На свечаности у Кремљу 17. марта ове године[i], на којој је уручио државне награде војном персоналу који се истакао током антитерористичке операције, Владимир Путин је истакао да „никоме није дозвољено да нарушава ваздушни простор Сирије“. У вези са тим, он је упозорио да је Москва спремна да употреби средства ПВО за све мете које сматра претњом. Додао је да ће сви делови распоређеног противваздушног система одбране, укључујући комплексе малог опсега „Панцир Ф“ и далеког опсега „С-400 Тријумф“ бити тамо стално базирани.

Нагласио је да уколико буде потребно, руске снаге могу за неколико сати бити послате назад у Сирију и да су постојеће базе у тој земљи добро заштићене. Овоме ваља додати податке које је званично саопштило руско Министарство одбране, а то је да је на зараћеној територији остало ангажовано око хиљаду војних саветника из састава Оружаних снага Русије, затим да су допремљени и неки нови ваздухопловни апарати – авиони и хеликоптери, те да се у територијалном мору Сирије налази, између осталог, подморница „Ростов на Дону“, опремљена крстарећим ракетама „Калибар-НК“ чији домет је већи од 1.500 километара.

И затим је, према оцени аутора ове колумне, уследио кључни део излагања председника Путина када је истакао да је Русија створила услове за мировни процес у Сирији и да ће Москва наставити да надгледа споразум о прекиду непријатељстава, који се одвија под покровитељством УН.

Шта нам најновија изјава односно обраћање и посебно апострофирани део о мировном процесу, казују о руској државној политици и које бисмо закључке генерално могли извући након најновијих потеза председника Путина?

Да се Русија дефинитивно вратила на место које јој одувек припадало – у ранг суперсила и уваженог сталног члана Савета безбедности УН, те да је вишемесечну, најтачније вишегодишњу, како дипломатску тако и војничку битку у међународној арени добила маестрално, а да притом није не само угрозила или прекршила међународно (ратно) право, већ је западним силама очитала сјајну лекцију управо на том пољу. И то уз крајње поштен и искрен наступ у актуелном сукобу. Све супротно од онога како Запад иначе поступа.

Многи су се ових дана утркивали у оценама и (супер)анализама Путинових потеза „откривајући“ нам узроке повлачења снага до којих су „дошли“ или преко екстра извора из врха Кремља или су своје закључке базирали на „изузетном“ геополитичком искуству и знањима. И скоро код свих се уочавала класична западњачка, сада већ отрцана визура, односно поглед кроз северноатлантске наочаре. Нешто са чим смо се скоро у потпуности саживели у минуле три деценије униполарног, изображеног и нагрђеног међународног поретка.

Тако смо се могли наслушати о некаквој супертајности у доношењу одлуке о повлачењу дела руских снага из Сирије, затим о лукавим (модерним речником – поквареним) дипломатским играма званичне Русије, надметању са западним силама управо према њиховим матрицама, све до закључака како је дошло до поделе блискоисточног плена са САД, чиме је Сирија остављена на цедилу.

Ништа од свега није тачно. Русија је својим свеукупним држањем и деловањем у међународној заједници нарочито последњих пет година, успела да се снажно позиционира и наметне и да западне, агресивне силе, корак по корак обавезује на поштовање и примену како Повеље УН као кровног међународног мировног документа, тако и бројних конвенција, резолуција, декларација, протокола.

То јасно видимо управо на случају Сирије где су коначно кренули мировни преговори у Женеви под покровитељством онога под којим и треба да се искључиво воде – ОУН, након што је обезбеђено какво-такво примирје зараћених страна на терену. Бар оних које су признате од стране водећих светских сила и посебно од стране сталних чланица СБ.

Преговори у којима нема више унапред срочених ултиматума од стране западних и њима потчињених арапских блискоисточних сила, затим претњи копненом интервенцијом (уколико изузмемо Турску која игра улогу пробног балона НАТО, тек да криза не изгуби макар на минималној динамици), ваздухопловним и ко би га знао којим све тзв. кампањама.

Наравно све напред наведено не значи да се у некој ближој будућности неће догодити управо супротно (сетимо се наших искустава с краја 20. века и преварног држања западних џелата), те да ће кренути озбиљнији регионални или светски сукоб. Лично сам убеђен да ће се такав план ставити у функцију кад-тад, зато што је одавно познато какве су геополитичке аспирације Запада на овом простору, без чијег остварења нема продора даље на Исток, у срце Руске империје и евроазијске ризнице. До тада, а то је оно што је од изузетне и историјске важности, Русија је у овој фази сукоба на Блиског истоку, на најпозитивнији начин демонстрирала неколико битних аспеката на којима би морао да почива међународни поредак.

