Почињем ову анализу у тренутку када је коначно објављено да је референдум у Српској успешно окончан. Без инцидената. Демократски. Достојанствено. Излазност је била око 60 %, а од изашлих „ДА“ (да 9. јануар остане Дан Републике Српске) заокружило је чак 99,79 % гласача што, ако се поиграмо бројкама, значи да је 59,82 % укупног бирачког тела ушло у „опасну авантуру“ како су евро-атлантске структуре и представници у БиХ називали позив на референдумско изјашњавање.

Но, то је било „пре“ а сада је већ „после“ референдума, па ће говор бројки свакако бити пажљиво проучен и преточен у политичке поруке код свих актера у замршеној и слојевитој босанској причи. А њих има доста. Три народа, два ентитета и једна назови „федерација“ као директне стране у дејтонском експерименту, затим Турска, Хрватска и Србија као умешачи у ту папазјанију, и на крају, као најутицајнији фактори, евро-атлантисти предвођени Америком, који су (нема сумње) изгубили сваку меру у садистичком понижавању и бичевању српског народа, и Русија, која је у с кладу са својом  мисијом на Балкану и дугом традицијом своје дипломатије, деловала тихо, али принципијелно и одлучно, све до тренутка када је Владимир Путин одлучио да део своје моћне харизме директно излије на Додика као симбола отпора српског народа даљем растакању свог националног бића.

И тако је „мала“ Српска постала део великих геостратешких игара. Јер, нема дилеме, где год се данас додирну Америка и Русија то постаје светска геополитика.

Али, зашто је Путин то учинио? Зар је „мала“ Српска толико важна великој Русији да се водећи светски лидер директно укључује у њену одбрану, и зар је тако безначајна Србији, да се њени кратковиди а корумпирани вожди праве да то не виде, па изјављују како су против референдума?

Питања нису реторичка, већ суштинска, јер се из одговора на њих може назрети грандиозност Путинове мисије и могућности које овај референдум отвара српском народу.

Иако у овој фази одумирања униполарног света ништа није базначајно, било би превише претенциозно веровати да је Српска, таква каква је, превише стратешки битна за Русију, тим пре што се Додик ни данас не одриче повременог намигивања према Западу. Али, битна је за српски народ, за целовитост српског националног бића! И то је оно што води Путина! И што показује како он размишља. Као Визионар и Вођа, као заштитник Православља, он српски народ и српске земље третира као целину и не дели их онако како то чини домаћа политичка елита, на челу са Вучићем. У његовом поимању не постоје Србијанци, босански, косовски, хрватски и други Срби којима вештачке границе намећу различите, често и међусобно супростављене, интересе већ постоје СРБИ, етнички и територијално повезани, упркос томе што су подељени вештачки наметнутим Титовим границама.

У том светлу, посматрајући интересе српског народа у целини, Република Српска је последња оаза српства која није спржена ватрама пето-октобарског издајства, нити заражена опаким „Вучићевим синдромом“ који људе претвара у безвољне зомбије евро-атлантизма. У њој се очувао дух непобеђених Срба и само Српска још увек колективно памти да данашње материјално и духовно страдање Срба није последица изгубљеног рата, већ продатог мира. И да нас до овде нису довели наши Милошевићи, Караџићи и Младићи, већ наши Ђинђићи, Дачићи и Вучић-Николићи. Дејтонска Српска живи је доказ да Срби нису изгубили рат, а 9. јануар, као празник, споменик је који подсећа да они тај рат нису хтели, да им је рат наметнут.

И зато је онима који су нас сатирали санкцијама и уранијумским бомбама толико важно да Српска нестане, а јединственом српском националном бићу још важније да Српска опстане. А без референдума даљи опстанак тешко да је био могућ. Ентитет се гасио, полако али сигурно. Ту чињеницу није могла или, свеједно, није хтела да препозна Вучићева телетабис-политика, али препознала ју је Путинова истанчана геополитичка перцепција. И зато је Вучићева (не и моја) Србија била „против“, а Путинова Русија „за“ референдум. И зато Српска остаје центар непобеђеног српства, Српски пијемонт ХХI века. 

За Русију, за Путина, тај референдум је само још један освојени пешак на великој шаховској табли, који може, али не мора бити превише битан за даљи ток партије. За српски народ, за његов опстанак на овим просторима, кога нема без јединства српског националног бића, референдум је историјски дан који може значити прекретницу у поимању сопствених могућности да промени стање у коме се налази. 

У том смислу највећа вредност референдума је то што је одржан, што се народ директно одредио о једном питању изражавања националне и државне суверености, без обзира како то питање наивно изгледало. Било је то прво директно изражавање народне воље у српским земљама од ратова деведесетих, рачунајући и Матицу. И прва прилика да српски народ сагледа разлику између својих интереса и интереса корумпиране политичке елите која му се намеће кроз манипулативни изборни процес.

Са националног аспекта, резултати референдума и подршка коју је имао у свим српским земљама показују да се српски народ, као целина, није одрекао својих националних интереса, упркос евро-атлантској окупацији, елити која је прокуратор страних интереса и дугогодишњим покушајима промене свести које над нама врше психолошке лабараторије Новог светског поретка уз пуну сарадњу српских властодржаца.

Нема сумње да је, заштитивши референдум у Српској, Путин по ко зна који пут несебично помогао свеколиком српском народу. И што је, чини се, важније, упалио је још једно светло у нашем дугом тунелу. Ко има очи нека види…

слика http://www.komi.kp.ru/online/news/2518797/

104 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