Током читаве 2016. године МТБЈ је мучило једно питање – како осудити Србију за наводну несарадњу. Са једне стране, Србија испуњава све захтеве Хашког трибунала ево већ једну деценију. Са друге стране, она одбија да изручи оптужене због дела „неуважавања“ у оквирима предмета професора В. Шешеља.

Током 2014 године била је припремљена, а 2015. године публикована оптужница и издат налог за хапшење према троје осумњичених – Петру Јојићу, Јови Остојићу и Вјерици Радети. Предмет разматрају исте оне судије које суде генералу Ратку Младићу (А. Ори, К. Фљуге и Б. Молото). Од тада су судије изгубиле спокојство. Они су засипали Србију захтевима – час о изручивању, час извештајима о томе зашто их Србија не изручује. Они су прво од Србије тражили хитну предају осумњичених. Потом су од владе земље тражили да им преда исцрпне извештаје прво сваког месеца,[1] а потом – сваке две недеље.[2] Србија је тако и чинила, но, у августу је престала да шаље извештаје.[3]

Потом је претресно веће тајно упутило међународну потерницу за хапшење ових оптуженика и држало то у тајности до децембра месеца. То је веома расрдило судије и они су почели тражити да председник МТБЈ К. Агијус „саопшти“ (report) о лошем понашању Србије у Савету Безбедности.[4]

На последњој седници СБ ОУН, председник Хашког трибунала је иступио оштро и показао се као прави глумац. Ја сам имао прилику да посматрам тог судију на многим процесима у Хагу, и одавно сам приметио да је он искусан говорник и да воли да се покаже пред публиком.

Заиста, К. Агијус је успео да заинтригира публику. Почео је он издалека и веома неочекивано: „У области међународног правосуђа – саопштио је Агијус члановима СБ ОУН – постоји један системски институционални проблем. То је политика“.

Сала је занемела. Зар је шеф Хашког трибунала признао да његов суд није суд, него судилиште у коме нема права, него само политика… „Иако трибунал признаје да при одређеним околностима у резултату сарадње са МТБЈ могу да се појаве деликатна политичка питања, то ни у ком случају не може служити као оправдање за отказ од сарадње са Трибуналом. Сарадња је једна од најважнијих обавеза која проистиче из Статута самог Трибунала и одражава колективну вољу СБ у оквирима наше заједничке борбе против некажњивости. Ја говорим о очекујућем разматрању предмета Јојића и других због неуважавања суда…“

Жамор разочараности пронео се салом у коме се одржавало заседање Савета и по целом свету. Испоставило се да је за „политику“ крив не сами трибунал, него државе. Упркос свему, К. Агијус је био одлучно настројен. Он је изјавио да моли СБ ОУН да „пружи подршку“. Међутим, иза меке формулације, скривао се захтев да Савет обезбеди извршење од стране Србије налога Трибунала. Штавише, К. Агијус је затражио од Савета да позове све државе-чланице ОУН да изврше међународне налоге за хапшење.

А да би Савет озбиљно схватио његове захтеве, он је припретио већ самом Савету: као, уколико ми не добијемо те оптужене, ми нећемо моћи затворити трибунал у назначеном року – 30. новембра 2017. године. Агијус је, између осталог изјавио: „Ја бих желео да уверим Савет у то да моји упорни захтеви за разматрањем тога предмета не представљају покушај да се на неки начин продужи рок постојања Трибунала. Трибунал је спреман да оперативно заврши разматрање тог предмета“. Но, то је већ звучало исувише неубедљиво. То је била директна и јавна претња.

Међутим, захтев Агијуса је примљен са заглушујућим… ћутањем. Само два члана Савета – САД и Велика Британија, повремено су поменули те предмете. Но, некако јалово. Није било ни речи о некаквој одлуци да се Србија принуди да сарађује. Једноставно, још једном је изражена „забринутост“.

Но, најтежи удар Агијус је добио од представника Руске Федерације: „Трибунал мора да своје напоре усмери на судску истрагу и на оне руководиоце високог ранга који су предати суду, који су осумњичени као одговорни за озбиљна кршења међународног хуманитарног права, почињена на територији бивше Југославије од 1991. године, а предмети о неуважавању према суду се очигледно не односе на њих“.[5] Руски дипломата је такође истакао да у задатке Трибунала не спада ни формулисање оцена о таквим питањима каква је политичка клима и менталитет у овој или оној земљи, историјски поглед на свет, кадровска решења итд, па је позвао службена лица Трибунала да се не баве таквим излетима, него да се баве циљевима назначеним у Статуту и одлукама Савета.

Но, најважније се огледа у томе што није било никаквог кршења права од стране Србије. Она је просто испоштовала одлуку Врховног суда Београда од 18. маја 2016. године, у коме је било пресуђено да у том предмету правни услови за извршење налога МТБЈ за хапшење нису били испоштовани. Законодавство Србије по питању сарадње са МТБЈ предвиђа да правни основи за извршење налога за хапшење МТБЈ представљају само оптужнице за почињена нарочито тешка кривична дела (озбиљно кршење Женевске конвенције од 1949. године; кршење закона или обичаја рата; геноцид). И овај члан српског закона о сарадњи са МТБЈ строго одговара члановима Статута МТБЈ. Утврђујући и у пуном обиму поштујући свој закон о сарадњи са МТБЈ. На тај начин, у предмету Јојића и других, једноставно одсуствују основи за испоруку оптужених. Узгред, Француска је применила аналоган приступ за испоруку, при том у много озбиљнијем случају – када је МТБЈ захтевао изручење не оптуженог, него већ осуђеног. То јест, ако Србија не испоручује невине, то Француска није испоручила преступницу (Флоренс Артман). И трибунал није о томе известио СБ ОУН, није тражио да се натера Француска да испоручи Флоренс Артман. Није случајно да је француски представник благоразумно ћутао и по питању „несарадње“ Србије оставио усамљене своје англо-саксонске пријатеље.

Без обзира на практично ћутање као одговор на захтеве Агијуса, МТБЈ је био дат одговор. И он мора да прекине огољену кампању против Србије. А државе света које су добиле међународне потернице за хапшење, морају схватити да ти папири немају правну снагу и не подлежу извршењу. Правно безакоње који је створио Хашки трибунал, државе не смеју да понављају.

[1] Види: Order for Monthly Reporting on Execution of Arrest Warrants, 13 January 2016.

[2] Види: Decision in Relation to the Cooperation of the Government of the Republic of Serbia with the Tribunal, 2 August 2016.

[3] Види: Report on Serbia’s Efforts Pursuant to the Arrest Warrants and Orders for Surrender of the Accused, 18 May 2016

[4] Види: Decision Advising the Tribunal’s President of the Republic of Serbia’s Continued Failure to Cooperate With the Tribunal. 14 September 2016

[5] documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N16/423/32/PDF/N1642332.pdf?OpenElement

39 гласовa