Најпре се Време подсмевало Политици што је објавила текст непостојећег „доктора“, после се Политика ругала Времену што је помешало зоолога Макса Вебера са истоименим социологом (и то чак на насловници) – а сачувати здрав разум, у поплави неистина и лажи, за читаоца је постало све тежи посао.

Политику и Време с правом сматрају ретким озбиљним листовима на нашем медијском тржишту и готово последњим бранитељима професионалних стандарда. Онда је Политика, која је некада проверавала чак и писма читалаца за рубрику „Међу нама“, објавила ауторски текст извесног „доктора Петра Величковића, форензичког психијатра из Монтреала“, аутора за кога се после испоставило да не постоји (видети овде). Након смењивања Љиљане Смајловић већ је била приметна извесна професионална деградација овога листа (о чему сам на ФСК писао овде), а овај случај тај утисак некако је само потврдио.

Међутим, потом је у једном делу наше јавности уследило ругање и сеирење над овом грешком, уз настојање да се Политика путем ове омашке сасвим „закопа“. Б92 је прогласио да постоји „случај Политика и фантомски аутори“ (овде), Цензоловка је писала о „бламу Политике за сва времена“ (овде), а Време је објавило аналитички текст „Траговима `Војка и Савла`“ (овде), у коме се каже да „Политици као да није довољно бруке у ближој и даљој прошлости“ и да „све заједно неодољиво подсећа на чувене `Одјеке и реаговања` који су овдашњи јавни простор затровали толико да се и дан-данас боримо против дугорочних последица“ (!?).

Штавише, истакнути колумниста Времена отишао је тако далеко да је о Политици написао да „људи који је праве заправо не постоје, мада вероватно постоје накупине беланчевина којима у личним картама пишу одговарајућа имена. Њен главни уредник зове се Александар Вучић“ (овде). То је свакако стилски ефектна метафора, уз то не сасвим и нетачна, али која ипак садржи и једну потенцијално опасну дехуманизацију оних људи који нам се не свиђају („накупине беланчевина којима у личним картама пишу одговарајућа имена“!?).

Није прошло много, а Политика је дошла у прилику да може Времену да узврати по принципу „ругала се шерпа лонцу“. На насловној страни Времена, 17. августа (овде), као портрет Макса Вебера одштампана је слика истоименог холандског зоолога (овде). Политика је одмах објавила заједљиви коментар „Крокодилски портрет Макса Вебера“ (овде), у коме се каже да се „недељник Време прекјуче истопио као сладолед у августу“ будући да је ухваћен да „мучи мукицу како изгледа портрет знаменитог немачког социолога Макса Вебера“, иако је претходно „под даирама и зурлама“ „сеирило“ и „џекирало се“ због Политикине много мање погрешке.

Објективни посматрач мора да жали и Политику и Време, а највише српског читаоца. Сви правимо грешке, које подразумевају да каткада изричемо или преносимо неистине. То се десило овога пута како Политици, тако и Времену и потписник овога текста последњи је који би се бацио каменом на њих.

Проблем је ‒ све остало, заправо саучесништво у пролиферацији лажи – смишљеном ширењу неистина којима се хоће „променити свест“ читаоца и тако му онемогућити да разуме и брани сопствене интересе.

Узмимо као пример исти број Политике у коме је објављен поменути коментар „Крокодилски портрет Макса Вебера“. У њему је штампан и „Културни додатак“, подлистак за који је одавно примећено да је у тој мери „другосрбијанизован“ да више личи на својевремени Данасов подлистак „Бетон“, него на традиционални додатак о култури и науци који Политика издаје од 1957. године.

У овом подлистку „Културног додатка“ (стр. 2‒3) штампан је, између осталог, интервју с немачким историчарем Робертом Гервартом (Robert Gerwarth, овде), под насловом „Да ли је Србија изашла из Првог светског рата“. Овај релативно млади (р. 1976) и, судећи по слици (овде), сасвим лепушкасти (дакле, потпуно модеран:) историк, објашњава српској публици да су „државе настале на рушевинама Аустроугарског или Османског царства и саме биле мини-империје које, за разлику од старих империја, нису знале како да поступају са мањинама“. „Тако је било и у Југославији“, где су Срби, по Герварту, „створили утисак о репресији“. „Не желим да кажем да су империје биле савршене, нису биле, али мало која држава јесте“. Међутим, „Османско царство је све до свог краја гајило идеју да различити народи могу живети заједно“. Српска „Југославија“ наравно таква није била.

