Лондонски „Фајненшл тајмс“ је 4. октобра открио да је руска интервенција у Сирији, на позив сиријске државе, практично у последњи час спречила понављање либијског сценарија у тој држави. Сам наслов чланка, „Москва онемогућила планове америчке коалиције за зону забрањеног лета у Сирији“, већ довољно говори:

„Осим скромног контигента од два туцета Су-24 и Су-25 борбених авиона распоређених у Латакији – авиона намењених за ударе по копненим циљевима – Москва је распоредила борбена средства која онемогућавају успостављање зона забрањеног лета над Сиријом, које би спроводиле САД или њихови савезници.

Само пре неколико седмица, после вишемесечних дипломатских напора, званичници су били близу споразума о успостављању ваздушних безбедних зона ради обустављања бомбардовања цивила у северној и јужној Сирији од стране Асадовог режима, према тврдњама дипломата и војних званичника коалиције предвођене САД.

Споразум је био заснован на јорданским и турским плановима који су представљени раније ове године.

Многи званичници верују да је управо то предстојеће појачање коалиционих активности (преведено на разумљив језик – још отворенија западна интервенција у Сирији – прим. аут.) довело до изненадне интервенције Кремља крајем прошлог месеца.

‘Суштински разлог за сва ова догађања било је обновљено усредсређивање на Сирију и потреба за неком врстом политичког решења – што смо сматрали да се може постићи успостављањем зона забрањеног лета, безбедних зона,’ рекао је један високи европски дипломата’“.[i]

Поменута додатна борбена средства које је Русија распоредила у Сирији, која су практично онемогућила успостављање зоне забрањеног лета („практично“ јер би сада њено успостављање било могуће једино спремношћу на рушење руских авиона), су, колико је западним изворима познато, четири Су-30 вишенаменских борбених авиона и шест Су-34 ловаца-бомбардера. Ова две супер-летилице су више него адекватне да парирају америчким ловцима Ф-15 и Ф-16. Оне не само да служе одвраћању, већ и омогућавају бомбардовање терористичко-побуњеничких положаја близу сиријских граница са Турском и Израелом, где сиријски авиони нису смели да лете због опасности пресретања, што је и резултирало губитком контроле над тим територијама. То је укључивало и градове Раку – фактичку престоницу ИСИС-а – и Идлиб, као и подручја северно и западно од Алепа.

Али, то није све. „Шлаг на торту“ представља распоређивање атомске ракетне крстарице „Москва“ код сиријске обале. Најбоље препустити Енглезима да објасне шта то значи:

„Москва је опремљена са 64 противавионских система С-300, најмоћнијим руским противавионским оружјем (ово је, наравно, нетачно: има и моћнијих, али очигледно да је С-300 већ довољан разлог за бригу – прим. аут.).

Распоређивање С-300 – или слично напредних система, такође познатих под општим називом троцифрене ракете земља-ваздух – је нешто од чега Пентагон већ дуго времена страхује када је реч о Блиском истоку. Систем С-300, са оперативним опсегом од 150 км, може да обори све осим најнапредније невидљиве летилице. То значи да је сад већина ваздушних мисија Вашингтонових коалиционих савезника – Јордан, на пример, користи авионе Ф-16 – постала изузетно рањива. Ове ракете представљају претњу чак и британским Торнадо и Тајфун ловцима у бази Краљевског ваздухопловства у Акротирију, на Кипру.

‘Сасвим је очигледно да руске снаге које су сада распоређене онемогућавају успостављање било какве зоне забрањеног лета коју би САД и савезници успоставили по либијском моделу, осим ако коалиција није заправо спремна да обори руске авионе,’ каже Џастин Бронк, истраживачки аналитичар из Краљевског института обједињених војних снага (Royal United Services Institute).

‘Руси нису заинтересовани за разговоре о избегавању евентуалних сударања или блиских сусрета (deconfliction) – они једноставно поручују, ‘склоните нам се са пута’. Коалиционе операције у Сирији ће сада бити неупоредиво сложеније са становишта процене ризика и планирања мисија.’

