Политички протести у Београду на Велику Суботу. Отприлике у време када Благодатни огањ у Цркви Христовог Васкрсења, призван молитвама православног Патријарха Јерусалимског унутар самог Гроба Господњег, силази са неба и пали 33 свеће у руци Патријарха и многих присутних, који га онда деле са осталима, у атмосфери неописиве радости и блаженства, обасјани сјајем ватре која не пече, која се појављује сваке Велике Суботе, о чему постоје писани трагови још од око 330. године.

Протести су организовани поводом исхода избора одржаних на Цвети, недељу дана пред највећи хришћански празник. Избора који су најавили неминовно распиривање партијских страсти баш током Страсне Седмице, седмице строгог поста и сећања на Богочовеково страдање у сусрет Његовом Васкрсењу и коначном Победом над смрћу. Да ли је могло другачије да се заврши, односно расплете?

Неки ће у свему томе видети симболику. Други светогрђе. Трећи неће видети ништа осим (не)испуњења својих амбиција. Четврти ће видети само претећи хаос.

Нека свако, по речима Светог Апостола Павла, остане осведочен у свом уму. Онај са најјачом вером, победиће. С тим што ни дефиниција вере ни дефиниција победе неће бити иста.

Јер, очигледно је да тренутно говоримо о паралелним универзумима. У једном универзуму су партијске страсти, амбиције и фиксације, које руше све или искључују све пред собом. У другом су остали, тренутно (само)искључени из наметнуте јавне сфере, из разнородних разлога.

Да ли је Србија тих око 57% који су гласали та Србија која треба свима да се наметне? Да ли она треба да одређује атмоферу и судбину остатка Србије?

Многи би рекли – да, треба. Зато што су се организовали, зато што су гласали, зато што су се кандидовали, према формалним правилима игре.

Међутим, други би, са не мање оправданости, рекли – не. Зато што избори у условима постмодерне окупације нису прави избори. Да се целој ствари мора приступити на другачији начин да би се угрозио сам систем неоколонијалне управе.

И, шта с тим? Да ли 43% Србије која није гласала или се није кандидовала мора мирно да прихвати могући хаос који јој се смеши, у условима када би и изборни процес и његови актери могли да буду делегитимизовани? С којим аргументима би неко могао да тврди да то није она боља, одговорнија Србија? Србија која не наседа на провокације других. Која не допушта да буде увучена у партијске борбе које нису њене. Која одбија да улази у било какве комбинације са странцима и њиховим (не)свесним експонентима.

Колико год живо, ватрено, активистички деловала ова Србија од око 57%, ко каже да не ври и у тој другој Србији, од „преосталих“ око 43%, само што врење није артикулисано, и нема где да се испољи, осим, рецимо, преко песама група попут Београдског синдиката, неких локалних герилаца, неких истински независних аналитичара, посматрача непартијских активиста, уметника за свој рачун и своја убеђења?

Не назире ли се, можда, време у ком ће она Србија, коју, изнуђено, већ годинама у свршене чинове, потонућа и поразе гура она друга, агресивнија, прагматично амбициознија, сировија, поткупљивија, бескрупулознија – моћи, хтети, морати да се огласи? Она Србија, укључујући и један њен неверујући или агностички, али пристојан део, која се не дере или скандира на Велики Петак или Велику Суботу, која није себи дозволила да буде стављена у такав положај, која је направила другачији, али ништа мање легитиман избор. Она Србија која је остала свеж(иј)а и неистрошен(иј)а управо услед непристајања на наметнута решења и изборе, на спуштања испод нивоа којег сматра минимално прихватљивим у људском, али и друштвено-политичком смислу.

Пречесто се у Србији током последњих деценија налазио тај, односно више њих, који би остале невољно, а често и неприметно повукао у одређене изборе и правце. Онај који је прихватао неравноправне изборне услове и уништавао сваку прилику за организоване бојкоте, из којих би се можда изродила здрава системска алтернатива. Онај који се тајно договарао са домаћим властодршцима, службама или странцима да би стекао предност над онима који на то нису били спремни, за које то није, ни у једној варијанти, прихватљиво. Онај који се богатио док су други сиромашили, који је био спреман да личну срећу гради на општој несрећи, а затим њене плодове користи за стицање огромне друштвено-економске предности над осталима. Који је био спреман да изда тамо где други није, само да би се докопао полуга чак и (споља) најограниченије власти.

Садашња Србија је најпре творевина таквих. Та њихова творевина нас не обавезује. Обавезује нас само Србија. А она није њихова, ма колико они у њој данас водили главну реч, истина – првенствено у туђе име.

Најгласнији представници оних око 57% бирачки стасале Србије ће тврдити да је спас ту, одмах иза ћошка, само ако њихова опција победи.

Они који славе првенствено Велику Суботу, као предокус Васкрса, знају, пак, да је права Победа на другом месту. Што не значи да треба да се повуку у катакомбе. Нити да не пруже руку и онима који (још увек?) не славе ни Велику Суботу ни Васкрс, али имају непогрешив осећај да не треба да славе ни накарадне „победе“ које би да им сервирају деца последњих таласа негативне селекције како Србије тако и опадајућег Запада. Нити чак да презру све оне које су тренутне страсти одвојиле од суштине Страсне Седмице.

Јер, по бесмртним речима Светог Јована Златоустог:

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт…

Нема Васкрсења без смрти.

После туге долази радост, после таме светлост.
Биће, не тако далеког, дана за мегдана. Оног истинског.
Христос Васкрсе!
39 гласовa