Без обзира на квалитет, комплексност и бројност радова о тероризму, научници, политичари, стручњаци за безбедност и правници нису успели да се усагласе око значења те речи, нити око дефиниције појма тероризам. Ипак, пуна сагласност постоји око најважније чињенице: Тероризам представља један од највећих безбједносних проблема данашњице. Постоји неколико разлога због којих настаје конфузија. Прво, врло често се мешају термини страх (терор) и тероризам. Међутим, уколико би све што изазива страх (као друштвену реакцију) било названо тероризмом, онда би број могућих дефиниција постао неограничен. Друго, значење појма тероризам мијења се заједно са промијеном политичког, друштвеног или историјског контекста. Често се појму тероризма приписују они садржаји који су тренутно у интересу одређене државне политике или одређеног интереса. Владе и разне друштвене елите понекад оправдавају и увећавају своју политичку моћ уколико своје политичке противнике етикетирају као терористе. Грађани много лакше прихватају то да влада злоупотребљава силу онда када је то у оквиру борбе против тероризма. Тероризам може користити и форму репресије блиску појму моћи.

Данас се под појмом тероризма и терористичких организација, подразумијевају велике, самосталне, самоодрживе групе које не зависе од државе, војно-политичке организације вјерских фанатика које се служе насиљем, као и насилничке групе које тероришу друге, борећи се за неки одређени политички циљ или за слободу неког народа, територија или државе. Данас углавном сваки разговор, коментар или анализа полази од дефинисања тероризма повезаног са постојањем екстремних религиозних вјеровања. Вјерски екстремисти окупљају се око идеје насилног тумачења вјере, коју желе да наметну и вјерницима и осталима, сматрајући себе одабраним и оним који имају дужност и право да убијају, уништавају и држе у страху друге људе у име правде и јединствене Божије воље. Наравно рјеч је о употреби ислама – исламском радикализму, и организовању екстремиста, који су на објективне, друштвено-историјске проблеме муслиманског свијета одговорили брутално, организовано и злочиначки – разним терористичким акцијама и многим неконвенционалним поступцима који су увијек у функцији јединственог система тероризма експонената и координатора оперативних и стратешких акција, званих: „АЛ КАИДА“, „Џабхатун Ал Нусра“ или Исламска држава – ДАЕШ. Једну од битних особености савременог тероризма представљају те такозване вјерско-терористичке организације, односно терористичке мреже које своје, политичке циљеве прикривају вјерским интересом.

На овом мјесту треба одговорити јасно на задату тему: Да ли је Босна и Херцеговина, са својим Бошњацима – релативно већинским народом словенског поријекла – (европског начина живота и размишљања) дио укупног апарата глобалног тероризма!

Одговор: ЈЕСТЕ – Босна и Херцеговина је најперспективнији дио Балкана и Европе са становишта развоја и реализације глобалних терористичких циљева које официјелно представља укупну терористичку мрежу многих, привидно и сукобљених организација!

Сарајевски квази-интелектуални кругови би свакако, са индигнацијом одбацили ову тезу, без обзира да ли говоримо о умишљеној лажној интелигенции једног, другог или трећег народа у „чаршији“, без обзира којој вјери припадају. Сви су они одвојени, деценијама, од мјеста и попришта на којима је глобални тероризам водио своју битку за Босну и Херцеговину и за душе муслимана у Босни и Херцеговини и на Балкану. Поред уображених новинара, књижевника и академика релативно лако су промицале идеје исламског братства и исламског активизма, које су у БиХ узимале маха и прије три деценије, преко Алије Изетбеговића, његове породице (прије свих, сина Бакира и кћери Сабине), њихових истомишљеника, припадника по сваку државу деструктивне организације „Млади муслимани“, те, уз њих, разних локалних милиција и паравојски. Разумијевајући нужност и потребу легализације, односно да постану и политички покрети (попут „Фатаха“, „Хамаса“, „Хезболаха“…), и то преко цјелокупне страначке инфраструктуре СДА или преко њеног утицајног дијела, реализовали су зацртане вјерске циљеве и политичким средствима, утичући на процесе доношења закона и изградњу правног и политичког система, који у првој фази неће бити инкомпатибилан исламским начелима а, у даљој генези, постаће израз исламске мисли и циљева.

Многи државни дјелатници, запослени у безбједносним или обавјештајним структурама, многи тужиоци и судије, неки медији и многи новинари – дио су укупног система исламизације и тероризма који у БиХ наступа, кад год то прилике дозвољавају, легитимним и легалним средствима. Наравно постоје циљеви који се не могу реализовати на тај начин, и они се реализују терором и убијањем, иза којих су стајали разне Алжирске или Рубешке групе и убице: Ахмед Зухаир Хандала, Карај Камел бин Али, Лионел Думонт, Харис Чаушевић, Муамер Топаловић, Мевлудин Јашаревић, Нердин Ибрић, Енес Омерагић и други.

