У југо-источној Европи поново су се разгореле „обојене револуције“. Масовне антивладине демонстрације у Румунији не само да су довеле земљу на ивицу друштвено-политичке кризе, него су и натерале да се пажљивије осврнемо на све процесе који се одигравају у региону – па тако и по питању могућности реализације планова и сценарија, апробованих у претходне две деценије, између осталог и у Србији.

Поводом за протесте више хиљада људи, који су преплавили Румунију, била је намера социјал-демократске владе премијера Сорина Гриндауа да унесе промене у законодавство по питању борбе против корупције. Ванредни акт владе о декриминализацији низа економских поглавља Кривичног кодекса био је донет у ноћи на 1. фебруар. Није се радило о слабљењу кажњавања за корупцију, као ни о прогласу широке амнестије за осуђене по корупционашким тачкама.

У знак протеста, на улице румунских градова одмах је изашло стотине хиљаада протествујућих. Под паролама са захтевом оставке владиног кабинета премијера Гриндјануа, већ увече 1, фебруара скупило се 250 хиљада људи у више од 50 румунских градова, а највише у Букурешту – 100 хиљада. Премијер је 5. фебруара изјавио да не жели да „дели румунско друштво“ и влада због тога повлачи декрет. Међутим, изјава Сорена Гриндјануа није умирила страсти. Бројност демонстраната у целој Румунији  је увече 5. фебруара премашила 600 хиљада – што је омогућило да се манифестација окарактерише као најмасовнија од времена свргавања режима Николае Чаушескуа крајем 1989. године. [http://www.rbc.ru/politics/05/02/2017/58972db79a7947dff771e7b2]

Таква је стварна скица догађаја. Међутим, она изазива бројна питања шире – па чак и регионалне – особености.

Као прво, сам по себи масовни излазак на улице није реткост у новијој историји Румуније. То се догађало не једном, како под политичким, тако и социјално-економским паролама и носили су како провладин, тако и антивладин карактер. Међутим, они никада за последњих четврт века нису попримили тако муњевите размере као данас. Конкретно, 1990. године су румунски рудари у редовима и у масовном виду боравили у Букурешту, да би изразили подршку тадашњем председнику земље Јону Илијескуу. А у самом жаришту унутар-политичке кризе у Румунији током 2014. године на улице румунске престонице је изашло 70 хиљада демонстраната.

Другим речима – неколико пута мање него у овим фебруарским данима, иако је разлог за протест тада био озбиљнији него што је данас. Довољно је рећи да се у спорном указу говорило о брисању из румунског Кривичног кодекса члана о прекорачењу пуномоћја, ако је штета износила мање од 200 хиљада румунских лева, што износи отприлике 48 хиљада долара – другим речима, веома незначајну суму за истинску корупцију. Поред тога, осуђени по лаким тачкама добијали су шансу на скраћење рока или су потпадали под амнестију која се проширила на осуђене испод пет година, старије људе и трудне жене. Влада је своју намеру објаснила са два циља – неопходност да се Кривични кодекс доведе у сагласност са либералнијим решењима Уставног суда и препуњеношћу затвора. Према рачуници саме владе, под амнестију би могли потпасти 2,5 хиљаде људи, по оцени владиног управљања затворима – 3-7 хиљада људи.

Јасно је да сличан, веома умерен пропис, тешко да је могао сам по себи изазвати распиривање страсти без преседана чак и по румунским мерилима. Поготово што, како признају локални и међународни стручњаци, корупционашки проблеми у земљи се, мада и не тако брзо, али ипак решавају. Према „Извештају доживљаја корупције“ који је 25. јануара текуће године публиковала организација Transparency International, Румунија је са 48 поена од 100 заузела по резултатима за 2016. годину 57-мо место у свету, нашавши се на истом нивоу са Мађарском. Плус, што је карактеристично, последње три године ситуација са корупцијом у Румунији се постепено побољшава: током 2013-2014 године земља је скупила 43 поена, 2015 – 45 поена. [www.transparency.org/news/feature/corruption_perceptions_index_2016]

Као друго, скреће пажњу на себе муњевити пораст антивладиног расположења у условима када је премијер Сорин Гриндјану ступио на дужност 4. јануара текуће године, а сами парламентарни избори су одржани у децембру 2016. године. На њима је Социјал-деморкатска партија Румуније одржала убедљиву победу, скупивши око 45% гласова и много претекавши десну Национал-либералну партију (око 20% гласова).  [parlamentare2016.bec.ro/wp-content/uploads/2016/12/4_RF.pdf]

Масовне антивладине демонстрације у сличној ситуацији могу се муњевито развијати само у случају драматичног погоршања унутар-политичке или социјално-економске ситуације – чега у овом случају није било – или у условима активног мешања спољашњег фактора.

И тако, спољни фактор је, према расположивим информацијама, у данашњим догађајима у Румунији заиста присутан. То је трећи и најопаснији аспект кризе. Извори у Букурешту повезују добро организоване анти-владине демонстрације у Румунији са страховањима која су се појавила у локалним националистичким круговима и у низу иностраних центара и престоница, на предмет будуће спољно-политичке орјентације кабинета Сорина Гриндјануа у условима победе кандидата Партије социјалиста Игора Додона у новембру 2016. године на председничким изборима у суседној Молдавији. Последњи је већ успео да спроведе први за последњих осам година сусрет са лидером Придњестровља, да посети Москву и наступи са иницијативом о давању Молдавији статуса посматрача у ЕАЕС.

Слична дејства Игора Додона по питању „оздрављења“ спољнополитичке орјентације своје земље и придавања већег економског значаја, у потпуности је у складу са погледима румунских социјал-демократа – но, зато категорички не задовољава прозападне и великорумунске активисте на обе стране румунско-молдавске границе. Управо могућа појава блока Букурешт-Кишињев- Москва (како политичког, тако и економског), према расположивим информацијама је и уплашило организаторе антивладиних наступа – који су се наоружали свим тим методама дестабилизације прилика који су били испробани у Србији још 2000. године. Према признању очевидаца, као покретачка снага протеста у Румунији јесте омладина, а „главно средство мобилизације су социјалне мреже“. [www.rbc.ru/politics/06/02/2017/58983ea99a794731aac385a8}

У насталој ситуацији у својству следеће етапе њеног развоја може се очекивати брзи повратак на активну политичку сцену Румуније у улози „спаситеља отаџбине“ (а уједно и „борца против корупције“) оних политичара на челу са бившим председником земље Трајаном Бесескуом – које су у суштини и смениле садашње румунске социјал-демократске власти. А то, са своје стране, може значити оштру дестабилизацију прилика у читавом региону, пошто ће реанимација националистичких пројеката „Велике Румуније“, неизбежно испровоцирати раст аналогних расположења у другим „заинтересованим“ државама – у првом реду у Мађарској, Бугарској, Словачкој и Србији.

27 гласовa