Када се на киосцима, крајем августа 2015, појавио проевропски магазин Недељник са насловном поруком “Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу” прва реакција у српском јавном мњењу била је неверица, која је код верујућих Срба брзо прерасла у запрепашћење и љутњу, а завршила углавном као огорчење које изазива онај познати физички осећај празнине у желуцу. Јер, поред те поруке, која је најављивала интервју, није стајала слика неког од  екстремних представника данашњег хрватског клера, нити хрватских историчара кратког памћења, а ни нове хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, која отворено наставља са Туђмановом политиком прикривања и релатизовања размера јасеновачких геноцидних злочина. Није стајала ни слика Вука Драшковића, Чедомира Јовановића или Соње Бисерко. Са насловне странице “Недељника” гледала нас је фотографија једног од, последњих година, најутицајних поглавара СПЦ, Епископа славонског Јована (Ћулибрка).

Као што је било очекивано, а вероватно и планирано, интервју је изазвао бурне реакције српске и хрватске јавности, а пренели су га или анализирали готово сви важнији медији и портали у региону. Након пар дана из епархијске канцеларије господина Јована стигло је саопштење које је названо “демантијем” и у коме се указује да насловна реченица није оно што је епископ Јован рекао, што јесте тачно (није рекао “Срби” већ “сви”), али чак и површна анализа текста јасно указује да се епископ Јован обраћа пре свега Србима, и да се то “сви” превасходно на њих односи. Чак и да се односи и на Хрвате, то не мења суштину ствари будући да се зна да они о Степинцу никада не говоре негативно. Дакле, деманти који ништа не демантује очигледно има функцију преусмеравања пажње, но тиме ћемо се бавити нешто касније.

Поред реченице “Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца” (1), у поменутом интервјуу Епископ славонски, господин Јован, очигледно намерно и са циљем, доводи у сумњу до сада утврђени број жртава у Јасеновцу, релативизује доказане историјске чињенице о улози католичког клера у злочинима НДХ, прави непримерено поређење између патријарха Павла и Алојзија Степинца, без иједног наведеног доказа алудира да је Степинац заправо био мета комунистичког прогона,  и износи низ других ставова који погађају осећања верујућих Срба и/или болно копају по ранама бројних жртава усташког прогона, њихових потомака и породица.

Све у свему, многи ставови Епископа славонског, господина Јована, по горе набројаним темама, битно одударају како од устаљене праксе у иступању цеквених великодостојника, тако и од званично прокламованих ставова и политике СПЦ. Узимајући у обзир ту његову спремност да у изјашњавању о веома значајним питањима своја “иновативна” размишљања ставља испред званичних ставова цркве, тренутак у коме то чини, као и тон и начин његовог изражавања, чини се да су у праву они који сматрају да, од одласка благопочившег патријарха Павла, телу српског Православља није задат подмуклији и јачи ударац од овог казивања Епископа Јована магазину “Недељник”.

Одговори српске патриотске, академске и верујуће јавности нису изостали. Професор др Владимир Умељић (2), проф.др Србољуб Живановић (3), Душан Басташић (4), Александар Аксентијевић (5), само су неки од оних, чија имена нису непозната, а који су се јавно обратили епископу Јовану, потпуно развејавши његове ауторитативно изречене, а неутемељене тврдње. У том смислу посебно је значајан одговор проф. др Србољуба Живановића који је Епископа славонског подсетио да је “Међунaродна комисија за истину о Јасеновцу” (у чијем оперативном раду нису учествовали ни Срби ни Хрвати) утврдила, и током 2010. године на 8 језика објавила, да је у систему јасеновачких логора страдало преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости, као и да је после стравичног мучења убијено 187 српских свештеника. (3)

На ове, ни на бројне друге аргументе, епископ Јован није одговарао и практично се повукао из јавности и полемисања. Веома је битно да ли је то учинио зато што једноставно нема ни научних, ни верских аргумената да квалитетно брани ставове које је изнео у Недељнику, или зато што следи одговарајућу матрицу манипулативних пројеката која предвиђа да се после одапињања запаљиве медијске стреле стрелац неко време повлачи у “тишину”, док тимови прате и каналишу реакције. Ово прво значило би да је, најблаже речено, непримерени иступ епископа Јована у Недељнику, неодговорни чин појединца, црквеног великодостојника, чије поимање и духовно искуство православне вере и Светосавља није на нивоу места које заузима у црквеној хијерархији, а ово друго да је његов иступ почетак реализације широког манипулативног процеса који је пажљиво планиран у ватиканским психолошким лабораторијама и чије би последице по СПЦ биле сличне последицама које је по српску државу имао и има тзв. „Бриселски процес“. Ваш аутор сматра да постоји довољно индиција које указују да се ради о овом другом и то ће покушати да докаже у овом тексту, но чак да се ради и о првом, мора се отворити питање стварних мотива Епископа Јована Ћулибрка.