Нове, глобалне терористичке организације се по својој унутрашњој структури битно разликују од традиционалних. Терористичке организације активне средином XX века биле су организоване искључиво по вертикалном систему. У начелу, биле су то мање организације, које је чинило свега неколико десетина активних припадника, стационираних на одређеном подручју. Они су имали тачно дефинисану улогу и прецизну субординацију. Чак је и највише руководство организације настојало да борави на подручјима где су вршена дејства, а на територије других држава пребацивало би се евентуално због безбједности. Руководиоци су били задужени за идеолошко и оперативно руковођење. Било каква самостална активност осталих припадника није била допуштена. Такве организације, чини више хиљада припадника, који делују, као што сам назив каже, на глобалном нивоу. Структура ових организација је мрежаста и хоризонтална. Самостални чланови или мање групе имају у оквиру организације висок ниво самосталности у одлучивању. Руководство организације прерасло је оперативни ниво руковођења и постало вјерско-идеолошки вођа, односно “елита” која смишља и даје политичку платформу дјеловања. Лидери ових организација су, прије свега, идеолози, односно религиозни ауторитети. Због великог броја припадника мреже и њихове дисперзије, основна улога лидера је да пројектује такву верско-идеолошку платформу која својим идејама и циљевима може бити прихватљива што већем броју потенцијалних терориста.

Непосредна припрема операција, избор циља, вријеме напада, ангажовање непосредних извршилаца-самоубица, препуштено је локалним или регионалним структурама мреже, осим када је ријеч о великом нападу. У том случају, прибавља се одобрење, односно подршка главних вођа. Захваљујући оваквој структури и модалитетима деловања, није необично ни то да самостално изведене акције локалних вјерских фанатика (који пре напада нису имали формалне везе са терористичком мрежом), уколико су у складу са основним принципима мреже, буду накнадно прихваћене, као дио шире и координиране акције. Кроз обавјештајне операције организована су цијела насеља и подручја, која су служила за обуку, наоружавање и регрутовање управо за овакве терористичке акције или за ратове против других режима и влада, и на другим континентима. Приходи за ову врсту специјалних операција, потичу из донација (разних група и појединаца интегрисаних у свјетску мрежу тероризма) али и од послова који нису ништа друго него „организовани криминал“ (трговина људима, оружјем и дрогама) тим прије јер иза оваквих послова привидно стоји „интерес вјере и државе“.

Због финансијске моћи, политичког утицаја и стеченог ауторитета појединих великих терористичких организација, многе мање организације прилагођавају своје активности како би их глобалне мреже прихватиле. Паралелно са тим настају и својеврсни регрутни центри, који функционишу под плаштом легалних активности. Њихов је основни циљ ширење радикалних вјерско-идеолошких учења блиских терористичким организацијама. Овакви погледи шире се и путем интернета, на коме су пропагандни материјали терористичких организација свакодневно доступни свима онима који су заинтересовани. Не може се искључити могућност да неки појединци или групе тако временом себе препознају прво као симпатизере, а затим и као сљедбенике и припаднике терористичких мрежа, а да са мрежом нису имали физички или формални контакт.

Управо непостојање чврсте структуре, аутономија у одлучивању и дјеловању различитих, формално неповезаних делова, ствара низ проблема приликом сузбијања и супротстављања дјеловању ових организација. “Разбијањем” једног дијела организације не би, осим тренутне штете локалној структури, био нанесен одлучан и пресудан ударац цијелој мрежи. Чак и у случају да непосредно вођство терористичке мреже буде елеминисано (као што је убиство Осаме Бин Ладен) мрежа би наставила да постоји и делује. Парадоксална је чињеница да је једно од обиљежја нових терористичких организација, упркос дисперзивној унутрашњој структури, постојање високе координираности у свим фазама, од планирања и припреме, па до непосредног извршења терористичког акта. Сваки појединац има дефинисану улогу, коју, у принципу, успјешно спроводи.

Истина, до почетка протеклог рата на Балкану, исламске терористичке организације и поједине исламске државе које су спонзорисале тероризам дјеловале су углавном самостално и међу њима није било изражене повезаности нити синхронизираних активности. Међутим, из тзв. босанског рата, исламски тероризам је изашао финансијски, кадровски, технички, организацијски и у сваком погледу јачи. Може се констатовати да од тада наступа ново поглавље у дјеловању и организовању исламског тероризма, те да је тај вид политичког насиља био прави побједник у рату, а не Американци који су се у њега умијешали прикривеним обавјештајним акцијама.