Чак ће и извиђачке мисије америчких и коалиционих летилица над Сиријом бити сложене“.

Француски председник Оланд је још током заседања Генералне скупштине УН најавио разговоре о (формално) предлогу Турске и делова сиријских побуњеника за успостављање зоне забрањеног лета и „безбедних зона“ за избеглице на северу Сирије, уз границу са Турском – мада је било јасно да Русија и Кина на то не би пристале у Савету безбедности.[ii] Дакле, чланак у „Фајненшл тајмсу“ само потврђује да је у том диму већ било и ватре.

А, без обзира на тренутни пораз, амерички неокон јастребови ће се потрудити да се та ватра не угаси, па колико кошта да кошта. Петрик Бјукенон критикује америчког сенатора Мекејна због његовог најновијег „разложног“ предлога да се ракете земља-ваздух доставе „Слободној сиријској армији“, ради рушења руских авиона, као и Хилари Клинтон, која такође предлаже успостављање зоне забрањеног лета, по „успешном“ либијском моделу.[iii]

Хилари је одмах подржао и пословично „миротворни“ „Вол стрит џурнал“:

„Г. Обама би могао да натера г. Путина да плати цену, кад би преокренуо своју блискоисточну политику и обновио америчко вођство. САД би у Сирији могле да успоставе зону забрањеног лета, ради стварања безбедног уточишта за избеглице, против Исламске државе и г. Асадових ненавођених бомби. Он би могао да каже да ће амерички авиони летети где год желе, а ако и један од њих буде нападнут, САД ће истом мером одговорити“.[iv]

И друга перјаница америчког новинарства, „Вашингтон пост“, размишља у сличном „пацифистичком“ кључи:

„Данас још увек има ствари које би г. Обама могао да уради: Да успостави безбедне зоне. Да уништи хеликоптерску флоту коју г. Асад користи за своје ратне злочине“.[v]

Како Бјукенон примећује, успостављање зоне забрањеног лета изнад Сирије представљало би чин рата – а Конгрес не само да није одобрио тако нешто, већ је чак одбио да гласа за Обамин предлог 2013. када је хтео да нападне Сирију због (наводне) употребе хемијског наоружања.

Као што се може видети – разбуктавање рата у Сирији и (још једно) насилно рушење једне легалне државне власти било је веома изгледно, са свим пратећим последицама (реприза Либије, Ирака, Авганистана, ширење Исламске државе, премештање џихадиста ка Кавказу и Балкану, и сличне радости). Само је руска реакција, у последњем тренутку, то осујетила. Бар засад.

Они који би да релативизују ствари тврдњама да се у Сирији ради о обичном „одмеравању снага“ или „сукобу интереса“ САД (и њихових савезника) и Русије су или цинични, или необавештени, или интелектуално непоштени. Наравно, Русија има своје интересе у Сирији. Али одбрана њених интереса није сама по себи дестабилизирајућа. Напротив. За разлику од политике западних интереса – једностране, циничне и агресивне.

Руска реакција у Сирији је, бар за тренутак, спречила не само (још) једну западну свињарију, још једну монументалну људску трагедију, већ и радикализацију ионако озбиљне блискоисточне кризе, која би свет још више заљуљала, а можда и гурнула преко ивице амбиса. Онима који би тако нешто да избегну јасно је која је страна у праву, и чије напоре у Сирији треба подржати.

[i] www.ft.com/cms/s/0/cee6fcba-69bf-11e5-8171-ba1968cf791a.html#axzz3nbdZAi2f; за оне који немају приступ сајту, пренет је на russia-insider.com/en/military/how-russia-checked-us-plan-no-fly-zone-syria/ri10248

[ii] www.reuters.com/article/2015/09/28/us-un-assembly-hollande-syria-idUSKCN0RS2D920150928

[iii] buchanan.org/blog/war-party-targets-putin-and-assad-124140

[iv] www.wsj.com/articles/what-u-s-retreat-looks-like-1443742339

[v] www.washingtonpost.com/opinions/origins-of-a-disaster/2015/10/02/69b058c2-6907-11e5-9ef3-fde182507eac_story.html

46 гласовa