Видели сте снимак на којем Анђус из коверте вади свежањ новчаница од 500 евра (овде)? Укупно €30.000 (овде).

Признајем да никада толико новца нисам имао у рукама. Мислим да сам два пута у животу држао новчаницу од 500 евра, али не више од две истовремено.

Добро, типичан сам представник „академског пролетаријата“ који живи и прехрањује себе и ближње од свог знања и не лови политичке „послове“ и синекуре. Верујем да ни 99% осталих Срба није видело на гомили толико новца нити од једног посла, нити иначе.

Такође верујем да би 99% Срба било срећно да ванредно добије само ту једну новчаницу – она би их разрешила многих текућих брига.

Медији блиски власти кажу да је Анђус, укључујући дотичан коверат, „узео преко 600.000 евра од једног бизнисмена како у својим емисијама не би откривао детаље о њему и његовом бизнису“ (овде). Информер вели – „чак 650.00 евра“ (овде).

Такође се каже да је Анђус од дотичног бизнисмена „потраживао“ укупно 2,5 милиона евра (овде). То је 5000 новчаница по 500 евра.

Признајем, толики новац не могу ни да замислим. Као што не могу да замислим ни чиме је, заправо, један спортски новинар могао да „уцењује“ бизнисмена који се бави асфалтирањем путева.

Реч је, наиме, како пишу Новости (овде), о „бизнисмену Милојици Марковићу, власнику предузећа Срем пут“. Шта је Анђус знао о њему и чиме је могао да га уцењује? Да има љубавницу? Да је геј? Да у стану држи секси козу?

Онда се јавио некадашњи функционер СНС-а Саша Мирковић (овде и овде). Он каже да је Милојица Марковић ангажовао Анђуса као „директора маркетинга“ како би преко њега ступио у контакт са Александром Вучићем. Вучић је наводно требало да му помогне да избегне затвор који му је претио због сумњивих послова његове фирме „Еуропарк“ са „Нибенс групом“.

Након првог разговора, према Мирковићевим речима, Вучић је организовао састанак на коме је била и министарка Зорана Михајловић. После тог „самита“, Милојица Марковић добија послове у вредности од 25 милиона евра.

Марковић је Анђусу, по договору, био дужан да исплати постотак од добити. У пословима вредним 25 милиона евра, десет посто је 2,5  милиона.

Но, власнику Срем-пута то је било много. Зар да дȃ толике паре само зато што га је Анђус одвео код Вучића? Почео је да одуговлачи са исплатом, па је Анђус изгубио стрпљење. Стао је да притиска чак и Вучића, најавивши серију емисија у којој ће обзнанити како изгледа уобичајени бизнис са влашћу данас у Србији: „Велика исповест Дејана Анђуса: моји договори са Вучићем“ (овде).

Онда је уследио телефонски позив Милојице Мирковића у коме је Анђусу ипак најављен нови коверат од 30.000 евра. Анђус се „примио“. У својој емисији одмах је постао мекши, а затим је дошао и на заказану примопредају. Тако је и пао (види овде).

Сматра се (овде) да је Анђус показно кажњен јер је покушао да прекрши „омерту“ – закон ћутања о пословима српске политичке класе. Према том мишљењу, случај Анђус сведочи о томе „да су људи спремни да плате за сусрет у четири ока са Вучићем и да до тих сусрета долази. Висину провизије знају управо ови који данас  линчују Анђуса“.

„Слатку зараду“ на асфалтирању путева објаснио ми је пријатељ, саобраћајни инжењер и власник путарског предузећа. „На десет километара пута, сантиметар мање дебљине или сантиметар мање ширине асфалта повлачи много пара. Ако се извођач договори са инвеститором где контрола да узме узорак – може се делити на десетине хиљада евра“.   

Не жалим Анђуса, али жалим Србију. Због таквих коверата наши путеви се распадају, школе нам се урушавају, а болнице прокишњавају. Писао сам већ о систему политичког капитализма у коме су главно погонско средство  коверте. Нижи функционери добијају коверту са 4000 евра (овде). Они који могу да одведу до лидера, ево, сада видимо, узимају омотницу са €30.000. Сарадници лидера жени доносе коверту са €90.000 „за кућне трошкове“ (овде), а колико је у ковертама на самом врху – тешко је и претпоставити. За толико су лошији наши путеви, школе и болнице.

Велимир Илић недавно је обзнанио да му је Александар Вучић наводно нудио 600.000 евра да се повуче из политике. „Ја шокиран“, прича Илић, „а он каже: `Ма дај, опусти се, већ си дуго у политици, шта ти више то треба, узми паре, повуци се и уживај“ (овде).

