У својим сећањима на Андрића, Лепосава Павловић записала је шта се збило са Андрићевим римокатолицизмом. Једнога дана 1942, на врата им је бануо писац, рекавши да долази из полиције. Њен забринути отац питао га је да ли су и писца почели да зову у полицију и зашто, а он је рекао да је ишао сам:“Из капута је извадио своју легитимацију и пружио ми је:“Ево, прочитајте, молим Вас, на глас“. „Име, Иво/…/презиме, Андрић, народност – српска, вероисповест – без вере“- Ево, због те рубрике био сам у полицији –прекиде ме он. У ранијој легитимацији стајало је да сам вере католичке…“ – Једино су комунисти ти који стављају да су без вере- рече мој отац. – Тачно, нисам на то мислио, а сувише сам већ зашао у године да бих прелазио у православље, кад то није из убеђења. Немам ја ништа против католичке вере као такве, али да останем у њој данас, немогуће ми је. Добро познајем све оне у Загребу. Господину Степинцу било је довољно да, недељом, при одржавању мисе, горе са амвона, каже само три речи. Ниједна влас не би недостајала ни на једној српској глави. Али господин Степинац није нашао за вредно да те три речи изговори. А ја у овим временима не могу припадати једној религији, на чијем челу се, у мојој земљи, налази један Степинац…“(1)

Тако је сведочио један од највећих србских писаца 20. века, бивши римокатолик Иво Андрић.

Данас нас властодршци уверавају како ће нам Ватикан помоћи у одбрани наших светиња на Космету, и како треба да се зближимо с Ватиканом, упркос скорој канонизацији Степинца. Андрићево одрицање од ватиканско-хрватске лажи не подсећа их ни на шта, и никако их не опомиње да сачувају, у нашем општем слому, макар мрву достојанства.

НИКОЛИЋЕВА ПОСЕТА ВАТИКАНУ       

Посета Ватикану Томислава Николића, и то уочи празник Светих Новомученика Јасеновачких, само је један у низу потеза власти која се устоличила после пролећних избора 2012, и чија је инкарнација Александар Вучић у непрестаној причи о томе како се наша историја мења набоље – наши вековни противници, нагло и изненада, постају наши најбољи пријатељи (пример Немачке), а Срби мењају свој поглед на свет и трајно се преумљују.  У ту причу се савршено уклапа и Николићево чврсто уверење да папа треба да дође у Београд, јер нас он подржава у одбрани Косова и Метохије, као и то да ће се са канонизацијом Степинца „причекати“ ( иако је он већ проглашен блаженим још 1998, што је један од два ступња светости код римокатолика).

Наравно, јасно је да Ватикан, који је активно учествовао у разбијању СФРЈ, Косово и Метохију не признаје са једним јасним циљем, о коме је већ одавно писано: “Српска православна црква се генерално гледа као мост према Москви и Ватикан сматра да Москва представља кључни фактор у циљу остварења јединства између католика и православаца“(2).

 КОРИСТИ ОД ПАПИНЕ ПОСЕТЕ СРБИЈИ?     

С тим у вези, потпуно је јасан став правног историчара др Зорана Чворовића, који о овом питању каже:“Предуслов за званичну посету римског папе Србији је, по тврђењу самог Ватикана, позивно писмо од стране СПЦ. Како је римски папа челник организације која из угла догмата  Православне Цркве исповеда јерес, такав позив би био канонски споран, а политички потпуно нецелисходан. Од ове посете корист не би имала ни Црква, ни држава. Позив папи би показао, с једне стране, прозелитску премоћ римске курије и то на српском простору на коме су у име уније са Ватиканом убијене стотине хиљада Срба и њихових владика, свештеника и монаха, а с друге стране, слабост СПЦ да одоли притиску световног режима. Пошто Ватикан представља експонента западне политике, његова посета православној Србији додатно би погоршала односе Српске и Руске цркве и српске и руске државе. Резултат таквог чина било би додатно урушавање ауторитета епископата СПЦ и стварање  нових деоба у Српској цркви. Цепање духовног јединства српског народа додатно располућује социјално и економски завађено српско друштво, а такво нестабилно друштвено тло не погодује вођењу озбиљне државотворне политике. Оно је идеална средина за политичку нестабилност, револуције и марионетске режиме. Краткорочну корист могу једино да имају појединци у власти који вашингтонско-бриселску милост купују урушавање ауторитета националних установа, у овом случају СПЦ.Пошто Православну Цркву, поред клира, чини и народ, јасан глас Срба који се ових дана чуо поводом покушаја релитивизације историјске истине о усташком викару Степинцу, јемство су да Ватикан неће успети у свом науму“(3).

