Мој пријатељ Бранко Павловић објавио је критику чланка о Вуку Јеремићу који сам написао за ФСК. Замера ми да у „опсежном приказу политичког `лика и дела` Вука Јеремића“ нисам навео и извесне важне појединости због којих је њему  „г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији“.

Начелно, колумна која је ограничена на највише 6.000 словних знакова тешко да би се могла назвати „опсежним приказом“ било чега. Сасвим је могуће да сам изоставио понешто од онога што би се још могло или чак морало рећи о Јеремићу, али не бих рекао да оно што по мишљењу Бранка Павловића недостаје заиста и јесте мана мог текста.

Павловићеве замерке могле би се поделити у две групе: 1) оно што је Јеремић урадио, а није требало да уради; и 2) оно што Јеремић није урадио, а требало је да уради.

Првој групи припадају тврдње да је Јеремић 2008. године заговарао тезу да су питања КиМ и ЕУ „два одвојена колосека“, да је „обилно награђивао чиновнике који су му лично блиски, а кажњавао све који то нису“, да је „у рад министарства додатно увео волунтаризам“, да је „укинуо записнике са састанака које су он и Тадић одржавали са странцима“, да је „докинуо безбедносну службу министарства (тзв. СИД)“, те да је „користио државне фондове МИП-а за личне потребе“ до те мере да је до сада морао бити „процесуиран“.

За све наведено, осим за прву тврдњу, недостају ми повезнице (упутнице) на текстове или коментаре које садрже такве оптужбе на рачун Јеремића. За прву тврдњу – да је Јеремић заговарао 2008. године тезу да су  „КиМ и ЕУ два одвојена колосека“ – линк ми није био потребан јер се тога и сам добро сећам. Али, сећам се и да су – што сам опсежније аргументовао у својој књизи Лоша бесконачност (2012) – све до 2011. године ДСС и СРС такође били или евроентузијасти или се нису јасно изјашњавали о томе да ли би требало или не би требало да Србија уђе у ЕУ. Од данашњих парламентарних странака једино су, условно речено, Двери 2008. године биле против ЕУ, али Двери тада и нису биле странка, већ НВО. Дакле, то што је Јеремић пре осам година имао илузије у вези са ЕУ можда и није тако велики грех имајући у виду бројност наших ондашњих заблуда, а поготово оних на којима и дан-данас истрајавају део јавног мњења и наша власт; отуда не мислим да то може бити разлог за тврдњу да је „г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији“.

Што се тиче осталих Јеремићевих грехова, претрагом интернета нашао сам само текст о укидању безбедносне службе МИП-а (тзв. Служба за истраживање и документацију – СИД). Тај чланак објављен је 2007. године и у њему се помиње доношење новог закона (који ће изгласати, дакле, и посланици ДСС-а),  као и настојање да се укидањем ове службе онемогући ДС да има, преко министра иностраних послова, уверљиву већину у Савету за националну безбедност. О Јеремићу као иницијатору или инспиратору укидања СИД-а у овом тексту збиља нема речи.

За све остало – укидање записника, протежирање љубимаца, трошење државних пара на личне потребе, итд. – нисам нашао изворе на нету. Не желим да тврдим да тога није било. Само хоћу да кажем да о томе, у тренутку када сам писао текст, информација није било, или их бар није било у мери да их је лако наћи. Сада када је те сумње изнео Бранко Павловић, то постаје факат у смислу јавне оптужбе. Пошто ценим Бранка Павловића, верујем да он не би јавно тврдио нешто у шта није сигуран. Претпостављам да има потпуно поверење у своје изворе из МИП-а, те да је свестан одговорности коју преузима презентујући овакве тврдње. Ипак, те оптужбе добиле би праву снагу уколико би се документа из МИП-а, чије постојање наговештава Павловић,  презентовала јавности или ако би Павловићев извор из МИП-а јавно проговорио.

У вези са оним што је, по мишљењу Павловића, Јеремић морао да учини, а није – да изнесе „критички став о Бриселским споразумима“, да изнесе „критички став о меморандуму са ММФ“ и да изнесе критички став „о НАТО споразумима“ – а што га све, по суду Павловића, дисквалификује за игру у тиму демократске и патриотске Србије, све што могу да кажем је ово. Јеремић се такмичио за место генералног секретара УН и за то му је била потребна подршка званичне Србије. Да ли Павловић мисли да би Јеремић ту подршку добио да је изнео „критички став о Бриселским споразумима, о нашем меморандуму са ММФ и нашим НАТО споразумима“? Одговор је јасан и мени и Павловићу.

