Русија не разматра заједничко делоање са Организацијом земаља-извозница нафте (ОПЕК). То је изјавио руски министар енергетике Александар Новак у интервјуу агенцији Reuters. “Ми не разматрамо питања координације деловања између Русије и ОПЕК-а, немамо тај циљ. Ова тема разматрана је само прошле године, када су поједине земље-чланице ОПЕК-а изашле са предлогом смањења експлоатације у свету. Ми сматрамо да нам је и потребно да у таквом режиму наставимо узајамну сарадњу са земљама ОПЕК-а спроводећи информативно-аналитичку размену информација, мониторинг” – истакао је министар. [www.vestifinance.ru/articles/73132]

Сличан приступ у насталој ситуацији на светском тржишту нафте, изгледа као највише утемељен приступ. У овом тренутку на том тржишту се сукобљавају једна против друге две кључне тенденције – наметнут раст потражње за енергентима и истовремено покушај компанија које раде са гасним шкриљцима у САД да иницирају нови импулс “шкриљчаној револуцији”, користећи повећање цена за нафту. Обе тенденције носе дугорочни карактер и очигледно ће дефинисати ситуацију на тржиштима енергената током неколико следећих година. Овде треба истаћи и раст геополитичке напетости у региону Блиског истока и Централној Азији – која игра на подршку расту цена нафте.

По питању растуће потражње – овде посебну пажњу треба уделити Саудијској Арабији као једној од најкрупнијих произвођача нафте. Резерве нафте у тој земљи под утицајем раста унутрашње потражње настављају да се смањују и већ су достигле минималне показатеље од августа 2014. године. Према извештају компаније Joint Organisations Data Initiative, од октобра 2015. године до маја текуће године, нафтне резерве су продемонстрирале најдуже смањење за последњих 15 година: оне су смањене до 289 милиона барела (отприлике 12%). Како истиче часопис The Wall Street Journal, у насталој ситуацији саудијске власти су донеле одлуку да одустану од нарастајуће производње и да отворе унутрашње резерве – и доследно се тога придржавају. Није случајно да се током последње године обим производње нафте у Саудијској Арабији држао у целини на једном нивоу – од 10,14 милиона до 10,28 милиона барела за дан – што је у значајној мери довело до данашње стабилизације цена нафте на нивоу од 50 долара за барел. [www.vestifinance.ru/articles/73110]

Горе указани ниво приметно је охрабрио америчке произвођаче енергије из шкриљаца. Количина бушотина за вађење нафте из шкриљаца је у порасту – од последњих 7 недеља, у шест је забележен раст. У апсолутном показатељу раст је достигао максималан ниво од маја 2014. године, а у релативном – од децембра 2011. године. Притом расте и производња бушотина. Према извештају министарства нергетике САД, ако је у јуну прошле гоине просечна производња по једној бушотини износила 564 барела на дан, онда дааншња статистика за јун дозвољава да прогнозирамо достизање нивоа од 577 барела. То за 12% премашује показатеље са почетка 2016. године.  [www.vestifinance.ru/articles/73108]

Упркос свему, већина америчких стручњака (посебно аналитичари банке Goldman Sachs) слажу се у мишљењу да до краја године не треба очекивати нарастање производње из нафтних шкриљаца – разуме се, уколико светске цене на нафту не достигну муњевити скок увис услед било каквог сукоба у региону Блиског истока. А даље перспективе ће увелико зависити од резултата прдседничких избора у САД – на којима ће “шкриљчари”, како се очекује, прижељкивати победу кандидата Републиканске странке Доналда Трампа, који се залаже за свестрано јачање енергетске безбедности Америке, за разлику од умерено “зелених” технологија демократкиње Хилари Клинтон.

У насталој ситуацији такође пажљиво треба пратити спољно-политичке и “енергетске” маневре “постметежне” Турске. За председника земље Реџепа Тајипа Ердогана, улога регионалног регулатора енергетских токова представља (заједно са миграционим токовима) један од кључних средстава притиска на Европу. Поред тога, Анкара тежи да изгради приоритетну геополитичку сарадњу са Катаром, који представља највећег у свету произвођача и испоручиоца течног природног гаса и заузима отприлике трећину одговарајућег светског тржишта. Но, оно што је још значајније – још током 2011. године власти Катара су кренуле у разраду пројекта изградње гасовода из Катара у Европу, који пролази преко територије Турске и Сирије. Та околност објашњава много у политици земље која се посматра, пре свега у својству испоручиоца течног природног гаса. Ако Турска и Катар постигну узајамно разумевање у питањима енергетске контроле над Европом – амерички “шкриљари” ће се наћи “ван игре”. У насталој ситуацији Русија не треба да везује себе обавезама из далеке будућности ни са ОПЕК-ом, нити са водећим произвођачима и испоручиоцима гаса, него да предузима оперативне активне мере користећи своје садашње чврсте позиције на европском енергетском тржишту, а такође и перспкетиве сопствене производње нафте.

Према аналитичком извештају банке Goldman Sachs, ниска цена нафте са руских налазишта омогућава Русији да, у крајњем случају у наредним годинама, поуздано повећава производњу нафте. [www.bloomberg.com/news/articles/2016-07-20/goldman-sees-russian-oil-output-topping-soviet-record-by-2018]

Према овој прогнози, већ током 2016. године средњи дневни обим руске производње нафте порашће за 11,21 милион барела, што је за 1,35% више од нивоа из 2015. године. Током 2017. године прогнозира се производња нафте у Русији на нивоу 11,65 милиона барела на дан. А до краја 2018. године, производња нафте у Русији може износити 11,65 милиона барела на дан – што превазилази рекорде из совјетских времена. [www.rbc.ru/economics/20/07/2016/578f83199a7947d69f8500c1]

Горе наведена рачуница аналитичара банке Goldman Sachs оповргава аргументе самог ОПЕК-а о томе да земље које не улазе у састав нафтног картела наводно не могу повећавати сопствену производњу нафте – а из тога следи – не може им бити ни конуркенција. Уосталом, у извештају World Oil Outlook-а који је публикован крајем 2015. године, то се објашњавало неопходношћу привлачења “огромних капиталних инвестиција”. Међутим, како показују последње рачунице, ОПЕК ће (и без тога располућен саудијско-иранским супарништвом) ипак имати посла са растућом конкуренцијом “извана”. “ОПЕК умире” – такав закључак је начинило азербејџанско издање Haqqin.az, указујући на противуречности у редовима картела и неспосбност његових чланова да се договоре о смањењу производње. Издање такође подвлачи ту чињеницу да је Саудијска Арабија “спремна да подржи рат ценама све до тренутка док амерички нафтни пројекти не изађу са тржиша”. [haqqin.az/democracy/64554]

А из тога следи да се број фронтова на нафтном бојном пољу у скорије време никако неће смањити!

Прочитај без интернета:
7 гласовa