 

Јачање екуменске линије у СПЦ и борба за долазак Папе у Србију

Почетком октобра 2013. године објавио сам на овом порталу текст “СПЦ, Космет и Нови светски поредак” (6) где сам указао на мотиве и могуће правце интензивирања удара на СПЦ од стране Новог светског поретка чији је мозак у Лондону, вера у Ватикану, а мач у Вашингтону. Нисам нимало срећан што се моје прогнозе остварују, још мање што читав процес иде брже него што сам очекивао. За релативно кратко време учестале кадровске промене у СПЦ (при чему неке чак нису ни биле у складу са црквеним процедурама), знатно су ослабиле снаге спремне да се чврсто држе канонских принципа и Светосавља као душе српског Православља, а ојачале тзв. екуменску линију, која се залаже за “зближавање” са Ватиканом, при чему је занимљиво да се тај процес незаобилазно, и у свим варијантама, види као залагање за што хитнији долазак Папе у Србију, што би наводно био симболички чин “помирења” и новог почетка. Но, први долазак Папе на “нову” територију не представља симболички, већ првенствено ритуални чин тзв. “припајања духовног простора”, који има изузетно велики значај у духовном смислу, што свакако није непознато носиоцу папског прстена међу српским црквеним достојанственицима Иринеју Буловићу, баш као ни Иринеју Патријарху српском, али ни владикама Јовану, Профирију и Григорију (7), који ће углавном управљати новим курсом према Риму.

Но, за разлику од Рима у који воде сви путеви српског екуменизма, Папин пут у Београд је само један и води преко Јасеновца, над којим лебди сенка Алојзија Степинца! Отуда, не можемо а да не уочимо да је, у оквиру кадровских промена у СПЦ које су јачале екуменску линију, Епископ славонски Јован, не само изузетно брзо напредовао, већ су се у његовим рукама волшебно нашле готово све битне полуге утицаја везане за однос и улогу католичке цркве према геноциду који је над Србима учинила НДХ. Епископ Јован Ћулибрк, који је не тако давно сматран осредњим рок критичарем, монашко искушеништво започео је 1991 године, а данас је Епископ славонски (рукоположен 2014!),  викар Патријарха, “највећи стручњак у СПЦ за холокауст”, води саборски Одбор СПЦ за Јасеновац, председник је УО Музеја жртава геноцида, а обавља и низ других црквених и јавних функција. Дакле, распоређен је тако да ће имати пун утицај, да не кажем контролу, над свим црквеним и државним процесима везаним за Јасеновац који ће се одвијати у будућности. Овакво концетрисање утицаја у једној особи саставни је део глобалистичких процеса, а иначе је преузето из језуитске доктрине “инфилтрирања” засноване на постулатима Игњација Лојоле.

Ове чињенице свакако морамо имати у виду када анализирамо циљеве, значај и домете интервјуа који је Епископ славонски Јован дао Недељнику. У том смислу, можемо рећи да овај интервју представља први отворени удар кадровски консолидоване екуменистичке линије у СПЦ на званичну политику Цркве према Ватикану и Јасеновцу, и почетак сложеног манипулативног процеса који ствара логистику и припрема српску јавност за намеравану промену те политике. Отуда, на “иновативне” поруке овог интервјуа морамо обратити изузетну пажњу. Не зато што имају некакво утемељење  у вери или науци, јер га немају, већ што  нам могу указати на правце и технике манипулативног деловања којима ће бити покушана промена односа верујућих Срба према католичкој јереси и хрватском геноциду над Србима. Дакле, Ваш аутор овај интервју посматра у контексту отпочињања трајније манипулативне операције налик на тзв “Бриселски процес”.

Поруке Србима Епископа славонског Јована у вези Степинца

Порука која је свакако изазвала највише пажње и негативних реакција верујућих Срба је она изјава о Степинцу која изворно гласи: “Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца”. Иако довољно интригантна сама по себи ефекат ове реченице Недељник је појачао њеним извлачењем у наслов “Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу”, што је евидентно намерно урађено како би се направио простор за “деманти”, који мање пажљивом читаоцу треба да створи привид да је епископ Јован демантовао садржај чланка. Према планираном сценарију деманти је убрзо и уследио, али поред чињенице на коју смо већ указали да је то само “деманти” наслова, не и садржаја текста, указујемо и на то да је “деманти” упутила његова Епископска канцеларија, не и Његово преосвештенство лично. Јер он поруку јесте упутио Србима! (Ови детаљи указују са колико је перфидности вођено пласирање овог текста, што је свакако плод рада стручних тимова, професионалаца који не имровизују превише).

