У вези са питањем да ли ће у Републици Српској 25. септембра бити референдума, било би корисно на самом почетку објаснити разлику између аналитике и пророчанства. Аналитика прикупља и целовито разматра доступне податке у вези са неким питањем од  јавног значаја у настојању, пре свега, да сагледавањем релевантних чинилаца прогнозира највероватнији исход, а поред тога да процени последице разних могућих исхода. Аналитика одговара на питање: шта ће се највероватније догодити? Пророчанство, с друге стране, нуди децидирани одговор на другачије питање: шта ће се догодити? Онај ко жели да добије непогрешив одговор ове друге врсте треба да проучава кватрене Нострадамуса а не да слуша некога ко се бави аналитиком.

У случају референдума, највише што може да се понудити је аналитика, са њеним скромним дометима. За сада, чак ни наизглед најкомпетентнија адреса – а поред Нострадамуса, то је председник Милорад Додик – очигледно да не би био у стању да пружи поуздан и коначан одговор на питање шта ће се, или неће, догодити 25. септембра.

Ако, дакле, кренемо аналитичким путем, вероватноћа да ће референдум бити одржан је одприлике једнака вероватноћи да неће, с тим што ова последња има благу (и све јачу) предност.

Аргументи у прилог одржавања референдума (ако је после толико најављиваних и заборављених, заказиваних и отказиваних референдума у Републици Српској, неко још увек у недоумици – овај се односи на уставност званичног прослављања Дана Републике Српске, 9. јануара) познати су и јасни. Први и основни разлог који се наводи у прилог одржавању је то да се ерозији уставних ингеренција Републике Српске, инструментализацијом политички зависног „правосуђа“ БиХ, мора одлучно стати на пут. Тај разлог је сам по себи довољан. На почетку ове године, отказани референдум о правосуђу БиХ био је идеалнији начин да се исти циљ постигне, али у принципу свака порука у истом смислу од стране носилаца суверенитета у РС, а то је народ, служи тој сврси. Други важан разлог за референдум је потврда начелног права грађана Републике Српске, по свом нахођењу, да користе и тај облик политичког одлучивања. У том погледу, отворени противници референдума (има их и прикривених, у редовима пете и шесте колоне у РС) правилно оцењују да би, са становишта њихове политичке агенде, допуштање такве процедуре представљало недопустив преседан. То је тачно. Та чињеница представља убедљив разлог више да се референдум неизоставно одржи, управо да би преседан такве врсте био недвосмислено потврђен.

Против одржавања референдума нису поређани сувисли аргументи, него нешто што је у реалној политици од њих знатно јаче, а то су – околности.

Поред околности које су очигледне, и на које зато не вреди трошити простор, било би корисно осврнути се на још неколико, мада у јавном дискурсу нису довољно узете у обзир.

Прва од тих околности је чињеница да је природа глобалног политичког система, који се са Запада намеће, отворено гангстерска. Свако ко му се на некој неуралгичној тачки ефикасно замери или супротстави, или само покрене иницијативу која се перципира да би могла да угрози његове виталне интересе, ризикује све, укључујући живот. То је имплицитно потврдио и сам председник Додик пре неколико месеци, обраћајући се на једном скупу Фонда стратешке културе у Београду, када је изјавио да „увек, кад покушам нешто што се њима не допада, крећу претње против мене и моје породице.“ Узнемирујуће импликације дела реченице који је у курзиву – очигледне су, и не потребују никакво додатно објашњење.

Недавна потврда Џулијана Асанжа, да је претњама Берни Сандерс био принуђен да повуче своју председничку кандидатуру, да би расчистио пут кандидаткињи коју подржава политички естаблишмент САД,[i] сугерише да је „убеђивање“ овакве врсте широко распрострањено, и да се не примењује само Балкану.

Још једна индиција да се ради о механизму за слање порука  широке примене је недавна, још увек нерасветљена, али по свему судећи знаковита аутомобилска хаварија у Москви.