Такво држање Јеремића у вези с тим питањима би се, наравно, из једне заоштрене моралистичке или секташко-политичке визуре могло квалификовати као „опортунизам“. Но, верујем да ће се Бранко Павловић сложити с Кантом да частан човек не мора увек да каже све што мисли, али да све што каже мора стварно и да мисли. Јеремић, истина, није критиковао Бриселске споразуме, и споразуме са ММФ и НАТО-м; али, није их ни хвалио. Уколико се буде  укључио у председничку трку, свакако ће о томе морати да се изјасни. Не видим зашто би, до тада, било ко требало да буде одбачен зато што о нечему није изрекао своје мишљење.

И на крају, један коментар у вези с тврдњом Бранка Павловића да се „г. Јеремић на предстојећим председничким изборима“ може појавити само „као Вучићев кандидат“, јер је он „на линији политике коју данас води Вучић“, а и зато што он „јесте пројекат, мада није амерички, ни руски, ни кинески“. Истог дана када је објављен Павловићев текст, Александар Вучић је одржао конференцију за штампу на којој је, између осталог, иронично говорио о могућој председничкој кандидатури Вука Јеремића. Премијеру блиски Информер, штавише, истога дана објавио је текст у коме се тврди да је „газда ‘Делте’ Мирослав Мишковић најближим сарадницима наложио да максимално подрже Вука Јеремића и његову кандидатуру за председника Србије“, како би коначно оборио Вучића.

После тога јасно је да Јеремић ипак не може бити Вучићев кандидат, односно да може бити само премијеров „тајни“ кандидат – поред званичног кандидата СНС-а и „тркачког зеца“ у виду Војислава Шешеља. Не знам да ли је Павловић то хтео да каже, али тврдњама да је неко „пројекат“ и „тајни кандидат“ бојим се да улазимо у сферу „криптополитике“ или арканске политике.

Због изразите непрозирности те сфере, због чега практично нема критеријума да ли нешто јесте или није, тако долазимо на аналитички терен с мањком поузданости и објективности, а с вишком произвољности и непроверљивости. Такав терен погодан је за спин-мајсторе и различите манипулаторе, чији је основни задатак збуњивање јавности – како би се ловило у мутном.

Баш у једној таквој акцији дисквалификовања актуелних и потенцијалних политичких конкурената, напредњачки манипулатори и пропагандисти измислили су „амерички пројекат Јеремић“ како би га тиме компромитовали као такмаца. Сам Павловић оштар је критичар напредњака и слаже се са мном да је напредњачка прича о Јеремићу као „америчком пројекту“ неистинита. Али, он се не устручава да тврди да „Јеремић јесте пројекат“, иако није „ни амерички, ни руски, ни кинески“. Да ли је онда британски, француски или немачки? Какве индиције, ако не и докази, за то постоје?

Верујем да Павловић и о томе има нека сазнања. Но, не мислим да је нарочито пожељно износити озбиљне оптужбе на било чији рачун, а да се оне, ипак, не могу ваљано поткрепити. Са доласком напредњака на власт и њиховом таблоидизацијом јавности, практично сваки критичар режима постаје предмет клевета. Ако и ми, озбиљни и одговорни коментатори, прихватимо такав дискурс, не дајемо ли тиме легитимитет „праву на сумњичење“ или чак „праву на клеветање“? А то је, сложићемо се, погубно за демократску јавност и за јавну разборитост.

Отуда ова „мала расправа међу пријатељима“ није само у вези с Јеремићем. Она је, рекао бих, о аналитичкој објективности, разложности и поткрепљености. Текстови Бранка Павловића одликују се наведеним карактеристикама; али, текст о Јеремићу чини ми се да је нешто другачији. За нас саме, па и за српску јавност, заиста је корисно ако сучељавањем мишљења изоштримо сопствене погледе, појачамо аргументацију и увећамо сазнање. Драго ми је уколико овим текстом пружам прилику да се изнесу још неки аргументи и чују још нека мишљења о очигледно интригантној теми – „пројекту Јеремић“.

Прочитај без интернета:
42 гласa