Но, без обзира на ове игре речима, нема дилеме да је епископ Јован поручио Србима како их очекује “промена свести” у односу на Степинца. Он, у догледно време, сматра (или зна) епископ Јован, неће моћи бити посматран као злочинац. И не само то. Он правац планиране промене трасира одмах, потенцирајући како је Степинца осудио комунистички суд, што би ваљда само по себи требало да га ослободи одговорности за подстицање, заташкавање и амнестирање усташких злочина. Чини се и да епископ притајено алудира и на рехабилитујућу пресуду генералу Михаиловићу, без обзира што је свако поређење ове две личности непримерено. Наравно, Епископ славонски свестан је чињенице да то што је Степинцу судио комунистички суд (а који би други у комустичкој земљи?) не може бити основ сумње у његову улогу у фашистичкој НДХ, за коју постоји на стотине доказа, али једноставно отвара пречицу којом ће се у свести православаца рушити постојећа слика о Степинцу. Ваља у медијима под режимском и евро-атлантском контролом убрзо очекивати мноштво варијација на ову тему.

Други правац произилази из дела интервјуа где хвали наводну Степинчеву храброст пред комунистима. “Но – каже нам Његово преосвештенство Јован – управо одатле полазе и они који Степинцу приговарају да исту храброст није показао и пред Павелићем када је требало осудити и спријечити усташка злодјела”. Иако нам епископ не каже који су ти “они” порука коју шаље прилично је јасна. Он дистанцира католичку цркву и посебно Степинца од “усташких злочина”. Степенц није злочиац. Он није учествовао у ничему што је Павелић радио, није га подржавао, ни пратио. Он, наводно, само није имао храбрости да стане испред њега и злочин заустави. А кукавичлук јесте мана, али није смртни грех. И то је други правац којим  ће се даље кретати мапипулативни процес који Србима треба да предочи нови слику о Алојзију Степинцу.  Без дилеме. Очекујте скору медијску експлоатацију и овог  става.

Одговара му проф.др Србољуб Живановић: У свом интервјуу за Недељник г. Епископ Ћулибрк се пита: „одакле такав убилачки нагон у НДХ?“ На то питање је дала одговор Међународна конференција у Санкт Петербугу 2002. године на којој је утврђено да је главни кривац за васпитање римокатолика Хрвата и римокатоличких свештеника и активиста у Хрватској да мрзе све некатолике, у првом реду православне Србе и Јевреје, баш римокатоличка „црква“. О овој конференцији је објављена и књига на српском језику. И ОВО ЈЕ сигурно познато г. Ћулибрку. Говорећи о клању, силовању итд Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачким логорима,укључујући и малу и нерођену децу, г. епископ Ћулибрк је пропустио да спомене да је, према изјавама америчких стручњака на конференцији у Њујорку, преко 400 римокатоличких свештеника у Хрватској лично убијало невине жртве.

Из одговора професора Живановића можемо видети да Епископ славонски свесно занемарује податке који му не могу бити непознати, а који се не уклапају у амнестирање злочина католичког клера у Хрватској и Степинца лично. Такав приступ недвосмислено показује да ће све јача екуменска линија у СПЦ покушати да издејствује промену давно формулисаног става Синода да однос Рима према канонизацији Степинца не може бити игнорисан приликом дефинсања односа две Цркве, као и да то мора бити дефинитивно разјашњено пре евентуалног позива Папи да посети Београд. Наравно, та промена мора ићи у смеру одрицања од овог става, како би њихов истински господар Рим био задовољан.

У том смеру иде и порука епископа Јована која произилази из одговора на питање о значају Комисије о Степинцу коју је предложио лично Папа Фрањо. Епископ Јован истиче: “Ако неко мисли да ће ова комисија да одлучује о канонизацији Алојзија Степинца, ту је у криву. То је унутрашња ствар Ватикана и о Степинчевој канонизацији искључиво Ватикан одлучује. Но, само формирање овакве комисије је велики корак напред у међусобним односима, и надам се да ће преко ове комисије и наука и богословље имати прилику да дају своје одговоре.”

