Независно од исхода друго круга, садашњи председнички избори у Француској већ су постали тријумф несистемских партија и покрета – и у том смислу представљају наставак тенденције започете са референдумом у Великој Британији и председничким изборима у САД 2016. године. И Емануел Макрон (24,01% гласова у првом кругу), и Марин Ле Пен (21,30%) никада се нису бавили изборним пословима и своју предизборну кампању су градили на критици постојећих елита и самог принципа политичког „замајца“, који обезбеђује периодичну смену на власти десноцентричних и левоцентричних снага. Стручњак Нотингенског универзитета Пол Смит није без основа назвао генерало све четири водећа кандидата „на овај или онај начин, популистима“. [www.rbc.ru/politics/23/04/2017/58fcb2b99a79471ef26e711b]

И стратегија критике елита у првом кругу, у потпуности је тријумфовала. По први пут у историји Пете Републике, у други круг председничких избора нису изашли кандидати системских партија – Социјалистичке партије и десних републиканаца који настављају политичку традицију „Ширака-Саркозија“. Гласови дати Емануелу Макрону и Марин Ле Пен – јесу гласови против модела државног устројства и распореда партијских улога који је егзистирао током последњих деценија. А ова околност, са своје стране ствара проблеме елитама у другим европским земљама са аналогним системима, пре свега у Немачкој.

Други кључни аспект садашњих избора је максимална поларизација француског друштва по спољнополитичким дискурсима. Кандидати који су прошли у други круг, одражавају са једне стране евро-атлантски курс у његовом крајњем англосаксонском моделу (Макрон), а са друге стране – јачање државног суверенитета на основу традиционалних вредности (Ле Пен). А ако гласовима које су они добили додамо и резултате других кандидата – онда се противници евро-атлантизма могу чак наћи у већини.

Према већ, „на брзу руку“ објављеним прогнозама, у другом кругу Емануел Макрон побеђује са резултатом отприлике 60-62%. [dataviz.ifop.com:8080/IFOP_ROLLING/IFOP_25-04-2017.pdf]

У корист тога говори и садржај његовог предизборног програма, у коме он комбинује и леве и десне идеје, од реформисања пензионог система, до подршке предузетништва.

Међутим, није све баш тако једноставно. Ако се проанализира електорат већ испалих кандидата, онда свакако неће сви гласови аутоматски ићи Макрону. Тако Жан-Лук Меланшон и Франсоа Хијон заузимају веома позитивну позицију у односу према Русији, и питање је да ли ће њихови бирачи активно подржати глобалистичке и про-америчке погледе Макрона. Према подацима француског часописа Quartz, отприлике две трећине Француза се залажу за побољшање односа Француске са Русијом и укидање анти-руских санкција.

Поред тога, управо за време мандата Макрона као министра економије у Француској, спроведене су жестоке и непопуларне социјалне реформе – и присталице левог радикала Меланшона тешко да су то заборавили. Садашња криза у Социјалистичкој партији (званични кандидат испред социјалиста Бенуа Амон скупио је у првом кругу свега 6,36% гласова) у одређеном степену баца сенку и на министра у кабинету председника-социјалисте Франсоа Оланда. Управо електичност и неодређеност социјално-економске компоненте представља слабо место у предизборном програму Емануела Макрона. „Каква економија је нама потребна/“ – поставља питање у вези с тим Жереми Гез, професор Више школе комерцијале НЕС у Паризу и наставља: „Управо се у томе и састоји економска недоумица Француске данас. Макрон дефинитивно ратује за прву варијанту – хајде да престанемо да штитимо радна места  која смо имали јуче и да се усредсредимо на економију коју ћемо имати сутра и развој навика које могу помоћи нашој конкурентности. Другим речима, то је антоним популистичке пароле „Вратимо рад кући“, који ми тако често слушамо у последње време по целом свету“. Рано је говорити каквим ће се заправо инструментима користити Макрон како би оваплотио своје идеје, јер је он несистемски кандидат, а за већину његове партије у парламенту се не може рачунати, сматра Гез: „Ми смо сада у непознатим водама и Макрону је неопходна необична вештина навигације да би формирао коалицију“. [www.vedomosti.ru/politics/articles/2017/04/25/687217-prezidentom-frantsii-makron]

„Европа је усхићена, тржиште се умирило, француски естаблишмент је уверен да Ле Пен неће сести у председничку фотељу. Међутим, „Национални фронт“ ипак види за себе стазицу ка победи 7. маја“ – прогнозира лондонски часопис The Financial Times. [www.vedomosti.ru/politics/articles/2017/04/26/687423-marin-le-pen]

На крају, у развој унутар-политичке ситуације у Француској у две недеље пред нама, може се лако умешати и спољни фактор и непредвидљиве околности. Емануел Макрон је током свих последњих месеци, за разлику од других кандидата, на све начине покушавао да се уклони од разматрања теме исламског тероризма и стварања широке међународне анти-терористичке коалиције, па тако и са учешћем Русије. И уколико пред други круг председничких избора у Француској или негде друго у Европи, дође до нових терористичких аката које су организовали исламисти – то може радикално урушити рејтинг лидера партије „Напред“.