Након тог рата развијена је својеврсна доктрина тероризма која се заснива на широком спектру неконвенционалних дјеловања. Основни концепт дјеловања састоји се, превасходно, у отварању бројних хуманитарних, добротворних, образовних, финансијских и других организација, медијских кућа и сл. које служе као инструменти за прикупљање финансијских средстава, вјерску индоктринацију, инфилтрацију у исламску популацију, стицање популарности међу исламском омладином, образовање кадрова, регрутацију терориста, њихову обуку, кријумчарење оружја и «увоз» терориста. Начин дјеловања споменутих организација у земљама у којима су основане овиси о процјени је ли и колико муслиманска популација угрожена. Ове организације, у оним земљама у којима нема оружаних конфликата, ислама и неке друге религије, служе за прикупљање финансијске и сваке друге помоћи, која се, потом, дистрибуира тамо гдје је, према процјенама хијерархијског врха Ал-Каиде или Исламске државе, угрожен ислам. Медијске куће у тим земљама служе за психолошку пропаганду; образују се потребни кадрови и сл.

У суштини, већина ових и сличних организација су само покриће за неконвенционално дјеловања и низ координираних акција политичког, економског, психолошко-пропагандног, оружаног, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у шеми функционисања овакве структуре, рат – сталан и бруталан, не престаје никад. Он се води интензивно, на тактичком, оперативном и стратешком нивоу. Тако је то, са знањем запада кренуло у срцу Европе – у Аустрији, њеном поносу и главном граду, Бечу. 

У стручним круговима, једнако као и безбједносним агенцијама у БиХ и ван ње, постоји чврсто увјерење да је вехабизам у Босни и Херцеговини своју пуну организациону и финансијску снагу достигао захваљујући „Вехабијској централи у Бечу“ која, и дан данас, вуче многе конце кад је у питању дјеловање овог покрета, и то не само у нашој земљи него и шире – у регији и у Еуропи.

Анализирајући развој ове идеје у Бечу, као и њене организационе структуре те специфичне облике лидерства појединих „вођа“ који су се и преплитали и сукобљавали, понекад и „отимали посао једни другима“, видљиво је да ова заједница, своје вјерско и политичко дјеловање не усклађује увијек са законима државе у којој дјелују њене групе и појединци. Од трговине оружјем до ширења исламистичке идеологије и промоције Џихада као најважније исламске дужности, вехабије у Бечу прешли су и на конкретна дјела насиља и тероризма.

Понекад је дефинисање појма тероризам и приступање њему као „проблему свих проблема“ управо повезано са специфичним контекстом у коме се јавља. Посебну форму тероризма представљају компјутерски напади на банкарске или безбједносне системе или уништавање информацијске инфраструктуре, тзв. сајбертероризам. И нарко картели често користе терористичку тактику и терористичку акцију као метод остваривања интереса, а многе терористичке организације продају дрогу да би финансирале свој политичке и насилне акције.

Али, без обзира на важност ових елемената ипак оружје и експлозиви су неодвојиви од тероризма, у ма ком облику се он појављивао, ма какве циљеве декларативно истицао. Оружје и експлозиви су ту као најбитније средство моћи и значаја сваке изведене акције, важно средство застрашивања становништва (понекад је пријетња употребом оружане силе, довољна) али и средство богаћења и финансирања властитих акција и операција. 

Ту тако важну чињеницу безбједносне структуре Аустрије, посебно у Бечу, су занемариле и минимизирале а свој комодитет и безбједност грађана Аустрије и Европе озбиљно угрозиле, приступајући рату на простору бивше Југославије, пристрасно а исламском радикализму у БиХ као некаквом вјерском и културном феномену – или питању вјерске слободе и извору идентитета народа, политички и војно подржаног у рату. 

