Европљани имају све мање времена да дефинишу своје приоритете у области енергетике. Говорећи још прецизније – да реално почну са стварањем инфраструктуре неопходне за прихватање и транзит руског гаса који ће стизати преко Турске. Као што је поново истакао (на заседању Валдајског клуба) председник Управног Одбора ГАЗПРОМА Алексеј Милер, руска страна неће после 2019. године продужавати постојећи уговор за транзит гаса преко територије Украјине. Штавише, Москва неће са ЕУ усаглашавати нову инфраструктуру испоруке руског гаса у Европу. Из тога следи да европске земље – како оне које улазе у ЕУ, тако и оне које су формално сачувале независност по питању енергетике – треба да дефинишу своје приоритете.

Избор овде није превелики. Према истраживањима која су ових дана публиковали стручњаци британске компаније БП, у наредних 20 година зависност Европе од увоза гаса порашће са данашњих 50% на 71%. И то ће се догодити у условима пада производње на европским налазиштима и смањења испорука из Алжира и других спољних извора. Што се тиче снабдевања Европе течним природним гасом, треба рећи да је оно једино способно да компензира смањење обима производње гаса на континенту, које 2020. године може износити отприлике 30%. Притом ће улога руског гаса у европском увозу у најмању руку остати на данашњем нивоу (32-33%) – прогнозирају стручњаци БП.

Важан фактор представља и све већи песимизам инвеститора по питању објеката и ресурсног пуњења два конкретна руска пројекта “Турски ток” – Трансанатолијског (ТАНАП) и Трансјадранског (ТАП) гасовода. Танер Јилиз, турски  министар иностраних послова, већ је ставио до знања да Анкара може продати свој удео у ТАНАП-у.[1]

До сличних закључака дошли су и стручњаци из Института Брукингса из Вашингтона. У извештају који су припремили констатује се “да ће руски природни гас бити конкурентан у Европи” у најмању руку до 2030. године. “У целини, анализа показује да не долази до трансформације структура баланса горива у Европи. Сматрамо да ће улога руског гаса у европском балансу горива бити значајна” – сведочи аналитичар поменутог Института Брукингса, Тим Боерсма.[2] Према сазнањима аустријског часописа Die Presse, Институт Брукингса је предвидео неколико сценарија развоја европског увоза гаса из Русије све до 2040. године. И ни један од њих, закључују аутори извештаја, не указује на могуће смањење удела руског гаса у снабдевању Европе.

Такође треба истаћи да наведени трошкови не укључују такве дестабилизујуће факторе као што је заоштравање ситуације на Блиском Истоку – које већ сада доноси суштинске корекције у динамици нафтних и гасних тржишта и тера потрошаче да траже могућност смањења испорука из Саудијске Арабије, Ирака и Катара. “Потпуно је могуће да постоји несклад између онога што се очекује од тржишта и онога како ће се сложити реална политичка ситуација. То се по правилу не подудара” – признају чак и амерички стручњаци из Института Брукингса. Треба напоменути да су рачунице Института из Вашингтона урађене уз коришћење најсавременијих метода на основу компјутерске имитације функционисања извозних маршрута и капацитета постројења природног гаса.

“Турски ток” ћемо почети да градимо чим добијемо све сагласности. Ми немамо потребу да то усаглашавамо са европским колегама”, поново је у вези са тим подсетио Алексеј Милер у кулоарима Валдајског клуба. Према његовим речима, Русија ће у сарадњи са Турском довести руски гас до чворишта на турско-грчкој граници. Даља маршрута испорука зависиће од спремности и способности самих Европљана да створе сопствене капацитете и “прикључе” их горе поменутом чворишту. “Изградићемо и чекати”, истакао је шеф ГАЗПРОМА. “Сада су сви напори усмерени на реализацију изградње гасоводне инфраструктуре у Турској, на граници Турске и Грчке и испоруку за потрошаче југо-источне и централне Европе преко те маршруте”, потврдио је у оквирима Валдајског клуба Александар Новак, руски министар за енергетику. Према његовим речима вредност “Турског тока” је упоредива са карактеристикама “Јужног тока”, међутим, потребна је изградња надземних прикључака ка будућем гасоводу од стране европских земаља, које ће оне морати градити о свом трошку.[3]

За сада Грчка најављује највећу активност по питању прикључења новој инфраструктури гасовода. Грчки министар за енергетику, животну средину и реконструкцију производње, Панајотис Лафазанис, који је посетио Москву, током разговора са Алексејем Милером истакао је да ће нови гасовод у правцу Турске “повећати поузданост снабдевања Европе гасом, пошто одговара захтевима диверсификације извозних маршрута”.[4]

