Русија верује у равноправну сарадњу држава у оквиру УН, ради решавања глобалних проблема. Сједињене Америчке Државе, пак, настоје да користе УН ради наметања одређених „идеала“ – на првом месту „демократије“ и „људских права“.

Говори руског и америчког председника пред 70. јубиларном Генералном скупштином Уједињених нација су само додатно истакли и подвукли ове темељне разлике у приступу међународној политици две водеће нуклеарне силе данашњице. Наравно, само наивни више могу да сматрају, после свих искустава са амерички инспирисаним „хуманитарним интервенцијама“ и „демократизацијама“ под силом оружја, да се овде ради о обичним идејним разликама, односно о сукобљеним идеалима. Било би, заправо, сјајно да је тако – али није.

У једнополарном свету који је настао после пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза, није дошло само до ситуације коју је описао Владимир Путин пред Генералном скупштином УН, да је „у свету настао један центар доминације“, у ком су „они који су се нашли на врху те пирамиде дошли у искушење да помисле да, ако су они тако јаки и изузетни, најбоље знају шта треба радити“.[i] Не, ситуација је била још гора: тај „један центар доминације“, оличен у САД и опслужен његовим западним вазалима, почео је да се бави инструментализацијом и савремених политичких идеала („демократија“, „људска права“) и међународног права и институција ради постизања реалполитичких и геополитичких амбиција.

Резултати? Катастрофе Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије, Украјине, дестабилизација огромних региона Блиског истока, северне Африке, централне Азије, резултирајућа мигрантска криза… И не мање опасно: девалвација самих појмова у име којих су се ови злочини вршили. Јер, шта може успешније да легитимише враћање закона џунгле у међународне односе од нихилизма који настаје онда када се изгуби вера у било какве прокламоване принципе и стандарде, када искуство говори да иза великих речи и високих „идеала“ по правилу стоје најприземнији интереси?

Зато се може рећи и да је Путинов говор пред Генералном скупштином представљао најновији покушај Русије – као и Кине – да поново приведе западни свет познанију права. Формула би требало да буде крајње једноставна за чувени прагматични западни ум:

- УН је форум равноправних држава, које имају право на различитост. Односно, по речима руског председника:

„Приликом оснивања ОУН није се ни сматрало да ће овде владати истомишљеништво. Суштина организације и јесте тражење и постизање компромиса, а њена снага је узимање у обзир различитих мишљења и тачака гледишта. Одлуке које се разматрају у ОУН, усаглашавају се у виду резолуција или се не усаглашавају, како кажу дипломате: пролазе или не пролазе. И све радње било којих држава мимо тог поступка нелегитимне су и супротне су Повељи ОУН, савременом међународном праву“.

- Међународно право, а не идеологија морају да имају примат:

„Ми заправо предлажемо да се водимо не амбицијама, већ заједничким вредностима и заједничким интересима на основу међународног права, да удружимо снаге ради решавања нових проблема који су пред нама“, истакао је Владимир Путин, конкретно позивајући на стварање широке антитерористичке коалиције попут оне антихитлеровске. Ради додатне јасноће, Путин је упозорио на негативна искуства и негативне последице деловања Совјетског Савеза, притом успостављајући јасну паралелу са садашњим политичким Западом као новим „извозником револуција“:

„Нико од нас не треба да заборавља искуство из прошлости. Ми се, на пример, сећамо и примера из историје Совјетског Савеза. Извоз друштвених експеримената, покушаји да се изазову промене у различитим земљама полазећи од својих идеолошких позиција често су доводили до трагичних последица, доводили су не до напретка, већ до деградације. Међутим, изгледа да нико не учи на туђим грешкама, већ их само понавља. И, извоз такозваних ‘демократских’ револуција се наставља“.

Има ли овде ишта спорно? Каква се начелна примедба може упутити следећој прагматичној формулацији руског председника:

„Не може се играти и манипулисати речима. У међународном праву, у међународним пословима сваки термин треба да буде јасан, транспарентан, треба да има једнако схватање и једнако схватане критеријуме. Сви смо ми различити, и према томе се треба односити с поштовањем. Нико не треба да се прилагођава једном моделу развоја који је неко једном заувек прогласио исправним“.

Нема инструментализације. Нема замагљивања јасних правила апстрактним „идеализмом“. Нема моралног, културног или цивилизацијског империјализма. То је оно што Русија нуди, што Кина нуди, што нуде све земље које се залажу за мултиполарност, као једини одржив модел равноправности и какве-такве демократичности међународних односа. Субјекти међународних односа су државе, а не појединци. Јер, ако су то појединци, онда свака држава може да узме себи за право да тумачи „најбоље интересе“ појединаца широм света, ван сопствених граница – што је управо и стаза коју је утабао, и покушава да трајно бетонира савремени „хуманитарни“ интервенционизам, чији врхунац је артикулисан у доктрини „Права на заштиту“ – “Right to Protect” или, скраћено, R2P. То је језик перманентне револуције и перманентног међународног хаоса, заснован на наводном праву на „пружање заштите“ становништвима туђих држава.

Својим позивом за повратак изворним начелима УН, руски председник је јавно позвао на повратак међународном праву, темељно уздрманом једнополарним поретком који је скоро неометано владао од краја 1980-их па до почетка друге деценије 21. века:

„Покушаје да се уздрма ауторитет и легитимност УН сматрамо крајње опасним. То може да доведе до рушења целе архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег“.

А у нуклеарном, до зуба наоружаном, презадуженом и економски све неравноправнијем свету – то би био пут без повратка и крах цивилизације. Русија, Кина и све остале присталице вишеполарности и равноправних међународних односа су једина преостала брана тој мрачној могућности. Да су у праву показују и њихова отвореност и позиви на јасноћу и транспарентност на међународној сцени. А зна се ко се плаши светлости…

Можда је ово последња прилика за политички Запад да пружену руку прихвати, и то демонстрира нпр. на конкретном примеру Сирије. Тешко је веровати да хоће, с обзиром на његову безброј пута демонстрирану природу. Уосталом, амерички позив тзв. Косову да учествује на скупу (наводно) посвећеном борби против тероризма – против чега су протесте уложиле и Русија[ii] и Србија[iii] – већ показује, ако је уопште било и сумње, да политички Запад предвођен САД не само да није спреман да се одрекне плодова свог интервенционизма и инструментализације терориста, већ је савршено спреман да цео концепт борбе против тероризма извргне руглу. Али је руку ипак било неопходно пружити и показати добру вољу, ако ништа друго – да би се ствари бар максимално рашчистиле на међународној позорници. На 70. заседању Генералне скупштине УН, руски председник је свој део свакако обавио.

[i] fakti.org/rossiya/putiniana/putin-ne-moze-se-vise-trpeti-ovakvo-stanje-stvari-u-svetu

[ii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/2054709/%D0%A7%D1%83%D1%80%D0%BA%D0%B8%D0%BD%3A+%D0%97%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0+%D0%A3%D0%9D+%D1%98%D0%B5+%D0%BF%D0%BE%D0%B4+%D0%9E%D0%B1%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BC+%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D0%BC.html

[iii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2054784/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BD%D0%B0+%D0%BD%D0%BE%D1%82%D0%B0+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5+%D0%A3%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC+%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0.html

Прочитај без интернета:
21 глас