На локалном терену, довољно је указати на напола одрађени атентат за време обележавања двадесетогодишњице Сребренице у јулу 2015. године, и недавно кроз медије неслучајно провучену темпирану вест да на наводној листи за одстрел „исламске државе“ председник Милорад Додик заузима, додуше не највише али ипак респектабилно, „једанаесто“ место.[ii] Истовремено, демонстративно обустављање истраге прошлогодишњег атентата од стране полицијских органа „државе домаћина,“ БиХ, руководиоцима са обе стране Дрине шаље бруталну поруку да су  њихови животи политички безвредни и, у случају да им се нешто непријатно догоди, да се нико чак ни формално неће бавити откривањем криваца. Узгред, необећавајућа сарајевска  „истрага“ прошлогодишњег атентата на страну, поставља се питање до каквих је резултата дошла чувена паралелна истрага коју је повео МУП Републике Српске?[iii] Quis custodiet ipsos custodes?

Егзистенцијална угроженост актера данас је један од главних механизама одвраћања и контроле. Аналитика која тај фактор изоставља и не уграђује у своје процене све је друго осим –  професионална.

Следећа околност која ће значајно утицати на то да ли ће референдум бити одржан или не, су озбиљни недостаци у култури политичког одлучивања у Републици Српској. Тај фактор је од изузетног значаја и његов утицај се мора сагледавати картезијански објективно и хладно, без најмање примесе словенског романтизма. У Републици Српској нема институционалних форума за анализу питања и доношење одлука од државног значаја. Нема института или think tank организација које би се систематски бавиле кључним стратешким проблемима, осмишљале различите прилазе, и које би доносиоцима политичких одлука достављале на увид научно образложене  закључке, да би им помагале у  процесу одлучивања. По кључним питањима, одлуке са потенцијално далекосежним последицама су личне, импровизоване, често донете ad hoc, по тренутном надахнућу, а не као плод пажљивог вагања релевантних чинилаца, са објективном проценом вероватних последица разних опција. Пошто су најдубљи политички инстинкти председника Додика у основи исправни, и његове почетне, најчешће емотивне реакције, које се затим претачу у државну политику, такође су генерално исправне. Проблем је у томе што је емотивна реакција прихватљива као лични став, али представља најкрхкију од свих подлога за утврђивање државне политике. У домену јавне политике, емотивност и импровизација су – недозвољиви.

Претходне референдумске драме су поучно штиво. На почетку ове године, био је актуелан референдум о правосуђу.[iv] Све је било спремно, „бирамо само дан који је најбољи, март или април.“[v] Накратко пре тог чаробног датума, референдум је напречац отказан са најневештије формулисаним образложењем које је икада било понуђено у сличној ситуацији, да споровођење намераваног чина није могуће зато што „нема подршке опозиције.“[vi] Да потсетимо, такође поређења ради, како је ова неславно завршена референдумска драма почела. Емотивни окидач том приликом било је одбијање правосудних  органа Босне и Херцеговине да покрену кривични поступак против Насера Орића, за злочине почињене против српског становништва сребреничког краја. На сличан начин, емотивни окидач за текуће референдумске припреме била је одлука Уставног суда БиХ којом се забрањује прослављање Дана државности 9. јануара, наводно због религиозног карактера тог датума.

У оба случаја, исправност одлуке за одржавање референдума не подлеже сумњи, али чврстина те одлуке је сасвим посебна ствар. Чврстина зависи, пре свега, од тога да ли је одлука одраз тренутног импулса или саставни део промишљене државне стратегије. Пошто ово последње сигурно није, без обзира колико била исправна из других разлога, таква одлука је инхерентно променљива и условна, неустойчива како би се то рекло на руском, и зато је – као што бројни примери из претходног искуства показују – подложна одустајању у сваком, па чак и задњем, тренутку.