По овом питању и Словачка показује несумњиву активност. Компанија Еустрим („Eustream“,) оператор словачког гасно-транспортног система, већ је истакла намеру да изгради гасовод у својој земљи до бугарско-турске границе, како би у перспективи постао кључни елемент гасне структуре новог система испоруке руског гаса у Европу. Прелиминарна вредност словачког пројекта је 750 милиона евра. “Гасовод би почео у словачком селу Велке Капушани близу границе са Украјином, а завршио би се на бугарско-турској граници”, указује интернет издање вЕнергетике из Братиславе, ослањајући се на изворе из компаније Еустрим. Вероватно ће већина трасе пролазити по већ постојећем гасоводу, а остатак ће бити дограђен на територији Румуније. Предвиђене су три године за изградњу, а капацитет будућег гасовода може се довести до 20 милијарди кубних метара гаса годишње. У Братислави добро схватају да се испорукама руског гаса преко Турске и Грчке могу прикључити ка транзитним маршрутама и нове земље које нису биле учеснице ранијег “Јужног тока” – посебно та иста Словачка. А то значи не само наплаћивање транзита, него и повећање стабилности читавог система повезаног са интересима максималног броја играча. Одустајање Русије од изградње “Јужног тока” променило је много тога “на будућој енергетској карти” – с правом је у вези са тим указала словачка газета СМЕ.

За разлику од Грка и Словака, остали су за сада очигледно опрезни. Посебно руководство Србије још увек очигледно негује наду да ће убедити Европску комисију да “притисне” Русију како би је натерала да реанимира “Јужни ток”. Кабинет Александра Вучића изгледа да је принципијелно одлучио да не предузима никакве самосталне кораке у области осигурања енергетске безбедности без усаглашености са Бриселом. А то – имајући у виду горе наведено одбијање “ГАЗПРОМА” да са ЕУ усаглашава “Турски ток” – представља директан начин да Србија остане енергетски крајпуташ. “У Србији и другим балканским државама нема баш велике алтернативе испорукама гаса из Русије” – овако је насталу ситуацију прокоментарисао руски амбасадор у Београду Александар Чепурин. Европљанима је време да се определе, “пошто се о градњи мора договарати на обали”[5] – убеђен је амбасадор Чепурин.

Судбина “Јужног тока”, који српске и бугарске власти данас наводно толико оплакују, може да послужи да се мало боље схвати суштина енергетске политике ЕУ – а уједно и негативна улога Украјине и њених западних покровитеља. Пројекат “Јужни ток” постао је жртва глобалне геополитичке игре коју спроводи Запад на челу са САД, у којој је кључни елемент Кијев. Главни разлог због кога је Русија одлучила да гради транзитни гасовод који заобилази Украјину пронађен је својевремено у одустајању Украјине од модернизовања сопственог гасно-транспортног система. Одговарајући споразум Москве и Кијева потписан је још 2004. године – али је одмах после тога (не без учешћа САД) дошло до “обојене револуције” и извршење споразума је било срушено. Услед тога Вашингтон је у Украјини добио погодно средство за притисак и на Европу и на Русију. Међутим, отежавајућу околност представља и то што у Европи, са изузетком ГАЗПРОМА, једноставно нема оних који желе да граде гасовод за руски гас. Због тога је пред Европљанима релативно једноставан избор: или сарадња са Русијом, или енергетски ћорсокак.

Нису ликвидне ни рачунице са испорукама гаса из шкриљаца из САД. Директни трошкови гаса из шкриљаца, без обзира на громке изјаве америчке стране, знатно су већи него кад је у питању традиционални гас. Ако за традиционални гас та цена износи око 20 долара за хиљаду кубних метара, цена исте количине за гас из шкриљаца отприлике је 150 долара. Као и раније, остаје скупа и електрична енергија која се добија из алтернативних извора – поготово што у условима глобалне кризе одговарајуће инвестиције не расту, него се смањују.

[1] www.oilru.com/news/456830/

[2] РИА НОВОСТИ 15/10/14 03:24 15.10.2014 03:26

[3]  http://top.rbc.ru/business/13/04/2015/552bbb239a7947528538f07e

[4] www.gazprom.ru/press/news/2015/march/article222294/

[5] “Нужно договариваться на берегу” – руска узречица за ситуацију када се о нечему треба на време договорити (примедба преводиоца).

Прочитај без интернета:
9 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