СВОЈ И У СЛОМУ                 

Србија се све брже урушава.

Вучић&дружина, уз прећутно одобравање Томислава Николића, продадоше Косово и Метохију, покорише нас ММФ-у, разградише институције, пузећи нас приведоше НАТО-у (СОФА споразум), учинише геј параду редовном, а сад се спремају да Србију населе избеглицама са исламског Истока, све зарад слугерањства Бриселу и Вашингтону.

Дакле, слом Србије се ближи. Али, сраман, недостојан слом, после кога ће од Срба, ако се не прену, остати само пепео што га развејавају балканске ветрине.

Можда нам је пораз био неминован, јер смо се сукобили „са силама немерљивим“( Растко Петровић).

Било је таквих пораза у нашој историји. Рецимо, онај на Косову, после кога је борба за слободу трајала још седам деценија, све до пада Смедерева 1459.

Зато, док, са жалошћу и огорчењем, гледам Николића и Вучића,на уму ми је онај величанствени старац, владар средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца Вука, и који је, свим  силама, морао да се труди да брани остатке остатака србске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, овај наш владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора…

И знао је, свакако је знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, деспот, седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић о њему,  деспот свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да  је пропаст близу…

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној  и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених,  да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и идентитет свог народа…

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом  и признао  његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим символичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот србски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком…

Немамо данас таквог. Немамо такве.

Али, све то треба имати у виду у добу у коме смо се нашли. Јер, обновићемо се ако сачувамо памћење.

ШТА ТРЕБА ПАМТИТИ?       

Гледајући имигранте у Србији ове, 2015, не могу да се не сетим онога што се дешавало уочи Другог светског рата, када су европски Јевреји, бежећи од Хитлера у земље до којих није допро његов Нови поредак, остајали, између осталог, и код нас (о томе више види: 4). Не улазећи у Вучићеву сервилност према газдама из Вашингтона и Брисела који, после својих блискоисточних злочина, хоће да Србију населе жртвама тих злочина, указујем на чињеницу, опет и много пута – спрема се велики рат Запада против Русије. Ако у том сукобу победи Запад, Срби ће бити уништени; ако победи Русија, има наде и за Србе и за све друге народе света. Зато Срби морају имати видовиту, молитвену наду да ће Русија победити, коју наши убоги властодршци немају. Они верују у „терминаторске“ силе Запада, у луциферијанску очигледност политике зване „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“ (Харолд Пинтер). Ми, који Христу и Мајци Божјој љубимо руке на иконама, угледаћемо се на деспота Ђурђа и нећемо ићи путем наших властодржаца. И вероваћемо, као и до сад, у Бога Правде, Коме пева србска химна.

УПУТНИЦЕ:

1. Лепосава Бела Павловић: Сећање на Иву Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, 14/1998,стр. 148.

2.П.Пашић: Не веруј Ватикану ни кад нам Косово „чува“,“Глас јавности“, 24. јун 2008,стр. 5

3. borbazaveru.info/content/view/8156/1/

4. Милан Ристовић: У потрази за уточиштем/ Југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941- 1945, Службени лист СРЈ, Београд, 1998.

40 гласовa