Референдум по питању прихватања захтева међународних кредитора који је одржан у Грчкој, постао је догађај без преседана у новијој историји Европе. Први пут је у држави-чланици Европске уније на свенародно гласање изнето питање које не само да није усаглашено са руководством ЕУ, него је у директној супротности са основним интересима и принципима биократије у Бриселу. Све до сада су грађани ЕУ послушно прихватали све што је написано у Бриселу.

Истина, некада се то није догађало из прве руке – као у случају гласања у Ирској по питању Лисабонског споразума о реформама ЕУ. Тада се бриселска артиљерија укључивала у пуном капацитету. Непокорнима је прећено свакојаким казнама, а најглавнија теза је била оптужба за подривање идеје европских интеграција. У резултату тога Ирци су изашли на плебисцит и други пут, па су резултати били дијаметрално супротни. У року од неколико месеци, проценат оних који су гласали за Лисабонски споразум волшебно је порастао са 46 на 67%. У другим земљама владе су се уплашиле обраћања народу и ограничиле су се на парламентарне процедуре. Документ је најтеже “пролазио” у Доњем дому парламента Велике Британије и у Представничком дому Републике Чешке – али и тамо је добијен жељени резултат.

Али, оно што је одрађено раније у Ирској и другим земљама, сада није дало резултата у Грчкој. Преко 61% учесника референдума рекло је “не” Бриселу, Меркеловој, Оланду и другим “силницима овога света” – што је увелико превазишло прелиминарне процене које су говориле да је грчко друштво расцепљено на два дела. Поделе попола није било – против диктата Брисела и међународних кредитора, без обзира на неприкривене уцене, изјаснило се скоро две трећине учесника плебисцита.

Грчки политичари то сада објашњавају вишевековним традицијама грчке демократије. Алексис Ципрас, победнички премијер Грчке, изјавио је да је “демократија победила страх”. Међутим, пре ће бити да је као главни узрок произашлог био умор Грка, који су се свих претходних година налазили под жестоким пресингом руководства ЕУ. Резултат тог пресинга биле су мере без преседана по буџетној економији, удар по систему социјалне безбедности, нарастање државног дуга – и потпуно одсуство перспективе регулисања саме дужничке кризе. Од Грка се тражило не да једноставно трпе, него да трпе неизвесно колико и неизвесно у име чега. Да ли у име буџетске консолидације целе ЕУ или ради интереса немачких банака или због тријумфа идеје авроатлантизма.

Није случајно да су у Сједињеним Америчким Државама пажљиво пратили кораке владе Ципраса. У том смислу и за његовим покушајима да спољна политика буде више избалансирана, да се отргне од једностране орјентације на руководство ЕУ и НАТО. Од Грка се тражило да се сагласе са даљим “стезањем каиша”, да одустану од пројеката са Русијом, практично да и унутрашњу и спољну политику предају под спољну контролу – другим речима, да постану колонија Брисела, некаква белгијска “Конго-Грчка”.

Јасно је да слични захтеви и сличан притисак превазилазе оквире чак и норми ЕУ – која формално признаје суверенитет држава које у њу улазе. И ту је Грчка пошла на принцип – ставити до знања да постоје границе мешања извана, чак и за земље које се налазе у тешкој социјално-економској ситуацији.

“Велико ОХи за Европу” – бугарски часопис “Стандард” изашао је са тим заглављем на насловној страни. Игра речи је јасна: грчко ОХи (“не”) порађа болни уздах у Бриселу.

Јасно је да главни смисао протеклог референдума није било решавање економских проблема него давање неопходног пуномоћја влади Алексиса Ципраса за вођење дијалога са Бриселом. Кабинет је добио та пуномоћја. И та околност већ је довела до поделе међу лидерима ЕУ. Док федерални канцелар Немачке Ангела Меркел као и раније одбија да иде на уступке Атини, дотле су руководства Француске и Шпаније већ приметно смекшала своју позицију, посебно дозвољавајући могућност отписивања грчких дугова. Италија је заузела нешто уздржанију позицију. Матео Ренци, шеф владе Италије, јасно је наговестио да ЕУ не мора да постане “таоц процедура и бирократије”. Па и на Американце је солидарна воља Грка изгледа произвела утисак. Један од водећих локалних економиста Џефри Сакс директно се обратио шефу Европске централне банке Марију Драгију, изразивши наду да је он “испратио резултате референдума” и да ће сада помоћи да грчки банкарски ситем почне да ради. Више је него јасан наговештај неопходности пружања директне финансијске подршке Атини.

И Еврогрупа је већ јасно ставила до знања да ће изучити могућности стварања новог програма за Грчку. “Еврогрупа је против изласка Грчке из зоне евра. Ми намеравамо да размотримо нови програм помоћи”, изјавио је тим поводом европски комесар за економска и финансијска питања Пјер Московиси. Па и председници САД и Француске, Барак Обама и Франсоа Оланд, после разматрања ситуације у Грчкој признали су да ће очување земље у еврозони захтевати “тешке компромисе”.

Резултате референдума у Грчкој поздравили су и лидери опозиционих партија у другим земљама ЕУ – од којих многе осећају аналоган диктат Брисела. “У Грчкој је победила демократија”, изјавио је Пабло Иглесијас, лидер шпанске партије Подемос. Грке је подржао и лидер социјалиста Португалије Антонију Кошта, који сматра да су “мере строге штедње штетне и подривају европско јединство”.

Лекције из овога што је произашло у Грчкој могли би да извуку и њени суседи на Балкану – пре свега Србија. Власти те земље се панично боје да на референдум износе питања која се тичу кључних политичких орјентира земље. Последњи референдум је био посвећен доношењу новог Устава земље и дозволио је да се законодавно у главном закону земље унесе одредба да је Косово и Метохија саставни део територије Србије. Међутим, када је у највеће судске инстанце земље стигао захтев да Бриселски споразум са Приштином буде у складу са овом одредбом – они су одбили да разматрају ово питање, практично изводећи косовски проблем изван оквира уставног устројства Србије. На аналоган начин власти земље одбијају да изнесу на референдум питање о ступању Србије у ЕУ и узајамне односе Београда са НАТО-м. Разлог је јасан: негативан резултат по интересе атлантиста подрива основну тезу владајуће коалиције – о приоритету евроатланских интеграција.

Разуме се, проблем Грчке није могуће решити преко ноћи. Међутим, у историју земље је унета важна страница, пуна националног достојанства. Србија за сада може само да се похвали политичким лавирањем, страховима и уступцима Бриселу.

Прочитај без интернета:
4 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