Развој мреже трговине оружјем, под окриљем радикалних исламиста у главном граду Аустрије – Бечу, обезбједио је приходе који су, по евиденцији њемачких и аустријских служби безбједности, премашиле 450.милиона долара. Главни организатори трговине оружјем у Бечу – били су Алија Изетбеговић (са сином Бакиром Изетбеговићем и људима из свог непосредног окружења: Хасан Ченгић, Харис Силајџић, Сенад Шахинпашић Шаја, Шета Шуајб и Хусејн Живаљ) те Ел Фатих Али Хасанеин (и његов рођени брат Сукарно Хасанеин те Шафик Ајад, Јасин Ел Кади и други). Та јединствена дружина трговаца оружјем која је послужила као широка логистичка подршка изградњи велике и милитантне мреже радикалних исламиста и њихових организација своје присуство и дјеловање правдала је потребом да се помогне жртвама рата у Босни и Херцеговини а као правни оквир свога дјеловања понудила кроз Агенцију за помоћ земљама трећег свијета – ТWРА (Third World Relief Agency). На заједничком послу, привидно хуманитарно дјелујући, комбиновали су платформу религије са криминалним акцијама (трговина оружјем, људима и дрогама), реализујући јединствени програм развоја инфраструктуре будуће организације (способне да дјелује против друштва и државе), нашли су се припадници глобалног тероризма, који и данас красе најновију, консолидовану листу терориста Савјета безбједности УН (Јасин ел Кади, Шафик Ајад и Ел Фатих Али Хасанеин) и влада Алије Изетбеговића у Сарајеву.

Безбједносне службе Аустрије и региона, гледале су на ту појаву благонаклоно – (јер су у тај прљави посао биле укључене и неке аустријске фирме) паралисани глобалним геополитичким интересима запада (моћог сусједа Њемачке и свјетске силе Сједињених Америчких Држава). Они су „вјеровали“ да ислам који наступа у име „државности Босне и Херцеговине“ представља случај за себе – да муслимани БиХ, не знају и не комуницирају са тзв. „свјетским исламом“ а да трговина оружјем није пријетња јер ће стати када стане рат у БиХ. Под притиском лоше формулисаних политичких интереса, аустријске службе безбједности омогућиле су организовану трговину оружјем у својој држави, пасивно посматрали изградњу велике мреже криминала и радикалног исламизма готово пет година, дозволили трансфере новца, људи, оружја и експолозива и на крају омогућили да се и новац од те трговине и организатори повуку мирно, без икакве штете (правне или финансијске) те да сав свој новац извуку из аустријских банака – али да у Бечу, као својеврсно наслијеђе дугог рада и дјеловања, оставе, војску милитаната – врбованих људи из свих крајева свијета, како би наставили са пословима и идеолошким дјеловањем. 

Истрага о дјеловању ових група и организација у Бечу, те улога Алије и Бакира Изетбеговића, на приједлог Аустријске службе за заштиту уставног поретка, доспјела је у руке тадашњег замјеника Министра унутрашњих послова Федерације БиХ, Јозе Леутара. Због те истраге Јозо Леутар је убијен.

Цјелокупни политички, обавјештајни и безбједносни врх у Сарајеву учествовао је у прикривању и спријечавању било какве истраге о тајним рачунима Бакира Изетбеговића у Аустрији, јасно упућују и на разлоге због којих је син Алије, данас члан Предсједништва БиХ, путем сарајевског криминалног подземља и терористичких група повезаних с бившим одредом „Ел Муџахедин“, наручио убојство Јозе Леутара. О корупцији породице Изетбеговић и мафијашким обрачунима те кориштењу радикалних исламиста у политички мотивисаним акцијама ликвидација и убистава непожељних свједока, писао је један од најпознатијих новинара Њујорк тајмса, Крис Хеџис. Због тога, су и лист и новинар били тужени од стране Владе Едхема Бичакчића – владе муслиманско-хрватске Федерације, која је у овом предмету потрошила најмање два милиона долара – а онда одустала од тужбе и прешла преко објављених чињеница.

Наиме, у договору са њемачким и аустријским службама, управо је Јозо Леутар, дошавши на дужност доминистра МУП-а БиХ, покренуо свеобухватну истрагу против Алије Изетбеговића, Бакира Изетбеговића, Хариса Силајџића, Хасана Ченгића, Сенада Шахинпашића зв. Шаја и других, због проневјере и незаконитог присвајања новца са тајних рачуна БиХ у Аустрији током прве половине 1990-их година. Истрагу је покренуо, прије свега, против Бакира Изетбеговића али и осталих, те затражио и добио од њемачког уреда Интерпола у Висбадену, као и аустријског уреда Интерпола у Бечу, документацију о истрагама које су вођене у Висбадену, Минхену и Бечу против истих особа, у вези финансијских трансакција и тајних рачуна којима су прије свега располагали отац и син Изетбеговић, а по њиховим пуномоћјима и остали осумњичени.