Дакле, зашто Ватикан уопште хоће да разговара са СПЦ о нечему што је његова унутрашња ствар? То је веома важно питање. Са друге стране, какав је са аспекта СПЦ смисао учешћа у Комисији о Степинцу, која код друге стране неће имати никакав утицај на одлуку о његовој канонизацији? Да, можда, упозна Римску курију са нечим што о Степинцу није знала? Са нечим што није одобрила? Шта је ту “корак напред” и у односу на шта?

Епископ Јован не даје нам одговоре на ова једноставна и логична питања? Он свесно манипулише и замагљује. Његово “корак напред” је исто што и Вучићево “идемо у добром смеру”. Врло је вероватно да ће “Комисија о Степинцу” бити једна од најважнијих опсена започетог манипуларивног процеса за српску страну, да ће њени “усаглашени ставови” бити основ промена става СПЦ о Степинцу, које нас чека на крају процеса, баш као што нас на крају “Бриселског процеса” чека признање Косова. Отуда, ваља обратити посебну пажњу на оснивање ове Комисије, које је у току. Ко ће бити чланови испред СПЦ? Ко ће их и како бирати?

Везано за Степинца ваља обратити пажњу и на изјаву епископа Јована која је увредила осећања многих верујућих Срба. Наизглед, без икаквог повода и везаности за оно што је претходно говорио он налази везу између благопочившег Патријарха Павла и Алојзија Степинца. “Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и Патријарху Павлу усташе убиле брата – Павлов брат Душан је погинуо у партизанима у Сирачу 1942, а Степинчевог брата Мију су одвели и убили наредне, 1943. године.”

Логично је запитати се ЗАШТО? Епископ Јован морао би да памти Патријарха Павла, његову благост и чистоту, а морао би се сећати и близу 700.000 људи на његовој сахрани. Ако их већ сам не гаји морао би знати која осећања за упокојеног Патријарха гаје верујући Срби, шта за њих значи успомена на његов лик. Због чега онда његово име везује са духовником хрватског геноцида над српским народом? На ово питање, пре или касније, најбољи одговор ће дати он сам, а овде можемо рећи само да постоји одговарајућа матрица деловања на националну свест кроз “спајање супротности”, која је развијена у чувеном ТАВИСТОК Институту за међуљудске односе. (9)

На крају морамо поменути и упадљиво релативизовање броја жртава у Јасеновцу од стране Епископа славонског и његово отворено ниподоштавање досадашњег научног рада по овом питању, које се практично провлачи кроз цео интервју. У предњем делу текста навели смо податке “Међунaродне комисије за истину о Јасеновцу” које је у отвореном писму епископу Јовану предочио проф. др Србољуб Живановић, и који једноставно епископов приступ своде на оно што и јесте, најаву манипулативног процеса. Проглашавајући за нетачне, непоуздане или неуверљиве до сада познате податке о Јасеновачким страдањима, епископ Јован очигледно отвора простор за  оно што ће нам бити сервирано када манипулативни процес буде завршен – нову и “коначну”  истину о Јасеновцу која ће бити таква да неће представљати оптерећење намерама Рима, не само према СПЦ, већ пре свега према српским верницима.

З а к љ у ч а к

Интервју Епископа Славонског, Јована (Ћулибрка), представља најаву озбиљног удара екумениста унутар СПЦ на доктрину Светосавља и саму суштину Православља. Тај напад није једини којима је изложена СПЦ од стране Новог светског поретка, али је свакако најопаснији, јер долази изнутра, из редова саме Цркве. Он је, нажалост, плод недовољне утемељености у Вери дела црквених великодостојника који од СПЦ покушавају да направе профитно-политичку организацију у којој ће бити угодно позиционирани. Верујући Срби немају никакву потребу да “приближавају ставове”, “праве кораке напред”, или “преговарују” са римокатолицизмом. Око чега?! Они желе једино да верују своју Веру, истинско Хришћанство, од кога се Рим давно одметнуо. Ту не може бити компромиса, јер ВЕРА У ИСТИНСКОГ ХРИСТА КОМПРОМИСЕ НЕ ПОЗНАЈЕ.

Српским верницима не треба Папа у Београду, јер он се лажно представља као Христов намесник на земљи. Он треба црквеној “елити” која је напустила основне принципе своје вере и паразитира на телу српске Цркве. Чекају нас тешка времена, а верујућим Србима остаје да буду чврсти у Вери и истрајни у молитви. Остало ће уредити Господ!

Одреднице:

52 гласa