Трећа околност која ће утицати на одржавање референдума је сродна претходној, али се испољава као засебан фактор. То је неспособност руководства Републике Српске да издвоји она начелна питања где ће заузети јасне ставове зато што у вези са њима јавна двосмисленост није одраз дипломатске вештине већ, напротив, некомпетентности. Двосмисленост шаље поруку неспособности, слабости и пометње. Право грађана да се изјасне по питању које је кључно по њих и њихову државу, и да уједно тиме поставе преседан на који ће моћи да се позову и убудуће у сличним приликама, једно је од тих питања par excellence. Ту се политичка вештина огледа не у конфузним чаршијским двосмисленостима него у заузимању, и чврстој одбрани, става који је кристално јасан и од којег нема одступања.

По устаљеном обрасцу, као обично када се ради о тешким одлукама и истрајавању на њиховом спровођењу, и овога пута руководство Републике Српске шаље противречне сигнале. Емитовање таквих сигнала сугерише неодлучност и слабост, чиме се охрабрује појачавање претњи, уцена и притисака, што доносиоце одлука чини још неспретнијима и неодлучнијима. Премијерка РС Жељка Цвијановић је пре неки дан потврдила да Влада РС користи тај штетан приступ када га је (мада са одобравањем) дефинисала као „два колосека, који иду паралелно.“ [vii] Слична политика вођена је у првој половини ове године, када је био актуелан референдум о правосуђу БиХ. Док су, с једне стране, тада прављене активне припреме за изјашњавање грађана и док су се низала уверавања са највиших места да ништа не може пореметити одржавање референдума, истовремено – и доста дискретније – формулисана су „четири захтева Републике Српске за одустајање од референдума о правосуђу.“[viii] То није остављало места за сумњу да се и тада водила политика „дуплог колосека,“ што је кулминирало отказивањем под крајње неубедљивим изговором, а да од испуњавања „захтева“ Републике Српске – то се подразумева – није било ништа.

Реприза искуства са претходним референдумом не мора да се понови, али њени обриси су већ на хоризонту. Истоветан образац је на делу. Упоредо се припремају две инфраструктуре, једна за спровођење јавно артикулисане политике, и друга за њену негацију. У овом случају, спасоносна „излазна стратегија“ је специјална седница Уставног суда БиХ, заказана за нерадни дан, суботу 17. септембра, где ће једина тачка на дневном реду бити „преиспитивање“ одлуке о  забрани обележавања Дана Републике Српске, што је и послужило као окидач за овај референдум који се, „на другом колосеку,“ увелико припрема.[ix]  Председник Додик је експлицитно изјавио да уколико 17. септембра Уставни суд БиХ буде поништио првобитну одлуку, референдум више неће имати сврху и биће отказан. [x]

За политику „стратешке двосмислености,“ какву покушава да води Република Српска, и која делује као не више од патетичне копије зреле и софистициране политике Израела у вези са поседовањем атомског наоружања, једино се може рећи то да је крајње неодговорна и катастрофално неозбиљна. То је јасно сваком ко је пажљиво прочитао бриљантну и беспрекорно стручну анализу адвоката Славке Којић, „Одустајање од референдума превелик ризик за Републику Српску“, недавно објављену на сајту Фонда стратешке културе.[xi]

Госпођа Којић износи чврсте и необориве разлоге зашто евентуална суспензија, ради „преиспитивања,“ одлуке о забрани Дана Републике Српске не би представљало победу за референдумску иницијативу. У складу са ставом који је руководство Републике Српске изјавило да ће заузети у таквом случају, референдум ће бити отказан, али без икакве сигурности да се након „преиспитивања“ Врховни суд БиХ неће вратити на своје првобитно становиште.[xii] Међутим, отказивање референдума – треће по реду, ако рачунамо и онај 2011. године – нанело би непоправљиву штету кредибилитету установа Републике и проузроковало би дубоку деморализацију у редовима њених грађана, и то у време када се захуктава машинерија унутрашње субверзије и расту притисци за прекрајање међународноправних механизама којима је  субјективитет Републике Српске признат.

