Без обзира на гласне прогнозе и заклињања руководства  Европске комисије и идеолога европског атлантизма који стоје иза ње, улога Русије у обезбеђењу енергетске безбедности Европе у наредним годинама не само да се неће скратити, него ће се непрекидно и увећавати. То су принуђени да признају чак и представници западног бизнис-друштва и стручњаци водећих економских структура и институција – па тако и ауторитетне у међународно-финансијским круговима агенције као што је Bloomberg.

Проанализиравши одговарајућу информацију, аналитичари Bloomberg-а дошли су до не баш утешног за Брисел и Вашингтон закључка: “Газпром у 2016. години намерава да увећа испоруке гаса у земље даљег иностранства[1] до 162,6 милијарди кубних метара гаса, на тај начин превисивши рекордни показатељ из 2013. године (161,5 милијарди кубних метара).

Штавише, према подацима агенције, током 2017. године обим испорука гаса у Европу и Турску планира се довести до 166,1 милијарде кубних метара, а у 2018. години – до 166,3 милијарде кубних метара. Притом највећи прираст треба да обезбеде испоруке гаса по гасоводу “Северни ток” који повезује Русију са Немачком. [http://www.rbc.ru/rbcfreenews/56af36c79a794763eae20e04]

Подсећамо да је раније председник управе ОАО “Газпром” Алексеј Милер изјављивао да је у 2015. години компанија увеличала обим испорука гаса у даље иностранство за 8%, доводећи га до 159,4 милијарде кубних метара. Према његовим речима “у апсолутном изражавању извоз је порастао за 11,8 милијарди кубних метара, што је поредиво са годишњим капацитетима испорука “Газпрома” у такве земље као што су Француска – 9,7 милијарди кубних метара у 2015. години и Велика Британија – 11,1 милијарда кубних метара” – истакао је Милер у свом наступу на оперативном састанку у “Газпрому”.

Према подацима “Газпрома”, основни обим руских испорука гаса у далеко иностранство иде на тржиште западноевропских земаља и Турске.

То је општеевропска слика. Али још карактеристичнији показатељи су подаци о конкретним државама на континенту. И на том плану посебно важна изгледа динамика сарадње у области енергетике између Русије и Аустрије – земље која захваљујући свом централном географском положају на континенту и постојању у Баумгартену једног од највећих чворишта за дистрибуцију гаса – заузима кључно стратешко место у свим европским пројектима транспорта енргената.

Одговарајући подаци могли су се чути током радног сусрета председника управе ОАО “Газпром” Алексеја Милера и потпредседника Аустрије и председника Аустријске народне партије Рајнхолда Митерленера који је одржан 2. фебруара у Москви. Конкретно, само за јануар 2016. године извоз руског гаса у Аустрију је порастао за 76,2% у поређењу са аналогним периодом прошле 2015. године. Што се тиче динамике за нешто дужи период, то је за 2015. годину обим одговарајућих испорука гаса са своје стране порастао за 11,5% у поређењу са 2014. годином.

А што је још важније – и то истичу учесници сусрета – данас се може са потпуном сигурношћу утврдити да руско-аустријска сарадња у нафтно-гасној области носи “дугорочни стратешки карактер”, притом се саме испоруке остварују од 1968. године. У складу са тим Аустрија намерава да пружи подршку пројекту изградње гасовода “Северни ток – 2” ради задовољавања растуће потражње за руским гасом у будућности. Треба истаћи да је главни партнер “Газпрома” у Аустрији локална компанија OMV – и она ће наступити као један од учесника споразума акционара у оквирима пројекта изградње гасовода “Северни ток – 2”.

Међутим, изградња магистралних гасовода – то је само један од аспеката проблема обезбеђења енергетске безбедности у Европи. Не мању важност има и развој одговарајуће инфраструктуре, у том смислу подземних складишта гаса (ПСГ). Руско-аустријска сарадња директно се тиче и овог правца. Конкретно, ради се о узајамном деловању по питањима ширења ПСГ “Хајдах”  – најкрупнијег у Аустрији и другог по величини складишта гаса у централној Европи. Овај објекат представља један од најуспешнијих примера тростране руско-аустријско-немачке сарадње у енергетској области. Сувласници ПСГ “Хајдах” су “Газпром” (66,7% капацитета), аустријска компанија RAG и немачка компанија WINGAS. Основни задатак “Хајдаха” је – обезбедити поузданост извозних доставки руског гаса у правцу складишта у Баумгартену и потрошачима Словеније, Мађарске, Аустрије, Немачке, Словачке и Италије.

Русија и Аустрија су се током 2015. године сагласиле да увећају свеукупни активни капацитет “Хајдаха” на 150 милиона кубних метара гаса или отприлике за 5%. А што је још важније у условима данашње финансијско-економске кризе у Европи – овај циљ се успео достићи без привлачења додатних средстава и инвестиција.  [http://www.gazprom.ru/press/news/2016/february/article258836/]

На тај начин, предности развоја сарадње са Русијом очигледни су са тачке гледишта интереса не само Аустрије него и других европских држава – у том смислу региона централне и источне Европе. Што се тиче политичких фактора, то се данас чешће од других помиње могућност изласка на европско тржиште Ирана и као последицу тога, могућну прерасподелу читавог енергетског пространства. Међутим, ево шта тим поводом пише шпанско издање Publico: «Русија нема због чега да брине. Без обзира на то што Иран заузима прво место у свету по резервама природног гаса (18,2% од укупних резерви), он не може конкурисати Русији” између осталог и због финансијско-економских разлога..[http://blogs.publico.es/puntoyseguido/3144/la-rivalidad-entre-rusia-e-iran-remodela-el-mercado-del-gas-en-eurasia/]

Према подацима међународних стручњака, за обнову опреме и изградњу нових гасовода, Ирану су потребне иностране инвестиције за суму од најмање 100 милијарди долара.

Као друго, транспорт иранског гаса у Европу за те циљеве захтева изградњу гасовода преко Турске – што у условима данашњег стања турско-иранских односа и сукоба у Сирији, представља практично немогућу мисију.

Поред тога, Русија и Иран објективно наступају не толико као конкуренти колико као савезници у енергетским пословима. То се односи на учешће руских компанија “ЛУК-ОИЛ” и “Газпром” у развоју налазишта Јужни Парс у Персијском заливу, на који отпада 60% иранских резерви гаса.

На тај начин ће управо Русија у перспсективи остати кључни партнер Европе у енергетској области. И већ је ствар европских политичара и влада – да осмисле ову једноставну околност. У супротном случају сопствени  бирачи могу и да их не схвате. Поготово што Европу у наредним месецима очекује ред редовних и ванредних избора – као на пример у Словачкој, Србији и Македонији.

[1] Страны дальнего зарубежья – термин под којим се у данашњој Русији подразумева иностранство без земаља бившег СССР-а. Земље бившег СССР-а представљају “блиско иностранство” (примедба преводиоца).

Прочитај без интернета:
20 гласовa