Опис Отоманског царства као „болесника са Босфора“ приписује се руском цару Николају I. Стога је сасвим у духу, ако не историјске а онда свакако поетске правде да су потези једног другог руског владара, Владимира Путина, вратили Турску управо у то стање. И као што је тадашња Енглеска, у лику свог амбасадора у Санкт Петербургу, Џорџа Хамилтона Симура, молила руског суверена да има обзира према том „болесном и ослабљеном човеку“, тако су сигурно и њени данашњи наследници заинтересовани за турско здравље. Како ће се о њему старати је друго питање. Јер, многи су окусили – англо-амерички лек је скоро увек много гори од саме болести. Али, пустимо мртвима да сахрањују своје мртве.

Руска јасноћа деловања, оличена у праведно утемељеној сили је, дакле, отерала Турке и њихову државу назад у болесничку постељу. Русија је искористила предност тога што је у праву – реч је о међународном праву, а оно је још увек мерило међународног понашања – и у складу с тим поступила одлучно и силовито. За разлику од држава које га константно и цинично крше – а међу таквима је свакако Турска – па морају да своје праве циљеве увијају у свакојаке обланде и еуфимизме, и да се праве да раде једно, а заправо раде сасвим друго, што их ипак донекле успорава. И, одједном, из мрака, ствари излазе на светлост дана:

- Американци морају да нађу нешто веродостојно да раде, или бар да то тако делује пред јавношћу – и својом и међународном, да не би били скроз разобличени као главна покретачка снага иза терориста. Игра са „умереном опозицијом“ је, жестоким руским ударима по истинским терористима, под свим њиховим називима – раскринкана, чим се показало да нико не може да лоцира ту „умерену“ опозицију легалној власти у Сирији. Стога су Американци, осим неопходног одржавања привида да ипак постоји нека значајнија „умерена“ групација међу анти-асадовским устаницима, објавили сарадњу са снагом која се доказано бори против ИСИС-а: Курдима.[i] А то дефинитивно нису добре вести за Турке, јер ће то сада додатно учврстити повезивање сиријских и ирачких Курда, што свакако неће проћи неопажено њиховој браћи у Турској.

- За Турке је, пак, уласком моћне руске авијације, Сирија практично постала зона забрањеног лета. Што значи да нити могу више да, под изговором подршке борби против „тиранина“ Асада, дају ваздушну подршку ИСИС-у, нити да бомбардују сиријске Курде. Уз то, Ердогана чекају нови избори у новембру, где ће бити поново суочен са све хомогенизованијим курдским гласачим телом, које постаје све важнији, и дестабилизирајући фактор у турском политичком животу. Управо је курдски-подржана Народна демократска партија, са својих 13% гласова освојених на јунским изборима, спречила Ердогана да оствари неопходну парламентарну већину за промену устава. Уз то, Курди већ сад чине око 20% популације, и рађају двоструко више деце од Турака, тако да се очекује да ће, за мање од 20 година, Курди чинити половину војних обвезника у земљи.[ii]

Додатно, долазак Русије у помоћ Асаду је коначно разбио у парампарчад турске амбиције за постизање гасно-транзитног монопола у региону. Сада сањани гасовод из Катара који би се, преко Турске, повезивао са Европом делује управо тако – као сан. Турска је сада енергетски још више везана за Русију, без правих алтернатива.

Ако се већ наведеним турским проблемима додају и погоршани односи са Кином, услед турске (не тако) тајне подршке ујгурском тзв. Покрету за независност Источног Туркестана у западној Кини, онда постаје још јаснија мудрост старе изреке: ко другом јаму копа, сам у њу упадне. Уживљавајући се у умишљену улогу „новог“ Отоманског царства, Ердоганова Турска се и превише отворено мешала у унутрашње ствари других држава – уз лицемерно гесло до скоро слављеног „генија“ Давутоглуа: „нула проблема са суседима“. Та нула је сада нарасла у велико море проблема, са скоро свима, а и са самом собом.

Можда је Турска могла још неко време да игра своје двоструке и троструке игре, одајући привид нове надолазеће силе, мада дебело финансијски подржане и кредитиране од стране арапских заливских држава[iii] – да се нису појавили Руси, на страни права и правде, што је позиција која их је увек додатно инспирисала.

Руска акција у Сирији показује колико су принципи заправо важни, чак и у садашњој међународној пустоши коју је иза себе оставио једнополарни поредак. Упорним истицањем утемељености у међународном праву – односно чињенице да је Русија била спремна да делује само на основу позива легалне власти или резолуције Савета безбедности УН, и то у склопу борбе против правих терориста, Русија је разоружала оне који су говорили једно а чинили друго. Упалила је светло, и многе бубашвабе су се разбежале. А уз то је и легитимисала своје сасвим прагматичне интересе, које свакако има.

За разлику од Русије, ни Американци ни Турци, ни њихови савезници из нафтом богатих заливских земаља, нису у Сирији деловали на основу права, већ на основу силе – не само не сарађујући са легалном влашћу у Сирији, већ је и активно рушећи. Наравно, огромна војна сила је Русији дала могућност да се уопште и умеша у сиријски конфликт – али она сама по себи свакако не би била довољна. Американци никада не би постали то што јесу да није било комбинације дугогодишњег стажа ипак успешне правне државе и пратеће меке моћи која их је легитимисала као „праведну“ по дифолту.

Дакле, сила утемељена у праву је комбинација која је омогућила да се америчка „коалиција“ у Сирији, бар у први мах (а игра сигурно још није готова), пред Русијом повуче нешто попут, некад давно, Црвеног мора. И да Турска поново падне у болесничку постељу. Овог пута, можда и трајно.

[i] www.al-monitor.com/pulse/originals/2015/10/us-arm-syria-kurds-rebels-isis.html

[ii] atimes.com/2015/10/turkey-is-the-next-failed-state-in-the-middle-east/

[iii] atimes.com/2015/10/what-do-you-do-about-turkey/

Прочитај без интернета:
47 гласовa