Непосредно прије атентата, у Сарајеву, средином фебруара 1999. године, Леутар је примио строго повјерљиве списе, односно тајни досије о Интерполовој истрази против Изетбеговића у вези његове и повезаности политичког врха СДА са међународним тероризмом, те кривичним дјелима прања новца преко тајних рачуна у Аустрији. Леутар је добио цјеловиту документацију коју је Интерпол изузео приликом претреса банке Die Erste у Бечу, те цјелокупну документацију о располагању финансијским средствима на тајним рачунима те банке број: 513 644 76 (доларски), 00465151 (АТС), 501 16185. Посебан досије чинила је документација о Изетбеговићевим прометима на тајним рачунима код Deutche Bank Frankfurt/M, и то, рачунима број 9359316 и 9362369.

Јози Леутару су уступљени и тајни досјеи истраге против чланова тајног комитета за располагање финансијским средствима са тајних рачуна у Аустрији, и то: Хусеин Живаљ, Ирфан Љеваковић, Дервиш Ђурђевић, Хасан Ченгић, Сенад Шахинпашић зв. Шаја, Сукарно Хасанеин, Фатих Хасанеин, Фахим Сејари, Мурадиф Пајт, Абделазиз Захер (резидент мреже у Загребу), Шевко Омербашић, те документацију одузету у претресима а везано за тајне финансијске трансфере по налогу Алије Изетбеговића и сина Бакира, преко подузећа Sejari, MIS AG, IGASA/IRO, Forino, Bondini, ZIO SAM, Bjercke, Euro Trade Center, Pentagram Corp, Renjas, Cenex, TWRA, Famso.

Кључни дио ове истраге представљали су документи уступљени Леутару, о истрази против Алије и Бакира Изетбеговића. Из пописа документације коју је Интерпол уступио тада Јози Леутару за потребе његове истраге, видљиво је како је истрага против мреже којом су руководили Алија и Бакир Изетбеговић, те њихови најближи сурадници, трајала кроз дуже временско радзобље и то у неколико земаља, преко којих је Изетбеговићева мрежа проводила своје незаконите операције.

Између осталог, Леутару су, тада уступљени документи истраге убојстава Јуке Празине и Лојо Таиба, истраге у Берлину, Италији, Метману, Саарланду, Шведској, истраге у Јужној Африци и Обали Слоноваче, истраге у САД, истраге о повредама Закона о атомском оружју, истраге тајних рачуна у Volksbank Stuttgart, Postbank Stuttgart, Cannstadter Volksbank, Postbank Muenchen, Deutche Bank Frankfurt/M. Посебан дио документације чинили су досијеи са исказима свједока у Интерполовој истрази против Изетбеговићеве мреже, и то искази: Мурид Дулиман, Дервиш Ђурђевић, Мунир Јусић, Сукарно Али Хасанеин, Ингрид Келнер, Аиман Морад, Ервин Шабовић, Гхасан Салех, Атиф Алагић, Фикрет Бакић, Мустафа Башић, Емри Бешић, Оле Бјерцке, Паоло Бондини, Карин Браун, Роланд Булацхер, Емин Чатић, Ибрахим Челић, Амер Цвико, Мирсада Ђонлагић, Аднан Дуланчић, Јасна Дуланчић, Хасан Џано, Бернхард Еделман, Салко Гранов, Осман Хаџић, Мухамед Хаџимуратовић, Сулејман Хаџиреџеповић, Суљо Халалкић, Хусо Хасковић, Мунир Јусић, Селман Јусовић, Зулфо Каминић, Хасан Каровић, Мустафа Каровић, Силвие Кеселова, Срећко Кос, Енес Куленовић зв. Алија, Изет Кундо, Азиз Куратовић, Ахмет Максумић, Азер Максумић, Еснеф Мемић, Исмет Мемић, Сифет Мемић, Узеир Мемић, Мухамед Мешовић, Бећир Мерџић, Мухамед Морањкић, Пхилиппе Муцк, Дирк Муеллер, Азер Рамадановић, Ервин Шабовић, Мирсада Шахинпашић, Изет Салчин, Емин Сехо, Фахим Сејари.

Након што је од Интерпола преузео наведене досијее и документацију, Леутар је у тајности покренуо истрагу о тајним рачунима Алије и Бакира Изетбеговића, те њиховој мрежи преко које су извлачили новац са тајних рачуна у Аустрији, али и везе политичког врха СДА са међународним тероризмом. Документација којом је располагао Јозо Леутар, односно тајни досијеи које је преузео од Интерпола непосредно прије смрти, били су за Бакира Изетбеговића довољан разлог за организовање и наруџбу Леутаревог убојства, које је одрадио уз помоћ криминалног подземља, те уз помоћ исламских терориста – некадашњих припадника, одреда „Ел Муџахедин“.

Наставља се…

325 гласовa