„Само у једном извештају о пословању Коридора Србије“, каже још Илић, види се да је ‘опрано’ 24 милиона евра и пребачено на Кипар, а одатле највероватније у Емирате. То се затим враћа можда за ‘Београд на води’ или нешто друго што се од тога гради“, објашњава Илић, додајући да је то „разрађена тактика“ (овде).

„Треба бити опрезан када је реч о критикама Вучићеве власти због корупције“, каже ми један патриота. „То је уобичајени начин рушења суверениста на Балкану. Тако је оборен Груевски. А уз све мане, Вучић ипак пружа неки отпор Вашингтону. У којој се то земљи данас у Европи премијер, уз знање председника, правда руском амбасадору тако што му носи стенограм свог интервјуа? Само у Србији. Зато не треба превише инсистирати на корупцији“.

Уз сво разумевање значаја овог потеза Брнабићеве (о чему је на ФСК писано овде), нисам сигуран да је ваљана логика нашег добронамерног патриоте. Груевски и екипа терете се да су кроз корупцију „појели“ 5,5 милијарди евра (овде). За сиромашне балканске земље то је превише, ма колико неки режим био суверенистички.

Такође, систем корупције има тенденцију да се убрзано шири на целу политичку сферу, укључив и на важне одлуке које се тичу управо суверенизма. Како можемо да знамо када се нека таква одлука (не)доноси због националних интереса, а када због тога што нема (или има) коверте?

За мене, на пример, остаје неразумљиво у чему је проблем у вези са заокруживањем хуманитарног центра у Нишу тако да руски део тог центра добије статус „административно-техничког особља у амбасади“? Погледајте само дијалог који је уредница Спуњика водила са Вучићичем (овде).

„(Спутњик) Како  ће се решити проблем са статусом Хуманитарног центра у Нишу? Одужила се та прича…

(Вучић) — Нисмо у лакој ситуацији.

(Спутњик) Шта то значи?

(Вучић) — Није једноставно да говорим у о свему, али сви знају да нисмо у лакој ситуацији. Влада ће донети одлуку по том питању.

(Спутњик) Је л вам то стварно толико оптерећење?

(Вучић) — Стварно ме то питате?

(Спутњик) Да. Ја знам, али хоћу да и људи чују.

(Вучић) — Јесте, велико. Шта год да уради влада, или неће бити фер и поштено или ћемо имати другу врсту последица“.

О каквим последицама је реч? НАТО ће нас опет бомбардовати? Потопиће нас Дунав? Израшће нам репови?

Знам да се Хојт Ји – вашингтонски изасланик за ове просторе – запитао шта ће Русима у Нишу „дипломатски имунитет“ (овде), а да је амбасадор САД у Београду изјавио – без образложења – да због хуманитарног центра у Нишу „има добрих разлога за забринутост“ (овде). Такође, знам да је „Данас“ измислио информацију да Вашингтон и Брисел траже да и они направе исти такав центар у Пониквама (овде), као и да су ту „алтернативну истину“ демантовали редом сви – од америчке амбасаде, до Вучића (овде, овде и овде).

Међутим, одлучна суверенистичка политика не би се, ваљда, освртала на амбасадорско-изасланичка гунђања и на новинарске патке грађанистичких гласила? Наш министар спољних послова већ је објаснио да је „предлог увек био да запослени у Руско-српском центру у Нишу добију статус административно-техничког особља у амбасади, као што то имају НАТО и америчка војска, а не дипломатски или екстериторијални статус, то је велика неистина“, додавши још да такав статус „има и Црвени крст“ (овде).

Ако је нишки хуманитарни центар у интересу Србије, ако је то важна суверенистичка одлука, зашто је проблем да се она донесе? Но, ако се таква рационална питања ставе у склоп експанзије системске корупције, ствари могу изгледати и знатно другачије.

Отуда се у Србији, рекао бих, тешко могу раздвајати критика корупције и борба за суверенизам. Корупција је рђа која све нагриза, па ће стога и само језгро државности убрзо бити рђом поједено и лакше сломљено.

Баш зато је корупција зло које би, заправо, много више требало да погађа патриотску критичку јавност него грађанисте. Није ли елементарна истина да само тамо где нема корупције било које врсте, политичка елита може доносити збиља добре и разборите одлуке? А данашњој Србији су такве одлуке итекако потребне. 

117 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