Онако како је записано у Повељи ОУН (колико је, рецимо, Срба прочитало тај најважнији међународни документ?) и управо је то суштина обраћања Владимира Путина. Јасно је ставио до знања целокупном свету (баш као и септембра минуле године на заседању Генералне скупштине) уколико би се то уџбенички постројило, следеће:

  • право на војно и свако друго савезништво имају не само западне силе, већ и сви остали народи и државе широм слободољубивог света, без обзира на њихов положај, величину, развијеност и значај у свету;
  • одбрамбени рат је легитимно право сваке признате државе уколико се поштује Повеља, правила међународног ратног права и потписане међународне хуманитарне и остале конвенције;
  • никаква сила нема право да уређује унутрашња питања и односе у независним државама и да организовано подрива политички систем који је признат међународним правилима;
  • само је Савет безбедности УН властан да одлучује о примени правила ратовања као и о покретању мировног процеса, што је регулисано посебно Главом VI и Главом VII Повеље, а не регионалне и остале организације попут НАТО, ЕУ, Афричке и сличних унија, које намећу своја правила подешена властитим, односно интересима глобалистичких кругова;
  • морају се поштовати потписани споразуми на плану заједничког деловања у очувању или обезбеђивању мира и доносити одговарајуће, праведне и обавезујуће резолуције, тамо где је то и предвиђено – у Савету безбедности;
  • нема наметања ултиматума, уцена, мировних и осталих планова у којима се унапред једна страна (у случају Сирије више њих) привилегује и протежира, док се она друга или бланко оптужује и санкционише или озбиљно спутава у остваривању легитимних права и интереса, који су гарантовани међународним прописима.

Са набрајањем онога што је Владимир Путин директно или индиректно поручио и деловањем у пракси демонстрирао и постигао, могло би се унедоглед. Но, ценим, да су наведене ставке сасвим довољне. За буђење и отрежњење свих. И дословно баш тако и без било каквих бојазни.

Посебно оних земаља као што је Србија у овом тренутку, предвођена класичним окупационим намесницима, након петнаест година бауљања на коленима. Подјармљена и окована западним ланцима и увучена у све могуће дефетистичке, самоубилачке, понижавајуће и антисуверенистичке матрице, које су дубоко заживеле у националном бићу, као резултат спровођења екстремног дводеценијског психолошко-пропагандног рата.

Јер, да није тако мерено макар у промилима, не бисмо имали свакодневне изјаве како је Србија мала, како се налази на незгодној геостратешкој позицији, како мора да балансира између великих сила и да води политику незамерања (по цену ненадокнадиве државне и националне штете), те да је у складу са таквим циљевима најбоља опција (апсолутно непостојеће) војне и какве све не неутралности.

„Неутрални“ смо, дакле, за неуки народ коме једноставно нису позната међународна правила у вези са тим, док смо истовремено и апсолутно „не-неутрални“, тачније, прокламовано сврстани – Европска унија и под окриљем НАТО савеза у виду програма Партнерство за мир. И све то уз губитак Космета и економско черечење остатка земље наочиглед целокупне јавности.

Када их неко разуман, успут минимално начитан, приупита – где то пише да морамо бити (наводно) неопредељени и неутрални, а то значи љигави, у ком то међународном пропису стоји, који је то члан Повеље УН (од које беже као ђаво од крста), на основу чега нам прети опасност, који су то разлози да се морамо кукавички повиновати, гле чуда управо пред онима којима смо окружени а зовемо их партнерима и они нам граде мир – наравно да валидног одговора и у сагласју макар са здравим разумом, неће бити.

Баш онако како „експертски“ тумаче одлуку Русије да део снага дезангажује у Сирији. Отуда је и било потпуно смехотресних анализа рецимо као – морали су да се одлуче на такав потез зато што су сувише развучени на више фронтова и тиме безбедносно и војно угрожени.

Незнајући да је једна таква снажна сила, војнички импознатно организована и оспособљена на тзв. територијалном принципу (оно што смо ми демонстрирали 1999. године, али коме зборити) спремна да се ангажује, односно брани или врши противударе и у најтежим ратним условима, у такозваном „стратегијском окружењу“, у амбијенту најснажнијег атаковања са више праваца и то истовремено, како на линијама сукоба, тако и у дубини властите или противничке територије, односно фронта.

Честитке Руској Федерацији, не само због војничке и дипломатске победе, већ и (пре свега) због отварања очију поробљеним народима. Због писања нових, праведних страница светске историје и враћања међународног поретка у једино могући и одрживи колосек.

 А ми, Срби, шта нам ваља чинити за то време?

Ништа. Осим што би могли озбиљније да се позабавимо пчеларством и производњом меда… видесмо то јуче у манастиру Ковиљ. А потом и у здању српске Скупштине, а то је, где нам је и са ким нам је светла евроатлантска перспектива. Тако то раде покорени и понижени.

Док се једном не пробуде. А десиће се и то, убеђен сам.

[i] rs.sputniknews.com/rusija/20160317/1104080239/Rusija-Putin-Sirija.html

Прочитај без интернета:
67 гласовa