Но, и без таквих потреса лидер „Националног фронта“ има све шансе да прошири сопствени електорат. „Са великом дозом сигурности Ле Пен ће повећати број својих бирача у другом кругу. Уколико не буде висока излазност, онда ће Ле Пен поставити нове стандарде који ће јој омогућити контролу над опозицијом на парламентарним изборима у јуну“ – прогнозира с тим у вези аналитичар Универзитета Science Po, Антуан Жарден.

Тако да се сценарио избора из 2002. године (када у другом кругу председничких избора тадашњи кандидат „Националног фронта“ Жан-Мари Ле Пен, у суштини и није могла побољшати своје показатеље из првог круга и претрпела је тежак пораз од Жака Ширака), очигледно неће поновити.

На крају, ток председничке кампање у Француској, без обзира на (па чак увелико и захваљујући томе) успехе Макрона, носи у себи велику претњу јединству Европске уније. А у Бриселу изгледа тога још нису свесни. Руководство ЕУ се толико одушевило успехом Емануила Макрона у првом кругу, да је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер позвонио да му честита – нарушивши на тај начин неписано правио ЕУ које осуђује мешање Брисела у изборне процедуре у земљама-чланицама организације. Но, чак ни та околност није најважнија, већ чињеница да је могућа победа Макрона у другом кругу већ изазвало озбиљну забринутост у „локомотиви ЕУ“ – Немачкој. „У Бриселу се радују успеху Емануела Макрона на изборима у Француској, јер се сматра да он подржава ЕУ. Међутим, његове идеје би могле свима изгледати изазивајуће. Тако, на пример, Макрон хоће да створи сопствени буџет за еврозону. Но, у ЕУ се ништа не догађа без сагласности између Брисела и Париза, па је зато важно какви ће бити односи Макрона са Берлином“ – указује у вези с тим немачки часопис Sueddeutsche Zeitung. По његовом мишљењу „у Берлинској фракцији ХДС представе 39- годишњег Француза о будућем економском и девизном савезу могу изазвати неразумевање, ако не и жестоко противљење. Макрон хоће да створи сопствени буџет за еврозону – заједно са европским министром за финансије и парламентом, за девизно пространство. Распоред финансијских средстава Француз хоће да пре свега постави у зависност не од поштовања фискалних правила, него од пореских обвезника и социјалне политике… За тако далеке реформе у сваком случају треба мењати споразуме унутар ЕУ, после којих би се затражило провођење истог таквог референдума у Француској са свом његовом непредвидљивошћу. Већ због само једног разлога, ти предлози су нереални, сматра Берлин. И премда је министар финансија Немачке Волфанг Шојбе (ХДС) непрекидно говорио о томе да се треба залагати за јачање еврозоне, он за разлику од Макрона жели прво да умањи финансијске ризике у земљама-чланицама ЕУ, пре него што почне да прича о обједињењу“. [www.sueddeutsche.de/politik/eu-ein-praesident-macron-koennte-fuer-die-eu-schwierig-werden-1.3476266]

Није случајно швајцарски часопис Neue Zuercher Zeitung поставио можда кључно питање са тачке гледишта утицаја победе кандидата партије „Напред“ на даљи развој ситуације у Француској и целој ЕУ: „Емануел Макрон изгледа стоји на прагу Јелисејског дворца. Макрон је млад и препун нада. Овог 39- годишњег политичара већ зову француским Тони Блером. Но, он нема те умешности говора и убеђивања. Млади политичар обећава радикалну модернизацију. Но постоје сумње у то, да ће он моћи формирати стабилну владу. Да ли ће победа Макрона постати пирова победа за Француску?“ [www.nzz.ch/international/wahlen-in-frankreich-fragwuerdiger-hoffnungstraeger-ld.1288631]

Што се тиче Русије, то су у Москви спремни да узајамно сарађују са будућим председником Француске независно од тога ко ће то постати у резултату другог круга избора од 7. маја. „То су апсолутно погрешне тврдње. Оне су прилично примитивне“ – овако је прес-секретар руског председника Владимира Путина, Дмитриј Песков, одговорио на питање новинара о томе да ли је непожељна за Русију победа у првом кругу председника партије „Напред“ Емануела Макрона, на изборима за председника Француске. Према речима Макрона, у Русији су „традиционално спремни и желе да изграђују добре односе са онима који су такође позитивно расположени, који сматрају да је могуће решење постојећих неспоразума“. Он је том приликом истакао да не би било исправно говорити о томе да ли Русија у већој или мањој мери подржава „једног или другог“ кандидата. [www.rbc.ru/rbcfreenews/58fde4849a7947a95b531bfc]

11 гласовa