Објављивање извештаја аналитичке групе Светског економског форума који је био посвећен (не)ефикасности националних влада за 2014. годину и прву половину 2015. године, изазвало је у Србији озбиљне последице. Постојећи рејтинг базира се на таквим показатељима као што су степен “неекономичности” у систему јавне потрошње, ниво бирократизације и прозрачност процеса доношења одлука. Према свеукупним показатељима, Србија је ушла међу десет држава са најнеефикаснијим владама – истина, заузевши тамо “почасно” десето место. На врху антирејтинга налази се Венецуела, а укупно су биле “обрачунате” 144 земље.[1]

Српско јавно мњење већ је успело да се расцепи, бранећи два крајња принципа по питању односа према рејтингу Светског економског форума – од констатација “срамота за Вучића”, до оптужби на рачун аутора извештаја због исполитизованости. Да покушамо да размотримо о чему заиста сведочи тај рејтинг.

Пре свега – он сведочи о неефикасности самих међународних институција – како политичких, тако и финансијских. Друго место у рејтингу припада Италији, земљи која је у оквирима ЕУ фигурант за различите антикризне програме. Матео Ренци, актуелни премијер Италије, познат је по својим широко распрострањеним изјавама, но, приликом решавања кључних питања ЕУ он традиционално држи страну Бриселу (и Вашингтону који стоји иза њега) – добијајући за то редовне политичке и финансијске бонусе. Због тога титула другог по неефикасности кабинета представља срамоту не толико за самог Ренција, колико за његове спонзоре и донаторе у ЕУ.

Хрватска представља још једну карактеристичну фигуру са тог списка. Њено шесто место говори нам да пријем Загреба у ЕУ из 2013. године уопште није лишило власт у земљи тих “порођајних биљега” које су својевремно довеле до хапшења Иве Санадера, једног од архитекти проевропског вектора у националној политици. Узгред, у контексту дискусије о Босни и Херцеговини која није присутна у “антидесетини”, посебно је карактеристично суседство Србије и Хрватске у садашњем антирејтингу.

Седмо место на “антирејтинг листи” заузела је Ангола, још једна земља која у светским финансијским институцијама слови као успешно огледало глобализације. У последњих неколико година земља је била преплављена таласом инвестиција, поготово у области енергетике. Трошкови закупа непретенциозног смештаја у Луанди износе 5 хиљада долара месечно. Током двехиљадитих економски раст у Анголи је премашивао 11% БНД у поређењу са просечним растом суб-сахарских земаља који је износио 5% БНД. Са друге стране, не чуди што су се за обезбеђење вишемилијардских кредита Луанди постројили Кина са Хонг-Конгом, Немачка, Португалија, Шпанија, а такође и институционалне службе ЕУ.[2] Међутим, све ово не мења (а можда и подстиче) неефикасност, бирократизацију и непрозрачност у деловању владе Анголе.

Да ради пуноће слике додамо да се међу десетком по антирејтингу Светског економског форума налазе и Либија (тешко је било очекивати друго после оружане интервенције Запада), Либан, Аргентина (које се суочавају са циљаном антинационалном политиком спољњих кредитора), Чад и Мауританија – и можемо констатовати да је разматрани рејтинг – у ствари рејтинг самих међународних институција које нису способне за достизање прозрачности и ефикасности у функционисању, али које при том покушавају да по сопственим сценаријима преобликују земље које их интересују. При том је та иста Либија на списку трговачких партнера ЕУ према подацима за 2013. годину заузимала доста високо 27. место (на истом нивоу са Казахстаном и изнад Израела и Марока).[3]

Дале, у очима ЕУ “непрозрачност” владе уопште није препрека за успешну трговину са њом. Поготово што је Кристин Лагард, генерални директор ММФ-а, једна од кључних фигура Светског економског форума, склонија нејасним проценама. Да посебно истакнемо то да она као кључни светски проблем сматра чињеницу да су плодови економске активности у многим земљама пали у руке мањине, а не већине становништва:

“Представници бизниса и политичке вође треба да на Светском економском форуму запамте то, да се у исувише много земаља плодовима економског раста окористило исувише мало људи. Такав приступ не може довести до стабилности и одрживог развоја”…[4]

А шта је са Србијом? Непрозрачности у делатности кабинета Александра Вучића заиста има много. Довољно је да се присетимо снебивања у енергетским питањима, скандала које је иницирао Београд са представницима Кине и других земаља (па тако и потпуно лојалних Србији), јавашлука у стамбено-комуналној области и у приватизацијским пројектима, кризе у пољопривреди и пада извоза аграрне производње.

Међутим, објављивање садашњег рејтинга је веома корисно и по питању обуздавања апетита домаћих српских евроинтегратора. Светски економски форум није неки обичан комитет Европске Уније, није то чак ни Европска комисија. Ова институција обједињује кључне међународне инвеститоре. И уврштавање Србије у водећу антидесетину сведочи о истинском односу тих инвеститора према Београду, боље него било какви хвалоспеви неког европског комесара. Србе не очекују у ЕУ – у сваком случају не као самосталну и активну силу. Као што тамо не очекују ни становнике Анголе, Чада и Мауританије. Србија неће постати ни друга Хрватска – имајући у виду бар историјско-културне реалности. То значи да је неопходно растати се са великим илузијама и озбиљно се позабавити унутрашњим проблемима. Укључујући и завођење реда у владиним пословима. Оно је Србима очигледно ближе него стручњаци Светског економског форума.

[1] www3.weforum.org/docs/WEF_GlobalCompetitivenessReport_2014-15.pdf

[2]  www.economist.com/blogs/dailychart/2011/01/daily_chart

[3] trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/september/tradoc_122530.pdf

[4] ИНТЕРФАКС 20.01.2014 10:50

Прочитај без интернета:
9 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