица, што сви сматрају изузетно важним задатком”. [www.cbc.ca/news/world/russia-turkey-brian-stewart-1.3361525%5D

Због тога није чудо да се одлуке о том самом проблему избеглица данас уопште не доносе у Бриселу.

10 гласовa