Оно што изазива револт није толико безобразни немачки покушај историографског ревизионизма Првог светског рата, колико полтронско и аутошовинистичко прихватање те ревизије од стране новинарке Политике. Она не само да Герварту, на његово „откриће“ да су „етничко чишћење“ заправо измислиле „националне државе“ (постимперије) после Првог светског рата, поставља питање „Да ли је (овај начин размишљања) присутан и данас ако се чује да Србија и Косово размишљају да размене територије“ – пазите: Србија и Косово да „размене територије“!? – него ни речју није у стању да одговори на свемирску лаж Герварта и ревизионистичке немачке историографије како је „Османско царство све до свог краја гајило идеју да различити народи могу живети заједно“.

Занимљиво је да је управо Политика, у априлу 2017, као додатак штампала докторску дисертацију Иве Андрића (видети овде), у којој се лепо описује како је изгледала та османлијска „идеја суживота“: „Kао једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота у земљама које су Турци освојили“, пише Андрић, „важио је ислам“, тј. „Kанун-и-раја (збирка закона за рају)“. Ево неких одредби:

„01 Хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице.

02 Они не смеју поправљати своје цркве.

03 Они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе.

05 Свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство.

10 Према муслиманима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања.

11 У погледу одеће и обуће не смеју се носити као муслимани.

13 Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње.

14 Не смеју продавати вино нити носити дугу косу.

15 Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом.

16 Не смеју носити широк појас.

17 Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо.

18 У својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено.

19 У њима (могу) само полугласно да певају.

20 Смеју само тихо да се моле за покојнике.

21 Муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање.

Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут“.

Добро, можда Политикина новинарка која је мирно саслушала тврдњу Роберта Герварта како је  „Османско царство гајило идеју да различити народи могу живети заједно“ није читала додатак Политике из априла 2017. године. Али, јамачно је чула за ђакона Авакума, кога су ти исти „толерантни“ и „мултикулти“ Турци набили на колац у Београду 1814. године.

Е, каква је то само била „толеранција“ и „идеја суживота различитих народа“! Усред Европе Бетовена, Бајрона и Тарнера, негде од Стамбол капије (данашњег Народног позоришта), па све до Батли џамије (данашње Народне скупштине) стојало је, те 1814, коље с многобројним хришћанима који су се сатима и у самртном ропцу копрцали, док су им изгладнели пси одгризали ножне прсте (овде). Баш лепа илустрација Гервартовог описа толерантног и мултикулти  Османског царства!

Наравно, новинарки Политике ништа од тога није било при памети, већ само питање како Србија и „Косово“ могу да да „размене“ територије. Е то је оно што је страшно, бедно и опасно, а не толико штампање текста непостојећег аутора. Страшно је што Политика преко свог „Културног додатка“, а посебно преко спољнополитичке рубрике, активно „другосрбијанизује“, односно „атлантизује“, свест српског читаоца.

Просечни читалац Политике, баш као и просечни читалац Времена, само на основу онога што налазе у листовима које купују, тешко да су у прилици да разумеју свет у коме живе – ни његову прошлост, ни његову садашњост, ни његову будућност. Њима се, на пример, Трамп систематски приказује као десничарски лудак који подржава „расистичко насиље“ у Шарлотсвилу. О моћи и агенди „дубоке државе“ која потапа Трампа – или га гура у ратни екстремизам – читалац Политике и Времена не може да зна готово ништа. Читав свет особених идеологија, безочних медијских манипулација, борбе за моћ и за светскоисторијску доминацију, за публику Политике и Времена једноставно не постоји.

Ти читаоци данас морају да се служе интернетом и да прате, рецимо, шта на Strategic Culture Foundation пише  Џ. Џ. Џатрас (овде; српски преводи на ФСК овде) или П. К. Робертс (овде; српски преводи на НС овде), како би могли да разумеју шта се збиља дешава у САД, па и у свету. Као што им и за истинско разумевање онога што се дешава у Србији није довољно само читање ових листова, већ морају да прате и алтернативне портале, попут ФСК, НСПМ, Стање ствари и друге.   

И то је проблем – мејнстрим медији све слабије раде свој посао информисања. Читалац је засут лавином дезинформација и штетних лажи. Професионални стандарди падају, али и отпорност публике на манипулацију, смишљену дезоријентацију и на превару. Србија као полуколонијално друштво посебно је подложно овој врсти супресије.

Без јаких мејнстрим медија Србија неће моћи да зна шта јој се дешава. Интернет алтернатива тренутно донекле одржава фронт здравог разума и слободе – интервју с Миланом Гутовићем гледало је 280.000 људи (овде), а алтернатвни сајтови све су посећенији. Али с правом се можемо запитати – да ли објективна и поштена медијска сцена у једној „демократској“ земљи мора овако да изгледа?

105 гласовa