Ако председник Додик нема правну службу која је способна да му адекватно протумачи импликације решења које ће 17. септембра објавити политички корумпирани Уставни суд БиХ, са искључивим задатком да њему олакша доношење одлуке која је најштетнија по Републику Српску, председник ће поступити правилно ако у екипи својих безбројних саветника госпођи Којић отвори радно место, или бар издвоји довољно времена да пажљиво прочита њен убитачан текст.

Коначан и поуздан одговор на питање, да ли ће референдум у Републици Српској бити одржан, знаћемо 25. септембра. У овом тренутку, јаки моментуми дејствују у оба смера. Најбоља условна констатација, коју би одговорна аналитика могла да понуди, је то да опортунистичка и неодмерена политика производи последице које су јалове и кратког даха. Ако референдум буде одржан као што је предвиђено, обрадоваће се сви који желе добро Републици Српској. Ако, по досадашњем обрасцу, у последњем тренутку буде отказан, не би требало да буде запрепашћен нико.

[i] www.blacklistednews.com/Julian_Assange%3A_This_Is_The_REAL_Reason_Bernie_Sanders_Dropped_Out_Of_The_Race/53951/0/38/38/Y/M.html

[ii]Блиц“, 31. август 2016: „Додик 11. на листи смрти,“

[iii] balkans.aljazeera.net/vijesti/mup-rs-osumnjiceno-20-osoba-za-napad-na-vucica

[iv] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=183625 Референдум у вези са судом и тужилаштвом БиХ, који је био предвиђен да буде одржан 2011. године, напрасно је отказан након што је представница за спољну политику ЕУ, Кетрин Ештон, убедила премијера Милорада Додика да ће „међународна заједница“ подржати тежње Републике Српске уколико откаже референдум и у решавање спорних питања уђе преко механизма „структуралног дијалога.“ Сувишно је напомињати да је тај предлог био варка и да ни после пет година бесплодног „дијалога“ ниједно спорно питање није решено у складу са интересима и на задовољство Републике Српске. Видети: www.vesti-online.com/komentari/141261/Vesti/Ex-YU/RS-i-zvanicno-odustala-od-referenduma

[v] Ibid. Ако се врхушка РС било када заносила очекивањем да би „опозиција,“ којом управљају западне службе, могла да подржи референдум коме се њихове газде жестоко супротстављају, то само износи на видело њихов политички дилетантизам.

[vi] www.fsksrb.ru/kljucna-rec/referendum-o-sudu-i-tuzilastvu-bih/

[vii] „Дневни Аваз,“ 10. септембар 2016.

[viii] www.politika.rs/scc/clanak/333715/Cetiri-zahteva-RS-za-odustajanje-od-referenduma

[ix] „Блиц,“ 6. септембар 2016.

[x] „Фактор,“ 10. септембар 2016.

[xi] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/odustajanja-od-referenduma-prevelik-rizik-po-republiku-srpsku/

[xii] „Политика“, 10. септембар 2016. Председник Уставног суда БиХ, Мирсад Ћеман, јасно је ставио до знања (као да је читао расправу госпође Којић) да ће суд поново о референдуму расправљати, поново донети одлуку, и да Народна Скупштина РС, „или неко други,“ поново има право да поднесе захтев за преиспитивање, што значи да у свим варијантама 17. септембра сигурно неће бити коначног решења, поготово не у корист Републике Српске. „А у таквом развоју догађаја,“ знаковито наглашава Ћеман, „ове одлуке и о референдуму и ово остало заправо не би више било актуелно јер одлука којом је то, условно речено изазвано, више не би правно постојала.“ Другим речима, седница Уставног суда је опет варка. Они који управљају Уставним судом БиХ правилно читају „двосмислене“ референдумске сигнале руководства РС и спремају се да му импровизују политички прихватљив изговор за одустајање, без чињења најмањег уступка по суштинском питању.

слика http://tribunal-today.ru/news/serbiya-budet-vsegda-podderzhki-i-vsegda-budet-s-republika-srpska/

Прочитај без интернета:
17 гласовa